Пређи на главни садржај

РАКЕТЕ С-500 НА КАЛЕМЕГДАНУ


Сећа ли се неко још еуфорије око појаве ракетног система С-400 у Србији? Беше то пре читавих недељу дана. Како су се само поносно надимала прса  Вучићевих патриота док смо гледали моћно руско оружје које полако иде српским друмовима ка Пасуљанским ливадама. Одушевљење се заразно пренело и на Вучићеву опорбу националног предзнака а, богами, и пословично цинични грађанисти се ућуташе и "направише да су мртви".

Не треба ни помињати да је јавно мњење преплављено пригодним насловима, војно-стручним и геополитичким анализама шта се све мења допремањем руског С-400 у Србију. Типични наслови:

"С-400 ИМ ЈЕ ТРН У ОKУ! ЗАПАДНИ МЕДИЈИ ПУЦАЈУ ОД МУKЕ! Русија помаже савезнику Србији, БАЛKАНСKЕ ЗЕМЉЕ ЗАБРИНУТЕ!"

Или: "ЗАПАДНИ МЕДИЈИ ОТKРИВАЈУ ЗАШТО СУ РУСИ ДОПРЕМИЛИ С-400 И ПАНЦИР У СРБИЈУ".

Помно се пратило како на новонасталу ситуацију реагују наши потенцијални непријатељи, чији официри, узгред буди речено, заузимају добар део канцеларија у нашем Генералштабу:

"НАТО НИШТА НИЈЕ ЗНАО:

Пентагон спрема истрагу о томе како су С 400 и Панцир С доспели у Србију, тачније како је могуће да Русија транспортује ове системе преко ваздушног простора НАТО земаља кад за то није имала дозволу западне војне алијансе!

Јастеребови у америчкој војсци неће прећи тек тако преко чињенице да Србија на својој територији има тако два моћна ПВО система.

Оно што се може чути иза кулиса у НАТО, проблем је што нико у њиховој команди није дао дозволу да Русија пребаци С 400 и Панцир С у Србију! То значи, наводе извори из НАТО, да су земље преко којих је прелетео руски транспортни авион са ова два ПВО система на своју руку одобриле прелет руског транспортера!"

На режимском "Новом Стандарду" владала је општа усхићеност. Акламативна оцена могобројног читалаштва своди се на реченицу једног позитивног дискута: "Систем С - 400 би Србију учинио неприкосновеним владаром Балкана до даљњег."


foto: intermagazin.rs            Долази или одлази?

Признајем, ја сам се општој егзалтацији супротставио. Не стручним знањем, већ здравом памећу. На поменуту констатацију да смо ево постали неприкосновени владари Балкана до даљег, покушао сам указати на реалне чињенице.
...

Да оставимо питање да ли је тај један систем заиста наш, у шта ја чисто сумњам. Заиста, одакле вам сигурност да су нам Руси то продали у комплетном, активном стању?

Дакле, шта може један систем С-400 увезан са пратећим "Панциром"?

"Најчешћа организација јединица руске ПВО на вежбама је таква да се на положају налази једна чета са најмање три лансера С-400 (са укупно 12 пројектила) и један до два "панцира" (са по 12 пројектила).

Таква јединица у пракси може да уништи најмање шест, а највише десет непријатељских авиона, када гађа са 12 пројектила из система С-400 и то на великим безбедним даљинама."

Знате како - нас је НАТО нападао са 250 авиона из три правца у једном налету. Ово, без крстарећих ракета и беспилотних летилица.

Колико комада С-400 би требало имати да завладамо неприкосновено Балканом? 16, 24, 32, или...?

Колико техничке подршке, одржавања, заштитних система за саме С-400?

Колико високо-обучених посада?

На ком нивоу би требали бити безбедносни системи?

Електронска заштита?

Спремишта, камуфлаже...?

Колико пешадијских јединица адекватно обучених и опремљених за земаљску заштиту?

ИТД.

Знате, слали су нама Руси као помоћ своје пушке једнометке, зване "Московке". То је било пре више од сто година.

Војска данас не функционише као у доба "Московки", ако ме разумете.

Али, није ни то питање. Суштински, све је постављено наопако. Не можеш имати војску док њоме фактички командује или је бар строго контролише друга, реално једина непријатељска сила. То је аксиом.

Друго, ми војску и немамо. Оно што имамо је у трагичном стању. Ми немамо довољно обучених посада ни за оно мало борбених средстава са којима војска располаже.

Али, ни то није довољно. Ја сам служио војску у Kраљеву и сигуран сам, на основу онога што сам видео својим очима или што се знало (у Лађевцима нисам био), да је сам Kраљевачки гарнизон имао по бројности и опремљености снаге да се 1991. прошета до Беча. Оно што се десило показало је међутим да је ЈНА мртва сила, неупотребљива разбијена банда.

Ви пишете острашћено, демагошки, рекламерски, како вам је срцу мило, без икаквог ослонца на реалност.

Само да се чун не љуљне, отишао би ваш санак пусти.

Војска се тешко ствара. Наочито официрски кадар. Зар не видите да је овде све наопако постављено?

Прво би морали створити војску комбиновано састављену од професионалног дела и народне војске, која би била кадра да ефикасно сузбије потенцијалну побуну у неком свом региону. Па редом... тек при кају на ред долазе скупи системи у довољној снази.

....

Као одговор сам добио оцену да "нисам довољно у материји", те да је у "Сирији био довољан један дивизион С-400". Затим ми је указано на моје несхватање реалности, Цитирамо:

"Наши официри су се припремали за ову вежбу, на обуци су у Русији од пролећа. Шта мислите чиме су их тамо подучавали, да играју казачок? Проста логика каже да Вучић ипак планира набавку неког далекометнијег система."

Коначни аргумент којим сам дотучен је констатација мог опонента: "Стварно не разумем зашто неки нису у стању да се порадују неком нашем поену ма како он био мали и наизглед безначајан."

Остало ми је да кисело приговорим: Били смо "у материји" десет година, тако да знамо. А сад смо у још горој материји, но не вреди вама доказивати. Имаш радаре великих могућности, а немаш војску кадру да се избори са шумокрадицама у "Зони безбедности", не нешто озбиљније. Но, нека остане на овоме. Уживајте у својим слатким сновима./ ... И повучем се испод радара са бојишта.

Оружје се куповало одувек. Нема ничег нарочитог у томе што смо купили релативно јефтин "Панцир" који ћемо комбиновати са другим слабим и застарелим наоружањем са којим располажемо да би имали некакву провизорну ваздушну одбрану. Набавка "С-400" је пропагандна фантазија. Уз сваки напор, ја не видим какав су Срби "мали поен" стекли овом парадном халабуком без конкретног садржаја. За решим је представа била врло корисна, за народ, за државу, пре ће бити да је штета учињена.

Следећих дана интересовало ме је шта се десило са ескадроном С-400, за који су "сви знали да је довежен наводно за војну вежбу, а уствари ће бити остављен у Србији, да њима управљају наши официри од пролећа обучавани у Русији". Да ли су остали или су враћени? О томе помпезних вести нема. Уместо јасног одговора, медији нуде нови изазов:
Србија је видела Путинов моћни С-400, али погледајте шта све може његов још моћнији наследник: С-500 погађа мете и у свемиру!
Прелиставајући даље повезане и неповезане информације са темом, (поново) наиђох на један чланак професора Слободана Антонића "О 'маснокопитарима'". Објављен је почетком 2019. на "Стању Ствари" и који је последњи његов критички осврт на режим Александра Вучића. У потпису чланка међутим назначено је да је чланак пренет из "Времена" из 2016. године. Један пасаж се може сматрати пророчанским, и из њега сам парафразирао наслов овог текста.

Дакле, Слободан Антонић, неспорно визионарски пише 2016.:

РАКЕТЕ С–400 НА КАЛЕМЕГДАНУ:

...Али, овако вулгарна пропагандна матрица не може да задовољи онај део публике који се пита: како то Вучић спасава „оно што жутаћи нису упропастили“ ако је управо Вучић (а не Тадић) повукао институције Србије са Севера Косова и ратификовао чак три НАТО споразума? Како би тек изгледало да Вучић Србију не „спасава“?

За ту публику, која боље прати политику и склона је да о понечему поразмисли, задужен је други тип режимских аналитичара – попут Жељка Цвијановића. Тај тип аналитичара признаје да Вучић „Империји“ чини стварне уступке које није давао ни Тадић. Али, тај ће вам аналитичар тврдити да је то само привремено – до великог преокрета.

Вучић, наиме, по овом наративу, само чека да Русија и Кина довољно ојачају и да се стекне одговарајућа геополитичка констелација. Тада ће он да покаже своју праву, патриотску и русофилску природу.

Све што се у Србији дешава – од избора до таблоидне информативне мећаве – овај тип аналитичара смешта у контекст светскоисторијске борбе Вашингтона и Москве око Београда. У том контексту, Вучић се слави као мудри стратег који избегава конфликт, чува стабилност и чека да Москва коначно отвори кесу, направи нам пруге, поклони ракете и авионе… Е, тада ће Вучић коначно да откаже послушност Бриселу и Вашингтону.

Тај тренутак преокрета, наравно, никако да наступи. Али, само треба бити стрпљив и причекати, вели нам глодур „Новог стандарда“. А само „плаћеници Запада“ или „корисни идиоти“, који заједно руше премијера, могу да нападају Вучића због таквих ситница какве су изборне нерегуларности или „Савамала“. Они, јадници, заборављају на оно збиља велико и важно што наступа када Вучић најзад истакне С-400 ракете на Калемегдану.

Вучићеве аналитичаре сам у серији полемика, у периоду уочи избора 2012. године, назвао „маснокопитарима“ („О критици СНС“, НСПМ, 6. јануар 2012). Упоредио сам их са интелектуалним хијенама које „очекују да ће им странка која долази на власт, као награду, бацити какво масно копито“. „Зато и клевећу сваког ко упозорава да политички шибицари могу да преваре гласаче“, наглашавао сам.

Слободно мишљење и непоткупљивост – то је разлика између правих и лажних аналитичара. А коришћење мозга – између наших и њихових читалаца. Па да видимо којих је у Србији више.

...
И догодило се! Ваистину догодило се оно што Вучићеве патриоте годинама чекају - да се појави С-400 на Калемегдану и тако се коначно докаже Вучићева анти-натовска и про-руска стратегија! Сви који су били или и даље јесу против Вучића, издајници су!

Чекајући С-400 Слободан Антонић је међутим користећи мозак стратешки мудро прешао из пророка на страну "маснокопитара". Са њим пођоше и његови читаоци, тако да сада јасно видимо којих је више у Србији.

На реду је да се на Калемегдану појави и С-500 и завлада и космосом изнад Србије. Само, не знам хоће ли више бити икога да дочека то надмоћно оружје. Сва Србија ће то гледати са неба, или земаља Империје, где ће се преселити.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се …
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРАИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон имеланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности. ...


Исидора Секулић је типичан представник &…