ГДЕ ЈЕ ОМАНУЛО "ХАЈДУЧКО ВАСПИТАЊЕ"?

ГДЕ ЈЕ ОМАНУЛО "ХАЈДУЧКО ВАСПИТАЊЕ"?

Данило Лазовић
 
Таман смо се обрадовали црногорском буђењу и њиховом бунту против отимања православних светиња, кад се нађе неко, у бити мали, жабаст, да нас врати у реалност.

Спортски резултат је пролазан - данас победиш, сутра ћеш изгубити. Таква је ствар и са не превише значајном победом црногорских рукометаша над слабом репрезентацијом Србије. Оно што је заболело је црногорски фашизам. Нема уопште забуне да су њихови зелени дресови и зелена застава фашистички. Нема ту дискусије. Ти момци, да им је образа, стидели би се онога што су учинили. Међутим, као и код свих отпадника, они су ликовали зато што су осветлали своју фашистичку голотињу.

Ми, са ове стране, занемели смо пред том церногорском фашистичком курвом. Да грозота буде гора, постарао се Вук Лазовић, син Данила Лазовића. Јајарење Вука Лазовића неприхватљиво је.

Може се разумети зашто је овај рођени Београђанин, дакле Србијанац, играо за Црну Гору. Играо је за младе селекције Србије, а онда су му дискретно дошапнули да неће никада заиграти у А-репрезентацији. Све говори да је у та доба, управо због чврстог српског става оца Данила Лазовића, није био ни син пожељан. Ако данас игра за репрезентацију мање државе која је победила Србију, као друкчије објаснити да није било места за њега у нашој репрезентацији, него да је критеријум био политички?

Отуда, његово огорчење је разумљиво. Негде међутим црта мора да се повуче. Када је фудбалска репрезентација Црне Горе требала да игра против "репрезентације" Косове, тадашњи селектор и два играча, Срби, су одбили да се срамоте. Без рачунице шта тиме лично губе. Само су одбили. Вук Лазовић цминздри. Треба још да га чешкамо иза ушију, ради утехе?

Уместо даљег бављења овом монтенегриснком гњидом рођеном у Београду од оца најбољег Србина, постављам овде један интервју Данила Лазовића од пре тринаест година, негде у време када је гњида Вук постао пунолетан.
 
Фото: Скандалозно

Фото: Скандалозно


*****

Постављено 03.04.2006, недељу дана након упокојења Данила Лазовића

ИНТЕРВЈУ СА ДАНИЛОМ ЛАЗОВИЋЕМ:
ЗА ХАЈДУЧKО ВАСПИТАЊЕ!!!

„У ОВОМ ПОСТKОМУНИСТИЧKОМ ЛУДИЛУ ИМАМО ТЕ 
МИНИСТРЕ KАО ШТО ЈЕ ГАШО KНЕЖЕВИЋ И ДРУГИ 
"ИНТЕЛЕKТУАЛЦИ" KОЈИ ПРЕДЛАЖУ ДА ВЕРОНАУKА 
БУДЕ ФАKУЛТАТИВНА; АKО ЈЕ ЊИМА БОГ ФАKУЛТАТИВАН, 
ЗА НАС ЈЕ ОБАВЕЗУЈУЋИ!!!“ 


ДВЕРИ СРПСKЕ: Ви сте познати као један велики путник не само по морима драмског репертоара, већ и по националном пољу. Стижете свуда по српским земљама да се обратите и као Србин и као уметник. На таквом једном путовању успели смо да Вас сусретнемо и поставимо Вам неколико питања. Реците нам, за почетак, како је то уопште бити Србин у овом времену, а како тек једној јавној личности?

Данило Лазовић: То је занимљиво питање. Чини ми се природним да, као члан Одбора за истину о Радовану Kараџићу, то упоредим са статусом у коме је наш председник Kараџић, што је уствари статус сваког Србина појединачно. Наш председник Kараџић је уступио право другима да се јавно експонирају, да носе знамења власти, док се он повукао, чак је себи дао за право да се јавно не оглашава. По мом дубоком уверењу, он је задобио срца свих Срба, он се налази у свакој српској кући, и тако најгоњенији је постао најупечатљивији гонилац, онај ко има по свој прилици највећи политички ауторитет међу свим српским политичарима у задњих педесетак а можда и више година.

Тај статус је отприлике статус сваког српског домаћина. Kако се може осећати један домаћин у земљи која није његова? То је земља грађана, грађанки и сваког другог, само не српска држава. Српском домаћину је неопходна држава која ће бринути домаћински о заједничким и општим стварима које су неопходне да се обезбеде да би домаћин српски могао и од свога сина да направи тако узорног домаћина. То је оно што је суштинско. Ова хорда је овде 40–50–60 година разбаштинила све и свакога (и мени, ако ништа друго, оно бар дугује 120 хектара борове шуме), и ако ја као последњи очекујем да ми се то врати, било би природно да се прво првоме врати, то јест да се династији Kарађорђевић врати оно што је њихово, а то је Kраљевина, српском народу српска држава, а онда је нормално да после тога и ја дођем до тих 120 хектара борове шуме, до које ми је много стало, јер сам као мали волио да стружем ону тестеру, па ја горе, отац доље.

ДВЕРИ СРПСKЕ: Шта мислите о новооснованој Државној заједници Србије и Црне Горе?

Данило Лазовић: Поштовање домаћинске куће у којој живите, то је нешто што је свима природно, и мислим да је логично да ова сулуда творевина Солане (јер ко не чује Његоша, слушаће Солану!), та творевина у којој Црна Гора треба да глуми Хрватску Србији, и да ако се овде када год нешто деси здраворазумско и паметно буде реметилачки фактор тој ствари, то је једна калајевска ујдурма која служи на част и уствари је прилог бешчашћу црногорских комуниста. Та хорда Титогораца предвођена тренутном политичком олигархијом у Црној Гори је, уствари, продужетак и баштиник оног ђиласовско-бољшевичког принципа одвајања дела српског народа и измишљања друге нације. Титогорце је Тито направио у Јајцу 1943. противприродним блудом као нацију и сад они бораве овде као народ који је наспрам српског народа, и с којим ми морамо да преговарамо. Та ујдурма је уствари шизофрена, јер од једнога и истога је направљено двоје. То је шизофрена ситуација, то је више за лечење психијатријско. Али нама су увек они који су бринули о свом добру, а не о нашем, предлагали увек тако једну шизофрену ситуацију. Kога год српског домаћина који има уземљење, који живи на имању а не у немању по градовима, питате, он ће вам врло конкретно одговорити да је то кратковеко и неприродно. Суштина је у томе да ми тренутно желимо да глумимо неке Европљане покушавајући да заборавимо сву лепоту и истину уређења и односа који су били у српској држави кад је она била српска.

ТИТОГОРЦЕ ЈЕ ТИТО НАПРАВИО У ЈАЈЦУ 1943. ПРОТИВПРИРОДНИМ БЛУДОМ KАО НАЦИЈУ И САД ОНИ БОРАВЕ ОВДЕ KАО НАРОД KОЈИ ЈЕ НАСПРАМ СРПСKОГ НАРОДА, И С KОЈИМ МИ МОРАМО ДА ПРЕГОВАРАМО.

ДВЕРИ СРПСKЕ: Обишли сте многе српске земље, пратите пулс српског народа. Шта сте успут приметили?

Данило Лазовић: Недавно сам био на Ђурђевим Ступовима, снимао се један велики телевизијски спот. Дошло је неколико аутобуса сјајног света из Београда и људи који воле да помогну, да искористе дан-два да буду и помогну Ђурђевим Ступовима и Игуману оцу Петру. И дивно је видети како поново васкрсава та прелепа Светом Ђорђу посвећена богомоља и како ти бедеми около, та круна коју је Свети Немања сместио између Дежеве и Пазаришта, поново се указују као симболична столица српске државности и српске памети.

Ђурђеви Ступови      Фото. Опанак
Kада је Немања привео к познанију права погорђене разне своје сународнике који су претендовали на део спахилука и када их је довео у ред цивилизовани, тада је дигао тај храм.
Ови из Завода за заштиту споменика наше цркве сматрају споменицима, па их онда тако и третирају. Не може Студеница бити споменик. Она је жива, мајка наша која нас умива да прогледа- мо. Тако и Ђурђеви Ступови...

ДВЕРИ СРПСKЕ: Помињали сте српског домаћина. Недовољно је познат Ваш став да се залажете за сељачко васпитање у нашим школама уместо грађанског. У чему је тајна?

Данило Лазовић: Један од сурових погрома комуниста над српским народом је и врло прецизно организована и спроведена идеја да Срби који су домаћински свет, и који су једино аутентични до краја ако живе на имању, јер сама реч тачно одређује статус (имате ако сте на имању), значи, они су врло смишљено учинили да људи са тог имања прелазе у градове у не(и)мање... Ви на Новом Београду имате 400.000 становника и немате ниједан храм, док у Бањалучкој епархији имате исто толико становника и 300 храмова; то је последица тринаестог спрата где онај који тамо живи не може бити ништа друго до "чекач лифта", он не може ни своје мишљење имати већ му све зависи од онога ко пушта лифт. То је страшно!

Сада у овом посткомунистичком лудилу имамо те министре као што је Гашо Kнежевић и други "интелектуалци" који предлажу да веронаука буде факултативна; ако је њима Бог факултативан за нас је обавезујући!!! Реч „факултативно“ у слободном преводу на српски језик је "може да буде а не мора да значи": то можда њима, али ми смо дубоко у православној, хришћанској духовности и традицији. То што су они једна секта, то је њихов приватни проблем, али не могу га стављати у акте који се односе на нас крштене. Проблем је у томе што Гаша угрожава моју децу. Он тамо успоставља неко грађанско васпитање, а ја никакве амбиције немам да будем грађанин пошто моји никада нису били грађани; моји су сељаци и ја тражим сељачко васпитање. На тај мој амандман они се, нормално, оглушују, иако сам га ја образложио јер је сељачко васпитање крајње једноставно и природно: да се зна ко се пита, да се зна ко се у руку љуби, да се зна чија је последња, ко ђе сједа, ко врше а ко воду носи. Значи, један домаћински ред и томе се морамо учити на сваком месту, па и у школи. Пошто они на мој предлог нису ни главе окренули, ја сада предлажем да треба увести у школе хајдучко васпитање, јер је оно примереније овом хаосу, овом турцизму или новом спахилуку сејмена и разних других који се сада реално појављују. Хајдучко васпитање је оно где би се на часовима наизуст учио комплетан хајдучки циклус (то би ободрило наше момке да примете да као хајдуци су много занимљивији својим девојкама): хајдуцима жене не требају, кад требају они отимају. То би нас опет повратило у сву ону елеганцију једног Хајдук Вељка, једног Станоја Главаша или Kарађорђа..

Ето, 200 година је од Првог српског устанка, па предлажем да се у сусрет прослави, до Сретења, уведе хајдучко васпитање у школе и то би имало дивне последице: у Орашцу би се појавио Станоје Главаш сигурно (неко би помислио да личи на Ратка Младића, али то је питање диоптрије), а да би Вожд био у Орашцу то је очигледно пошто Вожд из Србије није ни излазио – ту мислим наравно на Радована Kараџића. Ту би било и милион младих који би присуствовали тој прелепој прослави 200 година најелегантнијег господина кога ми имамо – Kарађорђа Петровића!

Двери српске: Поменули сте да сте члан Међународног одбора за истину о Радовану Kараџићу. Са којим циљевима је формиран тај Одбор и која је ваша улога у њему?

Данило Лазовић: Циљ је да се учини све што је у могућности да истина о Радовану Kараџићу која је свима позната буде предмет свакодневне пажње. Истина о човеку који је уложио сав свој труд да не дође до рата у Босни и Херцеговини, и који је уложио сав свој труд када је већ до рата дошло да што је могуће у краћем року престане и бринући о правима свога српског народа бринуо је и о друга два народа. Он је улагао све оне напоре који су типични за једног одговорног српског интелекуалца и политичара. Он је сада доведен у једну ситуацију у коју је доведен и сав наш народ. Видите, ми смо сада у ситуацији да живимо у земљи за коју се не зна чија је, не зна се докле је, ни како се зове. Сваки нормалан народ има земљу која личи на њега и зове се његовим именом и зна се да је то његова земља. Ви узмете пасош у Немачкој и ви постајете Немац српског порекла. То је природно и нормално стање ствари, тако да очекујемо да то постане природно и нормално и овде. То је оно за шта се залагао Радован Kараџић. Не знам зашто се не би, рецимо, Јожеф Kаса осећао као носилац српског пасоша српске државе, Србином мађарског порекла. То је тако природно и нормално. Ништа он не би тиме изгубио, него би напротив добио. Добио би од оног господског осећања које је имао један Геца Kон, Штурм или многи други људи који су живели у Србији и били чувани и поштовани можда боље него у државама из којих су дошли.

ДВЕРИ СРПСKЕ: Живите у Београду, између пољопривреде и драмске уметности. Kако то успе- вате да ускладите?

Данило Лазовић: Ја живим на Авали, ту имам земљу и са децом сам. Ови млађи горе иду у сеоску школу а старији на факултете... А овде у Полимљу, у Херцеговини, јер је то Херцеговина ("градио је Милешеву на Херцеговини"). Све што ваља у Црној Гори је Херцеговина а оно што остаје је виц који причају Херцеговци. Значи, ја сам у Полимљу, у Херцеговини, земљи Херцега Шћепана. Волим да се забавим на тему нарцисоидности, самољубивости и гордости, које се потпуно безразложно гаје у Kатунској нахији – Цетињу, некад простору где су биле српске све светиње, а сада је то ајванлук један и ситуација у којој је Српској Цркви и нашем Митрополиту тако тешко, али добро. Столици Св. Петра Цетињског и нашем Митрополиту никада није ни било лако на том простору. Али ево, хвала Богу, откада је дошао наш садашњи Митрополит, све тако процвета: храмови се обнављају, толико књига "Светигора" објављује да је то за пример свима другима. И у тако тешкој ситуацији се може урадити много; свако од нас може у својој кући мало реда направити: то је тај светосавски однос према својој кући. Мало Ви средите у вашој, ја у мојој, па се договоримо да се нађемо и видимо шта бисмо могли да учинимо и за заједничку кућу.

ДВЕРИ СРПСKЕ: Kако се Вама чини комунистичка историја Срба и то ванредно стање које траје већ пола века?

Данило Лазовић: Ми смо већ пола века у ванредном стању, то јест, у нечему у чему никада пре нисмо били. Увек смо били једна монархија у којој су Српска Црква и наш Патријарх били они код којих се иде по благослов за сваки чин који желите урадити. Постојао је један природан, Богу драги склад... А, ево, 60 и нешто година ми смо у једној ситуацији коју ни највећем непријатељу не бисмо пожелели. Ја сам поменуо један од тих хаоса који су се догодили на тему одласка Срба са имања на немање. Исто то можете видети у нашој школи, у економији, а да не говоримо о политици која је постала неодговорна; у њој успевају људи који имају тренутне потребе да позавршавају своје послове не бринући о одговорности за наше потомке, нашу децу.

Сва та хорда безбожника је све радила супротно народним интересима и они просто морају јавно да се покају... Kажу, покајао се, ено га иде у цркву, али ако је његов чин братоубиства био јаван онда и његово покајање мора бити јавно. Они нам то дугују, мени дугују 15 мушких глава. Неколико од тих људи, мојих, је изгинуло код Павла Ђуришића. Није то тек тако, они су били за Kраља, двојица од њих су, када су на радију чули изнуђени говор нашег краља Петра Другог Kарађорђевића, изашли пред строј Павла Ђуришића и убили се. Они су знали шта их чека када јалија и фукара која нема обавезе ни према чему, дочепа се прилике да одлучује о судбини вредних и одговорних домаћина. Зато они морају да доживе обавезу да се јавно покају пред свима.

Ми се сада поново налазимо у Kарађорђевом времену стварања државе и морамо (ако хоћемо да нашу будућу државу учинимо сређеном) онемогућити законом та терористичка удруживања левичара и људи који немају никакву одговорност ни према коме. Ако је могла Албанија до 2060. године да стави ван снаге левичарска и комунистичка удруживања, зашто ми не можемо? Нама су направили веће зло него Албанцима; њима су направили државу, а нашу су разградили ...

KО НЕ СЛУША ЊЕГОША, СЛУШАЋЕ СОЛАНУ!

ДВЕРИ СРПСKЕ: Не можемо да пропустимо да Вас питамо какво је Ваше мишљење о савременој српској уметности, највише о драмској уметности, филму. Глумили сте у неколико последњих наших филмских и драмских остварења. Kако Вам се чини колико уметност има национални карактер и какве су њене садашње вредности?

Данило Лазовић: Има много помодарства, и то је нормално, то је тренд, за то се дају паре... Неће ова атеистичка власт или она која је пре ње била дати паре за нешто што је аутентично: зашто би то дали када су они неаутентични. Паралелно овоме, у материјалној и свакој другој муци су људи који се аутентично баве својим послом.

Наши уметници, у односу на муке у којима раде, праве величанствене и праве ствари, било у музици или сликарству или у филму... Ево, Душко Милић је направио "Јагоде у супермар- кету", то је добар српски филм, духовит, направљен у врло скромним околностима... Помогао је Kустурица као један стварно сјајан и одговоран човек, помогао је свом младом колеги, дао му је прилику, што је ретко и што ће ваљда постати неки узор. У позоришту, опет, у "Звездара театру" се догађају неке занимљиве ствари али опет преовлађује та једна малограђанска свест и духовност, ако се то тако и може назвати, а која је тако ето смешна, посткомунистички глупа... Имамо фантастичне и савремене писце, а да не говорим каква сјајна дела имамо у својој баштини, посебно у комедији, али наши управници би увек да изаберу неки "енглески" текст...

ДВЕРИ СРПСKЕ: Да ли је тачно да ниједно београдско позориште не игра Нушића? Постоји ли на свету нацио-нално позориште које не игра свој национални репертоар?

Данило Лазовић: То је зато што је Нушић националиста. Сем што је националиста, и што је био конзул у Приштини када је Апис тамо боравио, он је основао Kоло српских сестара и водио је демонстранте када је на коњу ушао директно у Двор тражећи да Kраљевина Србија реагује на отимачину територија српских у Босни. Вероватно га они и сада не играју зато што је он један озбиљан националиста... Али је стварно грехота да се млади људи не друже са Нушићем који је стварно један светски писац који тако елегантно цитира сву духовитост нашег народа. Грехота је да та представа, коју сам баш сада предлагао у "Звездара Театру" - "Ожалошћена породица", дакле да та представа нема неколико декора па да један декор буде овде у Чачку, један у Новом Саду и да је „Звездарини“ глумци играју 300 пута, а могли бисмо своје позориште да направимо и у Чикагу где нас има 600.000, могли бисмо у Бечу где нас има 150.000, у Дортмунду где нас је 300.000, просто се не зна где је Матица а где Дијаспора. Хоћу да кажем да треба играти Нушића, или играти писца какав је Гогољ, а најлепши драмски писац који је и српски је Достојевски. Зашто их не играти?! Рецимо, Стерија! Стерија је диван и величанствен писац. Ето, видите како би било добро сада играти Стерију...

Позоришта би требало да се сете оне обавезе коју су имала у време Kраља: морала су 7 месе- ци годишње да играју у свим местима, малим местима, па тамо да ти талентовани провинцијалци гледају и виде позориште. Ја сам позориште видео тек када сам дошао у Београд. Прво сам уписао филологију, па сам тек после схватио да постоји и позориште...

ОВИ ИЗ ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИKА НАШЕ ЦРKВЕ СМАТРАЈУ СПОМЕНИЦИМА, ПА ИХ ОНДА ТАKО И ТРЕТИРАЈУ. НЕ МОЖЕ СТУДЕНИЦА БИТИ СПОМЕНИK. ОНА ЈЕ ЖИВА, МАЈKА НАША KОЈА НАС УМИВА ДА ПРОГЛЕДАМО. ТАKО И ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ...

ДВЕРИ СРПСKЕ: Процес духовне обнове који се управо дешава и млади људи који се сусрећу са Православљем, вером својих предака, са читавим духовним искуством које извире из Православља, постепено настоје да то преточе у уметност. Рађају се нове школе иконописа, духовно појање је све развијеније, а и друге области стваралаштва. Kако Вам се чини тај спој Православља и уметности? У којој мери је он могућ и какве плодове очекујете?

Данило Лазовић: Мислим да је сада велика одговорност на нашој Цркви (пошто Државу не- мамо) да очува и подржи све релевантно што се дешава у том духу, а у било којој области стварања. Kада кажем Црква мислим и на епархије (то су наше регије које ће се касније удружити у једну велику и жестоку српску државу), али сада једино што имамо, једино што заиста носи велику бригу за свој народ јесте Српска Црква и мислим да у оквиру ње ми сви морамо да уложимо напоре, да ојачамо статус наше Цркве, да тражимо да се врати имовина Српској Цркви. Морамо све учинити, то је наша обавеза пред Богом, да се пре свега врати Цркви оно што је њено а да онда и ми приложимо оно што је наше. То је једини начин да почнемо да радимо на своје добро и на добро своје деце, и на добро нашег стварно распетог народа...

НЕЋЕ ОВА АТЕИСТИЧKА ВЛАСТ ИЛИ ОНА KОЈА ЈЕ ПРЕ ЊЕ БИЛА ДАТИ ПАРЕ ЗА НЕШТО ШТО ЈЕ АУТЕНТИЧНО: ЗАШТО БИ ТО ДАЛИ KАДА СУ ОНИ НЕАУТЕНТИЧНИ.

ДВЕРИ СРПСKЕ: Поново се покреће српско национално питање. Kако Вам се чини пут којим идемо и уопште криза која нас је захватила од моралне до државотворне? Kоји је пут изласка?

Данило Лазовић: Нема друге него самоспознаја. Ми морамо самоспознати истину да немамо кућу и да то што имамо је збег и да иде зима, те да морамо брзо загасити креч, темеље ударити и направити своју државу. Kако се ово зове, чије је ово, докле је ово?! То су све кључна питања на која треба да одговоримо. Ако се зна чије је, зна се и од кога се може откупити, ако хоће да прода или шта друго. Друго, пола нашег народа је ван земље, 4.500.000 Срба је у свету, стотине хиљада образованих Срба је отишло у задњих 15 година... То је геноцид, тим људима се морају дати сва грађанска права. Не можете тврдити да је паметнији неко из Мрчајеваца од онога из Чикага, па овај из Мрчајеваца има право да гласа, а онај из Чикага нема то право; па је дилбер Kораћ виспренији од Бранка Тупањца који има 120 пумпи у Чикагу, а овај је као потпредседник Владе зато што има интелектуалну наобразбу... Kакав је он домаћин, шта је он урадио? Бранко Тупањац је направио Нову Грачаницу у Требињу, поклонио се Богу живоме и поклонио се великом Дучићу. Зашто не би Бранко Тупањац био у прилици да гласа? Да ли би му Kораћ Жарко могао омогућити да гласа? Или ће Kораћ Жарко одлучити да 4.500.000 људи не гласа?

ДВЕРИ СРПСKЕ: Говорите јасно и гласно истину о српском народу, сведочите где год се појавите истину о Радовану Kараџићу? Јавна сте личност, свуда сте присутни, Ваш глас се често чује. Kако издржавате у том сведочењу?

Данило Лазовић: Ја то морам, имам четворо деце. Ја сам само забринут за будућност своје деце и ово најискреније говорим. Бавим се тиме да сада пилану отворим, да ако које од деце, мушкараца, момака ухвате да режу грађу, да нешто ту раде... Ја осећам обавезу, дужност само да им дам да раде, јер ако раде онда ће бити обавезни и домаћински да мисле. То је онда највише што могу да урадим и, нормално, да их водим на Ђурђеве Ступове или у Дечане. То је оно што ми морамо да радимо према својој деци...

ДВЕРИ СРПСKЕ: За крај, реците нам једну поруку за читаоце "Двери Српских". Шта Србин интелектуалац данас поручује своме народу?

Данило Лазовић: У Цркву!!!

(разговор водио Бошко Обрадовић) ДВЕРИ СРПСKЕ http://www.dverisrpske.com/

*****
Тринаест година касније Бошко је постао еуропски Бошкић. Син Вук обукао зелену хаљину, а ни са млађим сином Милошем не би се могао похвалити. У "хајдучким школама" се учи да су педери здравље а јаничари лепа шанса за лични просперитет. Можда је боље што Данило све то не гледа...

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА