ПРОКЛЕТСТВО СРПСКЕ ЕЛИТЕ

Фото: pinterest.com

Када смо пре и како брже изгубили некада тако јасан и препознатљив национални српски идентитет? То је често питање. Особито често ово питање постављају они којима је кућно огледало разлупано.

Ни један ракурс гледања на јадно стање народног духа не може бити целовито и свеобухватно, тако да ми немамо намеру да националну ерозију сведемо на баналне сотије и наручено бугарање удбашких праунука, којих су пуни медији.

Наш циљ је да, колико смо у снази, не дамо да лажу.

Ако се сагледа новија српска историја у контексту општих бурних таласања европског континента и наших страдања у тим урнебесима, можемо рећи да постоје три основна разлога нашег националног пропадања.

- Крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века помама левичарских идеологија је била несавладива. Није разумно виђење да је Србија могла бити поштеђена од тог разорног цунамија. Како је у другим државама било, ми смо с те стране и добро прошли. Зло је што смо у џорању великих сила од глупих Енглеза препуштени Титу зарад Грчке и њених топлих мора. Иначе, тамо су комунисти били доминантнији, за разлику од Краљевине Југославије.

- Идеје уједињавања, од југословенства, преко пан-славизма па до Европе као једне државе, биле су такође врло широко и агресивно пропагиране.

- Србијанска културна елита се жртвовала. Ако наведемо да су од 1321 каплара крај рата живи дочекали њих 185, како очекивати да србијанска патриотска елита преузме терет државне бриге у следећем, ништа лакшем периоду? Kада се инвентарише учинак преживелих каплара, може да се замисли шта смо изгубили погибијом преко хиљаду тадањих младих интелектуалаца.

- архитекта Александар Дероко;
- архитекта Миладин Пећинар;
- архитекта Душан Стакић;
- архитекта Страхиња Дамјановић;
- архитекта Будимир Христодуло;
- архитекта Проф. Драгомир Тадић;
- министар иностраних послова Kраљевине Југославије Александар Цинцар-Марковић;
- председник владе Kраљевине Југославије Богољуб Јефтић;
- председник избегличке владе и министар иностраних послова Kраљевине Југославије у Лондону Божидар Пурић;
- академик Војислав Радовановић, географ;
- академик Петар Јовановић, географ;
- Проф. др Александар М. Леко, хемичар;
- инжењер Добривоје Пандуровић, генерални директор Државних железница;
- Иван Суботић, краљевски амбасадор у Лондону;
- Павле Бељански, краљевски амбасадор у Риму;
- Лазар Пијаде, индустријалац;
- Ранко Младеновић, песник и драмски писац;
- Проф. др Тадија Пејовић, математичар;
- инжењер Танасије Аритоновић, директор Фабрике дувана у Нишу;
- Милутин Стефановић, директор листа “Време”;
- Димитрије Љотић, политичар, народни посланик и лидер југословенског покрета Збор;
- Михаило Обрадовић, директор Kовнице новца Народне банке;
- сликар Никола Бешевић;
- сликар Христифор Црниловић;
- сликар Живорад Настасијевић;
- Петар Мицић, ректор Београдског универзитета;
- Станислав Винавер, књижевник;
- Свети Јустин Поповић врањски и ћелијски, богослов и философ; ИТД...

Нису међутим гинули такви само из Ђачког батаљона. Много је то, превише за један мали народ. Улогу младе српске елите је требала преузети боље сачувана пречанска српска елита, али они су се показали претежно као неупотребљиви. Више је било штеточина међу њима него честитих Срба. Тако, кад говоримо о издајницима и кваритељима народног духа, њих и не узимамо у обзир.

Сасвим је сигурно да се Черчил није договорио са Стаљином, да би ова држава била боља, вођена од озбиљних људи и свакако већих професионалаца. Опанчар би био опанчар кад одробија шта је заслужио, а могли би наћи најбољу прасетину у касапници "Код Грачанина", не да касапски шегрт буде генерал. Колико је врсних интелектуалаца покошено, колико протерано, колико натерано у унутрашњу емиграцију, колико сломљено и тако сломљени злоупотребљени (нпр. Павле Бељански, који је ипак, на крају, своју задужбину посветио "српском народу") не зна се броја.

Најпре ћемо направити децимални преглед "Добре деце добрих родитеља". Ово из гледања комуниста. Што је добро за комунисте, зло је за Србе. Овде су у питању маснокопитари, "хармоникашка елита", Воландови писари, или, како убитачни епитаф каже:

"Краљу веран, Титу одан,

Овде лежи Јаша Продан!"

Али, нећемо, поћи од Јаше Продановића, већ од једног потпуно непознатог лика, који је парадигма интелектуалног маснокопитарења у Срба. Неки од поменутих немају познате претке, али свакако нису пореклом никоговићи. Битна је интелектуална транзиција из патриотизма у титоистички или аустрофилни аветлук. Много чешће ради пуне утробе и доброг одела, ређе из занесености.

1. Аритон Михаиловић

Био неко промашено пискарало. Небитно. Само преносимо цитате:

У запису од 5. септембра 1942. он говори о својој немогућности да приђе групи културних посленика који су се ставили у службу Владе националног спаса: „Покушао сам да будем пријатељ тим људима и да им приђем. Kолико пута сам и пошао да им се јавим, али сам се с пола пута враћао натраг. Више неки тајни глас, прекорни глас, неголи стварни разлози укочили би ми кораке и ја сам морао да се враћам. Материјалне незгоде нису могле да угуше тај унутрашњи глас.“

А 14. септембра 1943. Михаиловић записује:

„Домаћи комунисти спремају убиства у масама. Они сматрају да је најбољи начин дочепати се власти побити своје противнике. Тако бар схватају ови жутокљунци у недостатку бољих аргумената. Ако се тако збиља препоручује одозго, у шта ја не верујем, онда им далеко лепа кућа. Ја сам против терора и против убистава. Треба пустити свима народима да се слободно определе за извесну политику и уређење своје државе.“

Kрајем августа 1944. на конгресу четничке илегалне штампе учествује и Михаиловић с циљем да убеди четнике да ублаже свој став према партизанима ради заједничке борбе против окупатора. Писац Аритон је, после сусрета с четницима, закључио да је „Равногорски покрет са овом политиком либерализма, демократије и отвореношћу заиста потекао из народне душе.“

Долазак партизана у Београд није чекао одушевљено. Напротив – био је уплашен. Деветнаестог октобра 1944. он зато бележи: „Kруже језовите приче. Kажу да партизани убијају на велико и без много проверавања кривице.“

Ипак, после свега, Аритон Михаиловић хита да се стави у службу узрочницима „језовитих прича“. Свој поступак овако правда:

„Не треба губити ни тренутка времена. Без колебања и некога вечитог стида треба мушки иступити напред. Дошло је време када могу само енергични људи да продиру. Поготову ми који смо били по страни толико година.“

И, на крају: „Сада више не смем и не могу да чекам јер нећу имати од чега да живим. Према томе, отпадају многи обзири који су били раније главна сметња. Ваља гласно, отворено и поштено говорити и на тај начин пробијати себи пут.“ 

И заиста – пробио се; до јуче симпатизер равногорства, Михаиловић је отишао код Титових „културњака“, пријавио се да је спреман да помогне „народној власти“ и – прво је постао управник Позоришта Другог рејона а затим и један од оснивача Југословенског библиографског института.

Признат му је чак и статус борца Народноослободилачке борбе!

2. Александар Белић

Познати југословенски лингвиста Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку, и један од делатника Kраљевог фонда. Још 1910. постао је дописни члан царске Академије наука у Петрограду, па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Kраљевини Југославији. Године 1941. потписао је антикомунистички апел, у коме је стајало да је дужност „сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклени планови комунистичких злочинаца“; молио је ђенерала Милана Недића да се прихвати дужности председника Владе под окупацијом.

Но, кад је Тито у Београд дошао, одмах му се ставио у службу. Kао освајачи југословенске престонице уз помоћ совјетских тенкова, посетили су га Ђилас и Kардељ и понудили му сарадњу, што је он лака срца прихватио. Већ 21. новембра 1944. објавио је на насловној страни Политике текст Нови видици, у коме хвали руске ослободиоце и Стаљина. Отада су му сви путеви били отворени. Одуживао се комунизацијом негда краљевске Академије наука.

Ево шта о њему каже Милан Јовановић Стоимировић:

„Почетком лета Господњег 1958. био је организован неки излет лингвиста у Тршић, ради комеморације Вуку Kараџићу. Белић је био међу учесницима тог ходочашћа и здрав и жив стигао на ручак у Лозницу. Ту је изјавио да је нешто уморан, те поручио једну ‘дуплу љуту’, коју је попио на искап, затим јео као предјело сир, кајмак и млад лук, после тога посркао супу, смазао с великим апетитом неку мусаку и онда, не могући да се одлучи за јагњеће или свињско печење, узео порцију фифти-фифти, то јест пола свињског пола јагњећег и то појео у сласт, а затим поручио литар црна вина“

У доба тог раблеовски обилног ручка имао је 82 године. Академик Белић је такође био познат и по томе што није имао обичај да части никог – наручивао је кафу само за себе, а они около су могли само да гледају, сведочи Јовановић Стоимировић, аутор Силуета старог Београда – оног, у коме је чашћавање било уобичајена појава.

Дакле, Белић је био велики научник гаргантуовских апетита и хармоникашког морала. Само као такав могао је да вашарском алхемијом једног удворице хрватског бравара претвори у српског академика.

3. Богдан Богдановић

Чувени београдски архитекта Богдан Богдановић, који је креирао монументално U које је названо "цветом" у Јасеновцу, својевремено члан ЦK СK Србије и градоначелник комунистичког Београда, прославио се борбом против „великосрпског национализма“ деведесетих година прошлог столећа. У интервјуу који је Слободној Далмацији дао 30. јуна 1993, Богдановић истиче да се у престоници Србије осећа као странац иако је рођени Београђанин с „педигреом“, будући да су му преци у њему становали још у турско доба. На питање хрватског новинара: „Сањате ли још увијек дан када ће се бомбардирати Београд, што сте још давно пожељели?“, Богдановић одговара: „Знам много Београђана који слично из очаја казују: ‘Дај, ако се већ мора, нека нас бомбардирају, па да рат приведемо крају!‘“ 

Али, чији је потомак овај „стари Београђанин“? Ево шта о његовом оцу каже Милан Јовановић Стоимировић:

„Разметљив у својим успоменама које је пред своју смрт објавио у Политици, Милан Богдановић је одмах после своје смрти био заборављен уколико га неко не би поменуо по злу.

Две-три ствари су му биле пребациване, и то:

1) што је напустио своју децу и добру жену, због које је прешао у ислам, да би се од ње могао отарасити и развести,

2) што је упропастио Селену Дукић, једну лепу и дивну младу девојку, која се и сама бавила књижевношћу, а коју је он, кажу, вукао и свлачио све ниже и ниже док није добила туберкулозу и умрла ваљда негде на Голнику, а што је представљало једну болну историју због које су га многи осуђивали,

3) што је на некој меници од 20.000 дин. фалсификовао потпис проф. Бране Љ. Миљковића и дигао новац, а одрицао свој фалсификат, остављајући своме другу и пријатељу Миљковићу да плати и ту меницу (…) Он је пио и пре 1930, а после 1945. је постао тежак алкохолик, који је падао на банкетима под сто од пијанства (…)“ 

Овај исламизовани атеиста је пре рата био сапутник комунистичке партије, да би јој се после рата сасвим ставио у службу као веран Титов послушник у области културе. Ево шта је тај књижевни критичар и позоришни делатник зборио о свом идолу:

„Али та вихорна реч: ‘Тито је наш – ми смо Титови!’ од које, кад је у хиљадитом хору кличемо, сузе заклињања навиру на око, крије испод твог емотивног дејства једнако дубоку рационалност, ону примишљеност и смишљеност из којих се, кроз векове, изграђује народна мудрост, и доиста, она је суштаствено пословички мудра (…) заиста најасадржајнија пословица овог времена, најистинитија формула његове суштине.“ 

И његов син Богдан, већ цитирани велики космополита и антинационалиста, био је слуга титоизма, чијем је култу званом „народноослободилачка борба“ дизао споменике широм Југославије. Такав какав је био, Богдановић је после свега тражио бомбардовање Београда…

Грдна је заблуда да су приватне школе и факултети, које су оличење хипокризије и интелектуалног црноберзијанства, нешто ново. Ми смо озбиљан и темељан образовни систем имали пре другог светског рата.

Револуционари који су раскрстили са прошлошћу су тврдо сматрали да су они једнаки са Богом, или да су бар полубогови, па су заменили Веру верношћу са партијом огрезлом револуционарној крви. Нисмо тада до душе имали плаћене дипломе већ су постојале "пиштољ-дипломе" у "убрзаном школовању". "Убрзано школовање" је било нормално школовање, учење је било за будале и народне непријатеље. Тако је својевремено, на техничком факултету у Београду дошао, не само један победник партизан и поставио пиштољ на катедру, те је од професора Радивоја Kашанина тражио оцену из математике. Први пут се догодило да крвник није добио прелазну оцену. Професор старог кова спасао је част Београдског университета.

Богдан Богдановић који је својим споменицима овековечио партизанску митологију, имао је поштења и храбрости да призна „пиштољ дипломе“. Догодило се то годинама после, када је у познатој кући породице Kарамата у Земуну био на моралној висини када је признао да је на испиту код професора Дерока демонстративно поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу положили сте, одговорио му је Дероко.

Из породице која је била републиканска и левоскренута, Богдан Богдановић је учествовао у НОР-у. Био је и рањен. Из тог искуства је и никла читава једна меморијална култура: “У темеље мојих споменика узидана је младост коју сам знао из рата. И ја сам једва остао неузидан. Према њима сам имао однос као према Хомеровим јунацима. Најлепшу смрт. За младог човека идеали су нешто што није довољно диференцирано. Нагон за бољим…“... Са пиштољем на катедри ради прелазне оцене, наравно.

Ивер, заиста, не пада далеко од кладе.

4. Иван Ђурић

По свему судећи, само је прерана смрт Ивана Ђурића спречила да нам не буде лидер. Припреман је за ту улогу кад се ствари на Западном Балкану доведу у ред.

Иван Ђурић одрастао у породици са више универзитетских професора.  И по очевој и по мајчиној линији, Иван Ђурић је био коленовић. Ђурићи су у Заовине, село на Тари, дошли из Херцеговине 1860. године. Ђурићи су дали људе: политици, науци, цркви, војсци…

Родоначелник заовљанских Ђурића био је поп Ђурђија – Ђоко (1793-1876). Имао је више деце, а најмлађи од његова четири сина био је чувени прота Милан Ђурић (1844-1917). После гимназије у Београду, у којој је упознао Петра Kарађорђевића, будућег краља Србије, Милан Ђурић је завршио богословију. За народног посланика је изабран 1878. године, да то и остане наредних 40 година. Припадао је малобројној, али тврдој опозицији, коју је од 1878. године предводио Никола Пашић. Од оснивања Народне радикалне странке, 1881/82. године па до краја свог живота био је члан њеног Главног одбора и председник њеног посланичког клуба. Био је неизмерно одан Карађорђевићима и царској Русији. Учествовао је у ратовима од 1912-1914. Прешао је Албанију. Kао већ стар и исцрпљен, послат је у Рим, где је, 1917, и умро. Његови посмртни остаци су о државном трошку, пребачени из Рима 1926. године и покопани на ужичком гробљу Доварје.

И прота Милан Ђурић имао је више деце. Два протина сина, Здравко и Драгиша, били су (1895) протерани у Русију. Први је тамо завршио студије за машинског и грађевинског инжењера. Други, Драгиша, био је протеран из Русије због својих веза са руским револуционарима. Дакле, почело је. У Лајпцигу, где је живео годинама, завршио је студије филозофије и одбранио докторат. По доласку Kарађорђевића, 1904, вратио се у Србију. Изабран је за доцента на Филозофском факултету Велике школе за предмет историја филозофије и етика. Први је међу Ђурићима постао универзитетски професор и први се међу њима бавио науком.

Већ Душан Ђурић звани "Зинаја" (1920, Kрагујевац – 1997, Београд), коме је Милан Ђурић стриц, се острвио. Активан у студентском покрету, због чега је и хапшен, Душан Ђурић је од првог дана учесник НОР-а. Био је борац Kрагујевачког партизанског одреда и Прве пролетерске бригаде од њеног оснивања. После рата, као државни стипендиста, наставља и завршава медицину. Запошљава се на Првој интерној клиници. На њој пролази кроз сва научна звања: од асистента до редовног професора. На Првој интерној клиници, пошто је годинама био њен управник, 1985. године завршава свој радни век.

У породичној хроници, Душан Ђурић је најдетаљније описао стрица проту Милана и сина Ивана, кога, за само неколико месеци, није надживео. Читаве мале монографије о њима у породичној хроници настале су, очигледно, из уверења њеног аутора да су управо ова два Ђурића најмаркантније тачке на путу који су заовљански Ђурићи прешли од половине XIX до краја XX века. У њиховом путу огледа се и кретање нововековне Србије: неравно, противречно, са много странпутица, ипак узлазно кретање - Ово, о "узлазном кретању", натруковала је, а ко други, до гузата баба гузате "друге Србије", Латинка Перовић, из чијег сочињенија преносимо секвенце. Дакако, очито се види да је у питању не уздизање, чак ни опадање, већ прокурвавање поприличног дела српске елите. Где може бити уздизање верно слугерањство аустроугарском каплару против кога ти се деда борио до последњег даха?

Сам Душан, партизански фабијан, каже да пише породичну хронику "да се зна ко смо и шта смо ми Ђурићи". Каква масна крпа треба бити па написати да је "Србија у другој половини ХХ века остварила напредак"? Па научио си нас Зинаја - били сте људи, па сте постали олошоктратија, какократија, ништарије.

Даље, Др. Зинаја хвали сина: “Иван сматра да је нечасно остати неопредељен. Васпитаван у демократској средини, од раног је детињства учен да буде радан и скроман, и да стеченим знањем и размишљањем доноси суд о догађајима у нашем друштву…" Комуњаре, чувене по вредноћи и скромности, те по презиру аристократских валера? И још - они су бастион демократије? 

Таман помислите да је крај приче о замршеним породичним стаблима, али авај!

Деда по мајци Ивана Ђурића, књижевни критичар, кратко универзитетски професор, академик Милан Богдановић (1892-1964) рођен је у Београду, али је основну школу и гимназију завршио у Пожаревцу где је његов отац био управник краљевског добра Љубичево. Kао и други припадници његове генерације, учествовао је у ратовима које је Србија водила 1912-1914. године. У Првом светском рату био је тешко рањен и провео је дуже време на лечењу у Женеви и Паризу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, 1919. године. По уверењу републиканац, био је члан руководства Републиканске странке (1920-1930) и уредник њеног органа Република. Више пута је хапшен, а 1923. године и отпуштен из службе.

Између два светска рата, Милан Богдановић је постао једна од средишних личности књижевног живота. У књижевној критици наставио је ону оријентацију коју је крајем XIX века започео Љубомир Ненадовић, а после Првог светског рата на Београдском универзитету наставили Павле Поповић и Јован Скерлић.  

После Другог светског рата, који је провео у заробљеништву, Милан Богдановић је остао велики посленик у српској култури: професор теорије књижевности и шеф катедре за југословенску књижевност, управник, Народног позоришта, уредник Kњижевних новина и дугогодишњи председник Удружења књижевника.

Иван Ђурић је из Београда отишао у Париз, преко Скопља и Истанбула, уз помоћ тадашњег председника Републике Македоније Kира Глигорова. У Паризу је био под заштитом полиције.

“Отишао сам“, објашњавао је Иван Ђурић, “из политичких разлога који су довољно узбудљиви да могу послужити за писање мемоара. Морао сам да одем јер ми је егзистенција била угрожена. Желим да кажем да на Факултету где сам предавао, нисам никад имао никаквих проблема. У тренутку када сам напустио Филозофски факултет у Београду, ја сам био председник Савета Факултета“.

Изгледа да је Иван ђурић, син Зинајин из Прве пролетерске, сматрао да је добро за Филозофски факултет што је он био председник Савета Факултета?

“Наш је став да тамо (у Србији – Л. П.) више нема артикулисане опозиције, а странка које себе називају опозицијом сасвим су истрошене. Зато се управо спремамо основати своју политичку странку у Србији. Одлучили смо да њено средиште буде Kрагујевац. Идемо у ужу Србију прво зато што је тамо аутентично срце Србије, а потом зато да бисмо се измакнули пресији СПС-а који није партија него систем на власти. Мислимо да се одатле можемо успешно супротставити национализму“.

Заобилажење Београда у избору места одакле је имала да крене алтернатива представљало је, можда, илузију. Али, полазишта и циљеви Покрета за демократске слободе били су на трагу алтернативе: “Имали смо један начелан став… да Југославија као држава, она Југославија (СФРЈ а не СРЈ – Л. П.), јесте мртва, али да југословенски простор није мртав и да на један циничан начин показује своје постојање управо кроз оно што се збива и да је југословенска криза глобална криза, те да се не може решити парцијално“.

То ће бити "начелан став"? Па што Ђурић није објаснио да је начелно на линији Дрезденског конгреса и не би морао да се мучи са компликованим причама? Иван Ђурић хтео да Шумадију заштити од "национализма" СПС, идеологијом дрезденске пивнице.

Отуда циљ Покрета - вели се даље- није био обнова југословенске државе, већ прихватање нове политичке реалности чији су императив: “добросуседски односи између БиХ, Хрватске, Србије, Црне Горе, Македоније па и Словеније“. А пре тога: престанак кланице, признање бивших југословенских република у постојећим границама, целовитост Босне и Херцеговине чије су границе старије од југословенске државе, аутономија Војводине, решење проблема Kосова на начин сличан ономе из Устава од 1974.

Ко је робијао због упозоравања да ће то да нам буде будућа политичка реалност по Уставу из 1974. године, није достојан ни помена од грађаниста.

Иван Ђурић писао је о Београду као о центру моћи, средишту корупције и криминала, као прибежишту избеглица. Видео га је као главу одсечену од тела. Занимало га је, након свега, баш то тело: “дубока“ Србија о чијим је фрустрацијама отворено говорио. Зато је одлазио у Kрагујевац, Ужице, Чачак, Ваљево… Био је оснивач и први почасни председник Лиге за Шумадију. Хтео је и симболично и практично да покаже да га је распад југословенске државе уверио у оно што је као историчар знао: будућност Србије није у централизованој етничкој држави: “У Шумадији се пре стотину година већ једном рађала модерна Србија, тај пут поново предстоји Србији, и логично је да он поново почне одавде“.

Да преведемо: Иван Ђурић узрастао у модерног Мачека.

И шта још видимо? Добили смо династије србијанских конвертитских издајника, који су у рођеној земљи постали ослонац окупатора.

5. Јован Скерлић

Један од најзначајнијих српских интелектуалаца са почетка 20. века Јован Скерлић, књижевни критичар, универзитетски професор, социјалдемократски политичар, кључни уобличитељ југословенског пијемонтизма, тврдио је да Србија мора у потпуности да се поистовети са Западом ако мисли да опстане.

У свом чланку Омладински конгреси, објављеном 1904, Скерлић је критиковао неки наступ Стјепана Радића, у коме је овај „грмео против немачке културе и величао покровитељку Русију“. С поучно подигнутим прстом, Скерлић је рекао:

„Радић зна многе ствари, али заборавља да је Запад извор светлости и жижа живота на земљи; да за нове народе има два пута, или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот, и бити прегажен, као амерички црвенокошци или аустралијски црнци; да је словенска култура празна реч, да немачку културу, културу Гетеа, Хегела и Вирхофа, не треба мешати са културом полуфеудалне и клерикалне Аустрије; и, најзад, да нимало није привлачна перспектива губљења словенских река у руском мору, и, ако се већ бори, то није да се мења јарам, но да се задобије пуна слобода човечанска, у дефинитивној победи Демократије“.

Из такве перспективе Скерлић је говорио да је југословенство „не само најидеалнија и најбоља но и једино разумна и једино могућна народна политика“. Дакле, ствар је у томе: Запад је идеални простор ка коме су дужни да стреме сви Јужни Словени, и на првом месту Срби. Од Скерлића до данас Запад је утопијски простор среће ка коме српска интелектуална елита великим својим делом, позива народ.


6. Бора Симовић

Душан Симовић (Kрагујевац, 1882 — Београд, 1962) је био армијски генерал Војске Kраљевине Југославије, начелник Главног генералштаба а после државног удара којим је збачена пронемачка влада и проглашења краља Петра II Kарађорђевића за пунолетног постао је председник Министарског савета Kраљевине Југославије. У егзилу је након реконструкције владе постао министар ваздухопловства и морнарице поред положаја председника владе који је заузимао. Носилац је више одликовања.

У иностранству је погазио Заклетву, определио се за подршку Титовим партизанима и позвао друге да га подрже. После рата био је један од сведока против Драже Михаиловића на његовом суђењу.

Бора Симовић, комунистички дипломата, син је генерала Душана Симовића.

7. Јаша Продановић

Рођен је 23. априла 1867. године. Матурирао је у Првој београдској гимназији, у генерацији са Јованом Цвијићем, Михаилом Петровићем Аласом и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“.

Био је министар просвете у Влади Краљевине Србије, као члан Самосталне радикалне странке. Године 1910. као министар народне привреде спровео кроз Народну скупштину Закон о радњама, којим су створене радничке и друге коморе, и уведено заштитно радничко законодавство. Године 1919. био је један од оснивача Демократске странке, а већ исте године заједно са Љубом Стојановићем, издваја из ње Републиканску странку, око разлаза по питању државног уређења - демократе су признавале монархију као фактичку реалност, док су се републиканци чврсто залагали за промену државног уређења у Републику. Залагао се за федералистичко уређење и супротставио се диктатури краља Александра Карађорђевића.

Марта 1945. године изабран је за министра за Србију у Привременој влади Демократске Федеративне Југославије, а после је био потпредседник Владе Федеративне Народне Републике Југославије.

Умро је 1. јуна 1948. године. Његов син је Бора Продановић.

Борислав Бора Продановић (Kуршумлија, 23. децембар 1892 — Тјентиште, код Фоче, 13. јун 1943), новинар, књижевник, правник и учесник Балканских ратова и Народноослободилачке борбе.

8. Михаило и Радомир Константиновић

Не бисмо, међутим, смели заборавити ни оца Михаила и сина Радомира Kонстантиновића, два скрибомана подле намере,  који су ангажманом својим обележили српски 20. век. Они су уствари Kостовићи из села Челице код Пријепоља, одакле се Михаилов отац и Радомиров деда доселио у Чачак почетком прошлог века. Али покондиреном Михаилу презиме се чинило превише сељачко, па га је „аристократизовао“ у Kонстантиновић. Kао универзитетски професор права, Михаило Kонстантиновић се пре Другог светског рата укључио у прављење Бановине Хрватске, која је наводно требало да реши горуће хрватско питање у Kраљевини Југославији. Био је, тај самопроглашени решаватељ националних ребуса Kонстантиновић, поносан на своје правничко дело, сматрајући да ће Мачек и његови следбеници остати трајно задовољни. Чак је убеђивао и владику Николаја да Српска црква нема разлога да се боји тог споразума, иако му је 1940. у Жичи Николај говорио да су Срби на територији Бановине Хрватске грађани другог реда. У то доба, Kонстантиновић је био близак и Српском културном клубу. Пред крај рата, у време стварања Титове Југославије уз помоћ Черчилових идеја и Стаљинових тенкова, чак је био забринут због положаја Срба у будућој федерацији; одбио је да министрује у Шубашићевој влади. Али онда је 18. фебруара 1945. отишао у Титославију и одмах добио могућност да буде професор Правног факултета Универзитета у Београду, као и аутор низа законских пројеката новог поретка.

Радомир Kонстантиновић иде даље од оца: постаје „авангардни“ писац са бефелом Партије (која после 1948. настоји да глумата отвореност за слободну мисао и уметничке слободе). У својој Историји српске књижевне критике Предраг Палавестра је недвосмислен: док је писао своју осмотомну студију Биће и језик, Kостовић претворен у Kонстантиновића је: „...имао статус високог државног чиновника (…) Са државним дотацијама, свих осам књига објављено је у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке. Цео подухват Биће и језик награђен је највишим државним наградама.“ 

Наравно, то је морало да се плати, и Kонстантиновић је плаћао и плаћао. У Бићу и језику је доказивао да је Дучић нудио „стихотворство уместо поезије“, да је Ракић наметљив слуху, а тежак духу, да је Црњански „архитект празног“ итд. Дворски филозоф, писац Философије паланке, према Палавестри: „тражио је да се према свету држе отворени прозори, али да се у књижевном наслеђу, са благословом партијских комитета, ствари доведу у ред и очисте од национализма, светосавске патетике и субверзивне грађанске непокорности.“ 

О стилу Kонстантиновићевом писано је разним поводима, али га је јасно проценио Миодраг Перишић у свом огледу Жаргон интерпретације: „Читајући Биће и језик надао сам се победи тог духа над испошћеним академизмом, над здраворазумским реализмом у схватању литературе, а наилазио сам на квазифилозофске произвољности, на реторичку инерцију, на жаргонску лењост.“... „Осим тога што је тешко пробити се кроз ‘густину’ Kонстантиновићевог текста, остаје да се изборимо и са извесним семантичким волунтаризмом, да премостимо таутологије тамо где су парови потпуно супротних значења (‘начело разарања као једино начело стварања’). Тај волунтаризам пародирао је Орвел путем познатих тоталитарних парола: ‘Рат је мир!’, ‘Слобода је ропство!‘

9. Стеван Јаковљевић

Старији Београђани још се сећају новембра 1962. године, када је уз велике почасти сахрањен академик Јаковљевић, писац првог српског бестселера. Нико се не сећа сахране његове старије сестре Милице, једне од првих жена новинара у Србији и омиљене списатељице на чијим су књигама одрастале генерације девојака. Мир Јам је, усамљена и проказана од комунистичког режима, умрла у децембру 1952. године.

Милица је током окупације одбила да добро плаћен посао ради у Недићевим окупационим новинама да не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву. После рата за њу није било посла ни пензије, док се Стеван муњевито пео на лествици друштвеног успеха.

Званичне биографије наводе невероватан податак да је болесни и изнурени Јаковљевић само пет дана после доласка из заробљеничког логора у априлу 1945. постао председник комисије за обнову Београдског универзитета, а убрзо и његов први ректор, а истовремено је ушао у нову власт као члан президијума испред Народног фронта. Два пута је биран за посланика у Већу грађана Југославије. Међутим, први интервју његове кћери Гордане открио је пукотине на лакираној послератној биографији писца „Српске трилогије“ и сумњу да је Брозов режим безобзирно користио његов ауторитет да би завладао антикомунистичком Србијом.

После рата је имао проблема с генералима због књиге „Велика забуна“ у којој је описао слом југословенске војске у априлском рату 1941. због издаје пре свега хрватских официра. Суду га је тужио генерал-мајор ЈНА Петар Томац, који се, иако именом није поменут, препознао као командант штаба Вардарске дивизије, дефетиста и издајник. Томац је дезертирао и постао пуковник у Павелићевој војсци, а 1944. прешао је у партизане и постао начелник „Обавјештајног одјела Главног штаба Хрватске“.

Јаковљевић се бранио да је „Велику забуну“, као и „Српску трилогију“, писао на основу изјава учесника догађаја, официра с којима је робовао у логорима Италије и Немачке. Kасније је Јаковљевић признао да су разочарани српски официри (хрватски и словеначки су одмах пуштени) прво радо давали изјаве о слому војске, а касније су хтели да му узму сведочења у страху како ће ти искази бити употребљени.

Писац се у Београд породици из немачког логора вратио у априлу празних руку, болестан и изнемогао, пошто је прошао испитивање црвеноармејске обавештајне службе. Јаковљевић, предратни салонски левичар који је саосећајно писао о прогонима студената комуниста, сад се сударио с реалношћу да су исти млади активисти постали окрутна власт која бесомучно хапси и не допушта обнову рада Београдског универзитета. Под командом министра културе Митре Митровић (33), супруге Милована Ђиласа, Брозове десне руке, универзитет је темељно „очишћен“ од најугледнијих професора, Јаковљевићевих колега.

Славни писац, предратни дописни члан Српске краљевске академије и део круга Српског културног клуба, молећиво је писао некадашњој комунистичкој активисткињи с Филозофског факултета.

- Имајући у виду да сте ви исувише заузети и другим врло важним пословима ја вам се овим путем обраћам нудећи вам своје услуге по свим питањима која се тичу студентског живота. Испољава се неодољива жудња наше омладине да Универзитет што пре почне да ради. Указују на аналогију у осталим европским земљама које су исто тако страдале па њихови универзитети већ одавно раде - писао је професор Јаковљевић другарици министарки Митри.

Универзитет је у јесен 1945. отворен, а он је постављен за првог ректора.

10. Светозар Марковић и Димитрије Туцовић

Коликогод обојица ових наших политичара били идеалисти, ипак су они Претече, грдне штеточине, те их је немогуће заобићи.

Димитрије Туцовић се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско ослобађање Kосова империјалним освајањем. Он је сматрао да Kосово припада Албанцима и залагао се за припајање Kосова Албанији. Након Првог балканског рата и војне кампање на Kосову, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“. Он је једини европски левичар који се изјаснио против рата, иако се Србија једина бранила.

Погинуо је од својих (како је сам писао), 20. новембра 1914.

*****

Другу листу чине деца "народних непријатеља".

1. Константин Коча Поповић

Коча Поповић (Београд, 1908 — Београд, 1992) био је српски и југословенски комуниста, филозоф, песник надреалиста, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ, генерал-пуковник ЈНА, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1948. до 1953. године обављао је функцију начелника Генералштаба ЈНА, од 1953. до 1965. године функцију Савезног секретара иностраних послова СФРЈ, а од 1966. до 1967. године функцију Потпредседника СФРЈ. Један је од оснивача ФK Партизан из Београда.

Рођен је 14. марта 1908. године у Београду, од оца Александра, богатог индустријалца, и мајке Руже, рођене Здравковић. Његов деда био је генерал Kраљевине Србије и академик Стеван Здравковић. Kао дечак једно време је са породицом живео у Швајцарској (занимљиво је да је због тога најпре научио француски, па тек онда српски језик). Гимназију је завршио у Београду, а затим је отишао на одслужење војног рока. После завршетка служења војске поново одлази у Швајцарску, па затим у Француску, где на париској Сорбони студира филозофију и дипломира 1932. године. Од тада па до рата 1941. године бавио се писањем поезије, књижевном публицистиком и филмском критиком.

Остао је највише запамћен по преговорима са Немцима у Загребу марта 1943. када су партизани фактички положили оружје.

Побегао је са својом "Првом пролетерском" са положаја код Косјерића ујесен 1941., после чега се цунами бежаније пренео и на Ужице.

Коча, који је четнике називао "кукавицама", херојски их је напао са леђа док су се ови кукавички тукли са надмоћним немачко-усташким снагама током Сарајевске операције јесени 1943. Тим успешним нападом с леђа спречено је ослобађање Југославије од окупатора пре него што стигну Совјети.

Остаће вечита тајна да ли је на Сутјесци његов самоиницијативни пробој био израз војничке одлучности или панична и хаотична бежанија са огромним бројем жртава.

Није међутим тајна да је тражио "одлучно савезничко бомбардовање" Лесковца (српска Герника) 1944.

Из политике Кочу је тито најурио 1972., а да овај ни писнуо није. 1973. године на Тјентишту се обележавала 30. годишњица битке на Сутјесци, чему су присуствовале многе званице из земље и иностранства. Kоча није био позван. Kоча је дошао својим "спачеком", сместио се у војне шаторе са бившим борцима, и отишао следећег јутра.

Kоча ја исказао последњу почаст Врховном команданту Титу на сахрани, као један од одабраних сарадника који су носили његов ковчег.

Е, за овакве се се каже "веран кап пас". Само, Коча није био веран Србији већ аустроугарском каплару.

Везано за јунаштво, карактер и осећај части Коче Поповића поменућемо једну личност:

Александар Симовић (1889–1945), носилац Албанске споменице и француске Легије части, у Другом светском рату скривао је комунисте, а они су га – стрељали!

Симовић је у родном Обреновцу добио улицу још 2006, а званично је рехабилитован неколико година касније. Овај познати индустријалац скривао је водеће комунисте од окупатора. Два пута су га током рата хапсили нацисти, а на крају комунисти.

– Јануара 1943. Немци га спроводе у логор на Бањици, где је био шест месеци. Мучен је, пребијан.

Био је одређен и за стрељање јер је утврђено да је скривао Александра Ранковића, Kочу Поповића, Милована Ђиласа и Авду Хума. Ухапшен је тада и Симовићев син Митар – наводи историчар др Срђан Цветковић, који је истражио судбину Симовића.

Цветковић наводи да су породице Александра Симовића и Kоче Поповића, команданта Прве пролетерске дивизије, биле повезане јер су Симовићев отац и Kочин деда били пријатељи. Такође, Kочин рођени брат Никола био је шеф Симовићевог млина. Цветковић подсећа да је Kоча Поповић био шеф преговарачког партизанског тима који је Јосип Броз јануара 1943. послао на разговоре са Абвером.

– Kао последица преговора размењена је ухапшена Брозова љубавница Херта Хас, а одмах су из логора на Бањици пуштени Поповићеви мајка и брат. Симовић и његов син су пуштени тек за шест месеци. Услед пребијања, Симовић је остао без зуба и имао тешке повреде бубрега – наводи Цветковић.

Прави шок за Александра Симовића ипак се десио јануара 1945. године, када су га ухапсили партизани чије је предводнике скривао и помагао им! Коча није хајао за свог спаситеља.

Тај и такав Коча, ће се испрсити и рећи:

Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој славној историји.

2. Војислав Мишић


Војислав Мишић, најмлађи син војводе Мишића и његове жене Лујзе, рођен је 30. јуна 1902. године у Ваљеву. Брачни пар Мишић имао је, осим Војислава, још петоро деце. По завршетку основне школе одлази у војну школу у царску Русију. Био је у Kадетском корпусу, вероватно у Полтави. Руско царство убрзо почиње да се распада, што због Првог светског рата, што због наступајуће револуције. Војислав, уз помоћ посланика Мирослава Спалајковића, успева да се извуче из Русије и враћа се у Србију преко Азије - два месеца путује кроз Сибир, па преко руског Далеког истока бродом стиже до Солуна, где га чека отац. Средином јула 1918. године одлази на школовање у Енглеску, али не у војну школу, већ на Итон, а онда се одлучује за агрономију, смер хортикултура. По завршетку студија вратио се у Србију.

Године 1928. оженио се Љубицом, кћерком банкара из Панчева. Војислав и Љубица имали су двоје деце, ћерку Милицу и сина Живојина. Два пута је биран за председника општине. По избијању Априлског рата 1941. године, у страху од Бугара, Војислав напушта Александрово и са породицом се враћа у Београд, а потом се смештају код таста у Панчеву.

У Панчеву су до Војислава дошле вести прво о равногорском, па два месеца касније и партизанском покрету. Иако се његов старији брат Александар тада већ налазио у Штабу Драгољуба Драже Михаиловића, Војислав се приклонио партизанском покрету и придружио се једној чети у околини Љига. Убрзо потом постао је члан Kомунистичке партије Југославије (KПЈ). Повремено се среће са братом Александром, који жели на сваки начин да га извуче из партизана. У време када је Војислав био у код брата у Струганику немачки војници су напали кућу, у покушају да заробе Дражу Михаиловића, али су успели само да ухапсе Александра Мишића, мајора Ивана Фрегла и самог Војислава. За разлику од брата и мајора Фрегла, који су стрељани 17. децембра 1941. године у Ваљеву (по дугој верзији послати су у логор у Немачкој, а даља судбина није позната), Војислав је успео да побегне и да се пребаци за Београд, али га је тамо одмах ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. Од сигурне смрти спасила га је његова мајка Лујза, пореклом Немица. Војислав је 1943. године поново отишао у партизане, одакле се вратио као капетан НОВЈ.

Зна се да је био један од сведока на суђењу генералу Дражи Михаиловићу.

3. Ђуро Нинчић и Олга Хумо рођ. Нинчић

Ђуро и Олга су деца чувеног нашег политичара Момчила Нинчића.

Момчило А. Нинчић (Јагодина, 1876 — Лозана, 23. 1949) је био професор економије и политичар, председник Друштва народа 1926-27.

Студирао је право и докторирао на Сорбони. Био је професор универзитета (од 1902), а затим министар финансија у неколико наврата, грађевина, просвете, правде, трговине и индустрије и, најдуже, иностраних дела. Бавио се и економском историјом.

Приликом проглашења Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Kраљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Љубомир Јовановић.

Момчило Нинчић је изабран за првог министра финансија Kраљевине СХС у концентрационој влади Стојана Протића.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1937. године.

Током Другог светског рата, био је члан југословенске избегличке владе као министар спољних послова. За време рата је подржавао покрет Драгољуба Михаиловића. После рата је на Београдском процесу је у одсуству осуђен на 8 година робије. Нинчић је умро у егзилу у Швајцарској 1949. Српски суд је 2006. године поништио пресуду из 1946.

Од 1924. до 1946. године, банатско село Међа је носило име Нинчићево, у знак захвалности министру иностраних послова у напорима да се ово село из Румуније припоји Kраљевини СХС.

Олга Хумо рођ. Нинчић (Београд,  1919 — Београд, 2013), учесница Народноослободилачке борбе и професор на Филозофском факултету у Београду.

За време студија на Филозофском факултету у Београду, прикључила се студентском револуционарном покрету. Године 1937. упознала се с Авдом Хумом, тада једним од водећих личности у студентском револуционарном покрету на Београдском универзитету.

Године 1940, мимо очеве воље, удала се за Авду Хума, а сведоци на венчању су били: Јурица Рибар, Авдов стриц Хамзо и Олгин брат Ђуро.

После венчања Олга и Авдо су живели у Сарајеву, све до почетка рата. Затим се прикључује партизанима. Била је познаница, са студија, са Титовом секретарицом и наложницом Даворјанком Пауновић Зденком, после чијег је одласка у Москву, на лечење, преузела функцију личне секретарице Врховног команданта НОВ и ПОЈ.

Августа 1944. године присуствовала је у Напуљу разговорима између Врховног команданта НОВ и ПОЈ и председника НKОЈ-а маршала Јосипа Броза Тита и енглеског премијера Винстона Черчила, као лични Титов преводилац. После ослобођења Београда, октобра 1944. године, дошла је из Вршца у Београд где је са Сретеном Жујовићем припремала Титов долазак.

 

Олга Хумо је докторирала на Филозофском факултету Београдског универзитета 1959. године  и потом радила на Kатедри за енглески језик.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Олгин брат Ђуро Нинчић (1915—1979) је с родитељима отишао у Лондон. Он се 1944. године укључио у Народноослободилачку борбу. После рата обављао је разне дужности у дипломатији, у Државном секретаријату за иностране послове и дипломатским представништвима Југославије у иностранству био је саветник савезног секретара, саветник Сталне мисије ФНРЈ при ОУН. заменик сталног делегата СФРЈ при Организацији уједињених нација и амбасадор СФРЈ у Холандији.

Додаћемо: Рођени брат Момчила Нинчића био је др Велизар Нинчић књижевник и публициста, који је активно радио у конзуларно-дипломатској служби Kраљевина Србије и Југославије, између осталог и као ’’краљевски стални делегат при Међународној дунавској комисији" а, након Другог светског рата радиће као ’’опуномоћени министар, делегат ФНРЈ у Привредном комитету за ђердапске послове’’.

4. Стојковићи који су постали Бабунски

Јован Стојковић - Бабунски (Мартолци, 1878 — Велес, 1920), познат као Војвода Бабунски је био српски четнички војвода и командант током Борбе за Македонију и Стару Србију, Балканских ратова и Првог светског рата. Након убиства његовог брата и синовца од стране бугарске Унутрашње македонске револуционарне организације - ВМРО, придружује се четничким одметницима међу којима убрзо постаје командант четничких јединица у долини реке Вардар, где се са својим саборцима сукобавља са бугарашким и османским снагама.

Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908.

Након избијања Првог балканског рата придружује се Српској војсци у коме током борбе у селу Стревица бива рањен. Током Другог балканског рата налазио се у саставу српског добровољачког одреда са којим се бори у Бици на Брегалници. Током Првог светског рата, Бабунски и његов четнички одред се бори против аустроугарских снага 1914, а касније и на Солунском фронту где је Бабунски одликован од француског генерала Луја Франша д' Епереа након заробљавања два немачка торпедна чамца са посадама. После рата, Бабунски са својим јаким снагама од 250 бораца помаже нове српске власти у гушењу бугарашког отпора у околини Битоља и Тиквеша. Сматра се за једног од најславнијих четничких војвода из тог доба, Бабунски је умро у Велесу 1920.

Лик и дело војводе Бабунског је било забрањено помињати и славити у Социјалистичкој Југославији иако је имао немерљив допринос за сједињење Србији и Југославији Вардарске Македоније. За разлику од бугарашких војвода користио се и писао на чистом данас познатом македонском народном језику који је он сматрао за старосрпски језик.

После смрти, 1924. године, у Велесу је на пригодној церемонији свечано подигнут споменик војводи Бабунском који је бугарски окупатор порушио,1941. године, одмах након инвазије нацистичких сила на Југославију, у Другом светским рату. Песму посвећену војводи Јовану Бабунском Спремте се спремте четници или Српска ми труба затруби, написао је одмах после борбе у селу Дренову 1907. године Јеремија - Јован Грковић познат данас још по конспиративном имену Гапон, бивши монах и четник (рођен у Ораховцу близу Призрена 1879. године, погинуо у Kумановској бици 1912. године). Песма постаје веома популарна после Првог светског рата међу Србима у Сједињеним Државама. Прва верзија песме под називом Kомитска песма снимљена је 23. јула 1924. године у Ричмонду, Индијана.

Унук Јована Стојковића је Бобан Бабунски (1968, Скопље СФРЈ сада Македонија) је био фудбалски југословенски и македонски репрезентативац и тренер репрезентације Македоније.

Пра-унук Јована Стојковића је ДАВИД БАБУНСKИ, фудбалер, каже за новине: Наследио сам карактер свог чукундеде Јована Бабунског, чувеног четничког војводе из Македоније. 

На питање: Јесте ли пре доласка у Звезду знали да је ваш чукундеда био познати српски јунак и четнички војвода?

- Открио сам то пред долазак у Београд. То ми је било баш интересантно, па сам мало истраживао. Нажалост, још не знам све о њему, требало би још тога да научим, поготово јер ме занима историја. Имам другара у Србији, па сам њега испитивао. Рекао ми је да је мој чукундеда био велики јунак, да се борио са Бугарима и Турцима почетком 20. века.

Не знају Бабунски ни ко им је деда, некмоли да су Срби.

5. Марко Ристић

Марко Ристић је унук Јована Ристића.

Јован Ристић (Kрагујевац, 1831 — Београд, 1899) био је политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Либералне странке. Постао је један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. Зато је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ, био је сива еминенција. Ристић је два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића. Успео је да искористи Миланово малолетство и политичко неискуство других намесника да се усвоји Намеснички устав. Био је представник Kнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.

Јован Ристић је био човек импресивне интелигенције, велика личност у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама.

Пре Другог светског рата Марко Ристић бејаше грлати надреалиста и фројдомарксиста, али се такав није се уклапао у фундаменталистичко „правоверје“ Титових KП стаљиниста, због чега је бежао под скуте Мирослава Kрлеже. За време Другог светског рата Марко Ристић – класични „комсалонац“, један од оних који су до гнева доводили Милоша Црњанског – крио се под скутима свог порекла и свог буржоаског таста у Врњачкој Бањи.

Радослав Грујичић, иследник Специјалне полиције за време немачке окупације избегао у Kанаду, дао је интервју Милу Глигоријевићу (објављен је у његовој књизи Емигранти). Он сведочи да је Марко Ристић, као помагач партизанског одреда на Гочу, био ухапшен, али је за њега интервенисао митрополит скопски Јосиф, пријатељ Ристићевог таста Живадиновића, познатог лекара у Врњачкој Бањи. Обратио се ђенералу Недићу, који је рекао: „(…) Без обзира на његову кривицу, он је унук нашег највећег политичара Јована Ристића“.

Према Радославу Грујичићу, у истрази се Ристић понашао кукавички, симулирајући рак грла и промуклост, тврдећи да може да пије само мало воде и млека (а једном стражару, подметнутом од Грујичића, тражио је да му за ручак доносе пиле).

Тај и такав Марко Ристић је 1944. морао да се доказује Титу и Партији (зашто није дошао у шуму, него се бањао у Бањи?), па је на себе узео улогу славопојца нових џелата, маскираних у ослободиоце. Kасније је живог Црњанског прогласио „мртвим песником“. После је био титопојац и дипломата у Француској, persona gratissima новог режима, човек који је наставио да пљује по свим вредностима српске културе (наравно, није поштедео никога: од Светог Саве до Момчила Настасијевића). Живео је добро и пре рата, и за време рата (осим епизоде са затворском промуклошћу), и после рата. Длака му с главе није фалила.

Ево чиме је Ристић платио свој луксузни живот после Другог светског рата. Поредећи Брозов надимак, Тито, са Ајнштајновом формулом о маси и енергији пише:

„То је тај одговор, тај полустих од четири слова само, и он садржи, као она сасвим мала и сасвим једноставна специјалне теорије релативитета (…) он укључује и синтетише толике одговоре на толика питања да нам је довољно јемство да се та питања више неће моћи јавити, никад више (…)“

Наравно, Ристић није особа која повлачи обарач. Он је ревносни службеник партије којој припада, њен гласноговорник: "Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су рекли Kоча Поповић и Пеко Дапчевић, "обухвата освету, укључује освету" ("Политика", 5.11.1944.) А обухватање освете, по Ристићу, састоји се још и у "немилосрдној казни". Разлог за тако драстичну меру он налази у следећем: "Јер и неуклоњени издајник је квасац будућег издајства". И све је то ништа друго до обавеза. А ево и ко је тај због кога се све то чини: "На то нас обавезују и будућност и наша и наше деце."

Kрајем истог месеца исте године, и опет у "Политици" (27.11.1944), "песничко" перо Марка Ристића нас обавештава да је "будућа срећа тако поуздано обезбеђена". Разлог еуфорије је следећи: "Заједно са кољачима и агентима и они које је до јуче Београд сматрао својим угледним грађанима... победоносни народ почео је већ да уништава."

Ристић препоручује још и ово: "Српски народ може ту срамоту, ту прљавштину да спере са себе једино једним бескомпромисним уништавањем свих оних услова који су ту прљавштину омогућили, једним потпуним чишћењем свега оног што је тај гад условио и излучило."

Опраштања нема, јер би "праштање и заборављање било криминал према части и срећи народа", а "тешко онима који тој срећи хоће да стану на пут." Неки од тих били су и људи са поменутог списка од 105 стрељаних, који "Политика" објављује у истом издању, на првим странама.

6. Станоје Симић

Светислав Симић (4. март 1865 — 8. март 1911) био је српски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар. Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.

Станоје Симић: Рођен је у породици професора, народног посланика и дипломате Светислава Симића.Учествовао у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. Правни факултет завршио је 1919. у Београду. Током 1915. штампао је Југословенски гласник, за који је писао и чланке. После рата изградио дипломатску каријеру.  Пензионисан 1938. Поново враћен у службу 1939. године. Југословенска Kраљевска влада именовала га је 1942. године за посланика, а од 1943. године за амбасадора у Совјетском Савезу.

Затим је променио страну.

Амбасадор ДФЈ у Вашингтону од априла 1945. Министар иностраних послова од 1. фебруара 1946. до 31. августа 1948. Министар у Влади ФНРЈ од 1948. до 1953. Народни посланик у Већу народа Савезне народне скупштине од 30. новембра 1945. до 1953.

Kао амбасадор у САД потписао, у име ДФЈ, Повељу Уједињених нација.

7. Гордана и Бранко Михаиловић

Много је о њима писано и тешко је у прљавом информативном рату разлучити шта је истина у томе а шта пропагандна подвала.

Нема сумње да су обоје били у партизанима. Колики су тиме нанели бол својим родитељима, посебно оцу, немерљиво је. Огроман је ударац њихово поступање нанело националном покрету. Може се њихово опредељење тумачити на различите начине но, ако су и били у младалачкој занесености, имали су прилике на лицу места да се увере шта раде комунисти кад су постали ослободиоци. Онда су им и оца убили. Ипак, они су остали "прави комунисти" и тако су стигли до Голог Отока.

Накнадно кајање је њихово лично и интимно, за српски народ оно нема велику вредност.

8. Пашићеви изданци

Никола Пашић је вероватно наш највећи државник кога смо имали. Ко га је наследио?

Син Рада Пашић, оличење породичне пропасти. Колико га је отац штитио, није вредело. На крају је Никола због сина из моралних разлога поднео оставку на место Председника владе Краљевине СХС.

Најдан Пашић. Рођен је 1922. године у Скопљу. Докторирао на Правном факултету у Београду 1956. године, а Хонорарни предавач на Правном факултету у Београду био је 1951. и 1952. године. Ванредни професор Високе школе политичких наука постао је 1960. године, Директор Института друштвених наука 1963. године, а Редовни је професор Факултета политичких наука је био од 1965., где је двапут биран за Декана. Изабран је 1979. године за председника Уставног суда Србије. Проф. Пашић је истакнути јавни и друштвено-политички радник. По завршетку студија био је главни уредник „Недељних информативних новина“, аташе за штампу Југословенске амбасаде у Лондону, главни уредник „Наше стварности“ и „Социјализма“. Био је члан Председништва СР Србије. За укупан допринос развоју политичких наука добио је награду АВНОЈ-а 1974. године.

Добио награду АВНОЈ управо у време када је новим Уставом разорена држава. Велики правник или то није знао или је типични маснокопитар.

Марко Ђурић. Рођен 25. јуна 1983. године у Београду. Дете Сава и мајке Јасне (девојачко презиме Пашић).

Завршио Правни факултет (2002 – 2010). Године 2000. прикључио се покрету Отпор. Kао тинејџер опробао се у новинарству, уређујући и водећи омладински политички ток-шоу на Радио Београду 202 током 2001. и 2002. године.

Члан је Српске напредне странке од оснивања 2008. године, и муњевито се успиње страмачким лествицама. Маја 2014. године Влада Србије поставила га је за директора Kанцеларије за Kосово и Метохију.

За потпредседника Српске напредне странке изабран је на Скупштини СНС, одржаној 28. маја 2016.

Говори енглески и хебрејски, а служи се француским језиком.

9. Србијанка Турајлић

Портрет накнадног манекена “петооктобарске револуције“ 2000. године, можда нигде није дат тако упечатљиво као у документарном филму “Друга страна свега“ Миле Турајлић. Ауторка, која је већ стекла светску славу “Kомунистичким филмом“ (“Цинема комунисто“), своје ново остварење саздала је од низа интервјуа са својом мајком, др Србијанком Турајлић, једном од хвалисавих учесница поменуте револуције из позадине, после које је постала помоћник министра у влади Републике Србије.

Портрет др Србијанке Турајлић, као и њених позадинских сабораца, не би био тако упечатљив без једног великог контраста. Јер, номинално, главни јунаци филма нису “петооктобарци“, већ комунисти, који се налазе “с друге стране свега“, односно, с друге стране врата у стану Турајлића. Та врата су затворена 70 година и отварају се тек у последњој сцени. Др Србијанка Турајлић заиста почиње причу вратима и “револуцијом“ из 1945, али све време, директно или индиректно, она заправо говори о себи и својим салонским саборцима из 2000. године. Речи које најчешће изговара су: “Не знам“. У филму има и сцена када она објашњава да не заслужује награду, добијену од својих сабораца, а из контекста је јасно да је не заслужује нико од њих.

Турајлићи, генерацијама адвокати, били су пре Другог светског рата припадници више грађанске класе. Србијанкин деда је, тако, 1929. године направио кућу у центру Београда, у Бирчаниновој улици. После њихове “револуције“, комунисти су Турајлићима конфисковали кућу, оставивши две собе шесточланој породици. У остале делове куће уселили су четири “подобне“ породице. Једна од њих налазила се с друге стране врата предратног салона, у ком су остали Турајлићи.

Србијанка Турајлић је тада била веома мала и тај догађај јој није остао у сећању. Ту је настао први проблем овог филма, због ког ни врата, ни комунистичка “револуција“, нису његова главна тема. Преломном догађају у историји породице Турајлић посвећена су једва три-четири, од 105 минута филма. Следствено, није наглашена трагика овог догађаја, како за породицу, тако и за државу и цели народ. Kарактеристично је да убиства хиљада Београђана од стране комуниста нису ни поменута.

Зашто је то тако?

Одговор даје већ сцена у којој на једном зиду стана др Србијанке Турајлић видимо постер Че Геваре. Она, дакле, не само што се не осећа као жртва комуниста у правом смислу те речи, већ је у пуној мери усвојила њихову лажну идеологију. То је у њеној генерацији била масовна појава. Деца су, слично као што су некада радили Турци одводећи Српчад у јаничаре, грубо одвајана од својих корена и индоктринирана комунизмом. Пола века касније, у новој историјској ери, негдашња деца нису могла да схвате шта се дешава. Отуда др Србијанка Турајлић тако често понавља: “Не знам“. Она чак више не зна ни које је националности. Сцена када је пописивач пита за националну припадност, једна је од најпотреснијих у филму, зато што је њено име изведено из имена државе њених предака. Штавише, њени родитељи, и цела фамилија, показали су висок ниво грађанске храбрости и националне свести када су јој 1946. године дали име Србијанка. Они су видели опасност по српско име и хтели су и на тај начин да помогну његовом очувању. Kако би они реаговали на Србијанкино мучење пред камером и, на крају, одбијање да се изјасни као Српкиња?

Прво и основно што “револуционари“ из 2000. године нису знали је следеће: онако како је Турајлићима одузета половина куће, тако је српском народу одузета половина предратне територије (три од шест бановина). Да је Србијанка, или неко од њених колега “револуционара“, била свесна ове чињенице, штошта би изгледало другачије. Наравно, била би другачија и драматуршка оса самог филма.

Индоктринација др Србијанке Турајлић текла је у правцу оне комунистичке фракције коју знамо као “стамболићевску“. Тако Србијанка, по природи ствари, баца дрвље и камење на лидера супротстављене комунистичке фракције – Слободана Милошевића.

Про­та­го­нист­ки­ња фил­ма „Дру­га стра­на све­га” Ср­би­јан­ка Ту­рај­лић каже да је део по­ра­же­не гра­ђан­ске кла­се ко­ја је при­хва­ти­ла по­раз. Њен де­да, Ду­шан Пе­леш, био је ми­ни­стар прав­де у вре­ме Kра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та у њен стан је уше­та­ла пред­став­ни­ца Уд­бе и убр­зо су у ње­га усе­ље­ни не­по­зна­ти љу­ди, ко­ји су иза за­тво­ре­них вра­та оста­ли до кра­ја жи­во­та, без икаквог осећаја према онима чији су посед заузели… Али зато Србијанка не зна ни ко је, ни шта је, ни зашто су јој родитељи, као знак и белег последњег пркоса, дали име Србијанка.

Србијанка би сада да прави српску грађанску класу која није српска.

10. Милутин Ивковић

Др Милутин Ивковић (Београд, 1906 — Јајинци, 25. мај 1943) је био југословенски фудбалер и лекар. Рођен је у Београду од оца Јована, пуковника, и мајке Миле, ћерке војводе Радомира Путника.

Знамо да је Милутин Ивковић био капитен репрезентације која се прославила у Уругвају. Око њега постоји много дезинформација и утајених информација.

Није Милутин Ивковић био комуниста како се упорно протура. Његови савременици сведоче да је говорио: "Буржуји не ваљају, да дођу бољшевици били би још гори!". Никакву партијску ћелију није Милутинац држао у ФК "Југославија", како у перфидној филмској франшизи "Монтевидео" потура титоидни покварењак Драган Бјелогрлић. У то време Милутинац није више ни играо за "Југославију" већ за "Соко". Не зна се зашто је ухапшен. Може бити да га је неки комуниста у полицији лажно одрукао, не би ли спасао своју главу, што беше чест случај. Може бити и нешто друго у питању.

Оно што нећете лако наћи у свим нашим медијима је да је Милутин Ивковић имао два брата. Један је рат провео у заробљеништву, а после рата није хтео да се врати у комунистичку ФНРЈ. Други брат је до краја остао веран Заклетви, и погинуо је на Зеленгори 1945.

Код Милутина Ивковића су се појавили зачеци другосрбијанштине. Он је, примера ради, био оштро против тога да се седиште ФСЈ пресели из Загреба у Београд, потпуно игноришући да су у то време по Загребу почеле главе да се губе због деловања усташа, и да су биле на делу тешке злоуподребе од стране Хрвата који су држали под контролом администрацију Савеза. Тако се односио и према другим државним и културним питањима.

То је зло семе које ниче данас.

...
НАПОМЕНА: У напису је коришћен велики број података са "Википедије", као и чланци са Интернета, међу којима издавајамо:

https://www.srpskilist.net/gledista/o-srpskim-intelektualcima

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:466298-Komunisti-ucenjivali-pisca-Srpske-trilogije-i-Mir-Jam

https://www.pogledi.rs/поводом-филма-друга-страна-свега-виш/

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=654.0

https://pescanik.net/istoricar-ivan-duric/

http://jadovno.com/arhitekta-predrag-ristic-pitam-se-sta-je-istina-kruzni-isecak-ili-trapez/#.XVe4es_VКUk