Пређи на главни садржај

СФРЈ ОСАМДЕСЕТЕ - ДОБА НАЈВЕЋЕ ЗЛЕ СЛОБОДЕ


Никада Ласла Вегела нисам разумео другачије већ као аустро-фашистичког култур-трегера у сеферјот и ендемског гембеша. Никада тај малограђански и медиокритетни умерени скрибоман није ни покушао да се избатрга из меланхолије средње-европског кича без нарочите мушкости, или бар покушаја да се буде мушкарац. Није корисно. И, истина је, само такав је могао доспети до епитета "писца у траперицама" и отварача Београдског сајма књига. Али, ништа то не помаже. Остаје видљива остарела мрља као и Филип Давид. Обојица знају да ће им дела завршити на шаторским крилима препродавача старих књига на ободима пијаца, али да их ни тада нико неће удостојити погледа.

Још једном, ова одвратна фуњара, показао је као функционише полу-писац, препредењак, вечити на нечијим јаслама. Има тај и "дневничке забелешке". Човек у ходу се воздиже и бележи своја сорзерцанија, понирање у дубине мисли, да не кажемо контемплације. изгледа то све плитко и сиво, али он свој гембешки наратив упорно држи у равни панонског подвођа. Тако смо добили најновије промишљање и кога издвајамо једну китицу, без србизовања:
Na Facebooku nailazim na intervju Miljenka Jergovića koji je dao 5. novembra 2018. za Radio Slobodna Evropa. Najslobodniji smo bili u osamdesetim godinama, rekao je, i nije prikrio ni to da o sadašnjim prilikama misli sve najgore.
Смем ли се присетити тих најслободнијих времена, а географски смо ту, један уз другога, могли смо се случајем сударити.

1980. отишао сам у војску. Видео сам да је пропала ствар. Скупо плаћено расуло. Не вреди објашњавати. Шта да објашњавам? Све неке јајаре и пробисвети као официри. Не зна себе да построји, не војску. Бајо Бојат. ЈБТ, кад чујеш име мислиш страшан. Оно, говедо.

1981. сам одбио да примим личну карту ако не буде исписана ћирилицом. Избио скандал. Рекло ми у СУП Темерин да им је ћирилична машина у квару те нису у могућности. ОК., одговорих једнако у траперицама као и ЛВ, кад поправите, даћете ми је. Службеница са друге стране шалтера побеснела. Луда жена. Иначе, били смо до тада другови, не више од тога. На жалост. Службеница је била Личанка, те је каријеру завршила у чину потпуковнковице. Да, да, шалтерска потпуковниковица.

И тако, био сам једини становник општине Темерин, са личном картом на ћирилици. Чудак међу 30.000 нормалних. Истовремено Општински комитет СКС је објавио да су се у општини "појавили елементи".


Десет година касније, о гле чуда! Сви су у општини били ћириличари, а, погађате, ја сам био ииЗдааајник!

Питајте ондашње да ли је тако било? НЕЕЕ, лаже Ђорђе, ето ја Славу редовно славио. Нико то бранио није. Недоказиво слављење слава док је милиција видно обилазила "објекте" о празницима, нпр Српска Нова Година и затварала их у 23х. Божић, Бадњак? Какви бре! Апс! Да ли је тако било? НЕЕЕ. Опет ја измишљам.

Сећа ли се неко несташица осамдесетих? Струје, на пример. И, мени један "правилно оријентисани" комшија објашањава: Треба штедети, таква је ситуација. Ево да пођем од себе, само колико је струје уштеђено јер није радио мој крупач? Питам ја, па да ли си крупио када је дошла струја? Овоме бјела пјена на уста избила. Вели: С тобом се не може разговарати.

1986. кажњен сам са годину дана забране тренерског рада у фудбалу јер сам одбио да предам утакмицу. У Савезу јавно рекли: Не би ми тебе толико казнили да твоји из клуба то нису тражили. Комунисти, време неаматерског поштења.

Некако у исто време, стицајем животних околности, мајка ми је била на кардиологији у Сремској Каменици а прворођено дете у Дечјој болници у Новом Саду. Кад одете у Ср. Каменицу, то је као свемирски брод. Све супер-модерно. На светском нивоу. У Дечијој болници, ко се сећа тог времена, може рећи: То је био хорор, услови као у деветнаестом веку. Ужас... скучено, неусловно, прљаво, смрдљиво, загушљиво, нехумано. Причам ја о томе са колегама из фирме, они ми кажу: Бог с тобом Ђорђе, па директори и политичари се боје срчке, баш их брига за децу. Они су за себе подигли оно у Каменици.

Е, ту се најбоље види карактер "слободе" из осамдесетих.

1988. Био сам пред отказом у предузећу у коме сам радио због коришћења ћирилице у интерној документацији. Образложење: Латиница је комерцијално писмо. Да ли тако пише у Уставу, никога брига. Цео Раднички савет подржао Одлуку. Директорка била Анна Мајор, рођака Нандора Мајора. Пре него што је намештена за директорицу у нашем предузећу била руководилац мађарског фолклора на новосадском Телепу. Њену диплому нико није видео. Али, ухићена је на врло компликован начин у привредном криминалу, тако да сам у последњи час спасен. Општински политичари који су је штитили нису одговарали ни колико да су корпу јаја просули.

Петнаестак година касније, седим у кафани која више не постоји, звала се "Куглана". Ишао нешто код Драгаша у узалудном покушају да спасем предузеће од Ђинђићеве приватизације.

За шанком човек у поодмаклој фази алкохолизма, али му жена упорно пегла одела. Јесте одело излизано, на рукавима знаци отрцавања, али човек достојанствено носи белу кошуљу и кравату. Тремор. Покушавајући да мирно испије вињак прича причу која је присутним редовним гостима одавно позната, али неће да га прекидају. Прича како је био директор неког предузећа у оно време, и све је добро ишло и пословао је са странцима, а онда су дошли јогурташи и он је послат у пензију.

Да, чини ми се да смо једног таквог извели из Бановине, обећали да га нећемо тући и одвели га пријатељски у кафану. Попио је вињак на наш рачун, држећи чашицу са обе руке. Тресао се од страха.

Све су то биле добре осамдесете.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се …
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРАИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон имеланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности. ...


Исидора Секулић је типичан представник &…