СКУПЕ ЊИВЕ И ЈЕФТИН ОБРАЗ

Њива и међа су српске вечите теме. То су судбинске вертикале.

Међутим, дође време да се трагедија претвори у комендију. То је оно време када се пси пусте а камење веже и када се фукара прогосподи. И, опет се наратив врати на њиву.

Ово је кратка прича о њивској фукари.

Преносимо напис са сајта Радија 021:

Најскупље оранице у Сиригу и на Ченеју

Трговање пољопривредним земљиштем у првој половини ове године чинило је 20 одсто укупног трговања непокретностима.

Према подацима Републичког геодетског завода, у том периоду нове власнике је у Србији добило око 47.000 некретнина.

Kако пише "Дневник", новчана вредност тржишта пољопривредног земљишта била је око 87,6 милиона евра, док је у истом периоду прошле године износила 72 милиона евра.

Највише цене пољопривредно земљиште достиже у Бачкој. Максималне цене забележене су у Сиригу и на Ченеју. У Сиригу је за хектар и 12 ари њиве плаћено 42.500 евра, а на Ченеју 35.187 евра за хектар и 35 ари.

Према подацима РЗС, просечна цена пољопривредног земљишта у Западнобачкој области у првој половини године била је 8.350 евра за хектар. То је просек извучен између минималне и максималне цене за њиве у тој области Војводине.

У Севернобачкој области просечна цена њива била је 9.700 евра.

Највиша цена пољопривредног земљишта у том периоду била је у Јужнобачкој области и износила је 9.950 евра за хектар.

У Севернобанатској области просечна цена била је 7.350 евра за хектар, а у Средњобанатској 6.850 евра.

Kолико су цене земљишта у Војводини биле високе у датом периоду најбоље илуструју подаци РЗС да се за хектар њива у Шумадији и западној Србији у просеку плаћало 3.100 евра, у јужној и источној Србији 2.600, а у региону Београда 3.850 евра.

...

Остављам људима којима је тема ближа да нам објасне како је пољопривреди тако лоше а пољопривредницима у Војводини тако добро, боље три пута чак и у вечито протежираном Београдском региону?

Ја пишем из личног угла.

Елем, тамо пре петнаестак година, био сам са породицом у очајној финансијској ситуацији. Без претеривања. Али, имао сам нешто земље на добрим местима. Покушавао сам да то радим, али, неш'. У историји села се десио јединствен случај да неко покраде ку'руз са моје њиве, а комшијске не такне. И нико појма нема шта је било.

Или, раније, На другој њиви посејем соју, перфектно чистим, кад је дошло време бербе, "машине нису слободне", дошли са "Камендина", са којим сам имао уговор, месец и по дана касније. Остало је 4,5 м3 по јутру. Исплата је стигла шест месеци касније него осталим "кооперантима", а за финансије задужен мој "најбољи друг" Љубо Чомић.

У ранија од ранијих "добрих времена" беше Трипо Миловић највећи "џек" у селу. Дуга прича, Голи Оток без везе и сл., не бих замарао. У главном, када је поболео и отишао у пензију, сви га заборавили. Ја нисам. Када ме је "друг Љубо" исплатио, ја позовем Трипа на кафанску вечеру што је он највише волео. И нека! Ако. 1/3 оног брда безвредних новчаница за њиву соје је тада отишло. Није чак ни банчење било, него скромно. Трипо се скоро заплакао, биће да му је то последњи кафански излазак. Ја мислим да ми није ништа дужан, јер је понекад ћутао и није ништа питао.

Они многобројни гребатори не мисле ништа. Зашто би?

Плод са три јутра земље сведен на једну вечеру за три особе без Лепе Брене и плаћање струје за један месец, спада у наратив отпора комуњарама који само ретки могу да разумеју. Ја то носим као такво.

И тако, ја остао без посла, жена ради са слабом платом, троје деце, једно тешки инвалид. Рачуни се гомилају. У неком моменту, шта год покушавао, дошао је моменат да морам да продам земљу јер не могу ништа од ње да зарадим, порез већи од прихода, а од дугова не могу да дишем.

Е, ту су ме чекали! Номинално, Сириг се води као "солунско" место. Реално, становништво је аустроугарско, врло одвратно у мржњи према свему то је "србијанско".

Знао сам ја да "играју игру" око те моје продаје земље, да обарају цену, али ту ништа нисам могао. Колико су одвратни у таквој солидарности, невероватно је.

Коначно, дође мој друг Милимир Кешељ, од оца Стева - такође човека са којим сам у добрим односима био, и понуди ми најбољу цену икада. Кад би се шалили. Дошао у строго пословној одећи, са актовком. Десет година млађи од мене, знамо се када је у бремуде исто долазио. Сад јапи. Ја га гледам, и не верујем... Вокабуларом је јео говна. Ма, мрш' у пизду материну, говно једно, мислим, али не кажем. Гост ми је. И тако, он, по налогу Слободана Вујевића, купи три јутра земље за 7.500 МАРАКА. Толико ми је фукара одредила, да  моја породица може да преживи. И тада, то је било 7,5 квадрата стана у Новом Саду које је продавала фамозна ДОО "Динамика". Рецимо, три пута испод цене у ту време.

Данас, иста земља вреди преко 70.000. "Динамика" Слободана Вујевића може да прода по цени  читавих 70 квадрата ону њиву која више није моја. На чистом добитку су од 63 квадрата, што је стан.

Па, честитамо мајстори.

У међувремену, Вујевић је заузео ПД Камендин са 1000 ха и 600 хектара црквене земље.

Сви су постали уважени.

Ја више не разговарам са Љубом, нема ни добар дан.

Стеви нисам отишао на сахрану. Због Милимира. А нећу ни њему.

Просто им моја три јутра земље. Шта су све од других издријели, моје је ситница.