ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА

Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слабо, пошто нас је прошао напад хистерије.  Само смо још једном показали да смо по националном идентитету Срби на нервној бази.

ТВ пренос свечаног обележавања стогодишњице капитулације Немачке и Аустрије у Првом светском рату из студија РТС, почео је уводним словима присутних стручних консултаната, брбљиве пуњене птице Мирослава Лазанског и једног дремљивог пуковника, који су својим коментарима током преноса показали врло слабо познавање историјске тематике, али и да су навијене звучне кутије у тумачењу актуелних (гео)политичких токова. Обојица су својим првим реченицама посебно истакли државничку мудрост Вучићеву, који је одолео притисцима да не иде на Прославу у Париз, и да ће његова појава на једном тако свечаном и достојанственом скупу необично допринети угледу Србије.

Зашто  су „унутрашњи мрачњаци“ , у које и сам спадам, опомињали да Председник Србије не сме да иде у Париз? Све што се догађало у уводним активностима ка централној свечаности, указивали су да се спрема замка. Подсећамо на истицање отарка „Косове“ међу заставама држава у цркви Нотр Дам, где јој, ако је до Христа, места није смело бити. Вучић је на те опомене бесно одговорио: „Јел треба да уђем у Нотр Дам и узмем шипку да скинем заставу?“. 

Тако се Вучић претворио у Квазимода-мутанта од 140 кила који брани Циганку Есмералду. Да ли смо пак ми који смо одлучно били против српског присуства на таквој представи, тајним каналима тачно обавештени шта ће се десити? Наравно, нисмо. Међутим, ми смо знали да ако неко седне голог дупета у змијско легло да ће га змије изуједати којекуде.

Управо то се догодило. Не Вучићу, већ Србији коју је силом репрезентовао.

Наши дежурни аутошовинисти наравно објашњавају да конфликт избија зато што су Срби заостали у времену. „За разлику од Србије, која гледа у своју ратничку прошлост несигурна какве поуке да из ње извуче, Француска је комеморације везала за политички контекст времена у коме живимо...“ Подучава нас боркиња Ана Оташевић.

Што се распореда седења тиче – мада није то једини испољени гест презира – он би био сасвим примерен, модеран у контексту, да је у питању прослава агресије на Србију 1999 године. Са трагиком Првог светског рата цео концепт „прославе“ нема никакве конекције.

Та модерност Ане Оташевић, иначе одавно је сажета у химни „божјих шовиниста“:

„Ми не желимо у рат,

али у име џинга, ако пак морамо,

ми имамо бродове,

имамо људе,

а имамо и паре.“

У сред преноса, док траје извођење Равеловог „Болера“, Лазански драматично поставља питање уз дремљиво климање главом присутног пуковника „Чекајте, шта се ово дешава, ово је скандал!!!, Хашим Тачи одмах иза Путина, а где је наш Председник?!, и не видимо га! Поставља се питање зашто је у опште долазио на овакву церемонију...?!!! „итд., да би на крају поставио питање „А где је војна парада?“, па изгледа да се коментатори у припреми нису обавестили ни о протоколу ни програму прославе?!

„Интонирање“ Равеловог „Болера“ је и након ове буре у студију РТС и даље трајало. Образложење за ову тачку у програму је што је Равел био учесник Првог светског рата. 

Међутим, сви који су ето учили гимназију, знају да је „Болеро“ Равелов музички исказ доживљаја првог сексуалног односа. И кад су мене учили о томе, ја сам се чудио, односно, сумњао сам. Ко год је доживео први сексуални однос, зна да то неупоредиво краће траје. Да, али овде једној страхотној кланици, невиђеној у историји, узвишеност дају једном, нема спора милозвучном, одом бубуљичавом сексу, што једноставно израз малограђанског неукуса. Речју, то болеристичко обележавање највеће трагедије, изазване алавошћу великих сила за колонијама, претворило се у малу провинцијску приредбу подле намере.

Врхунац приредбе је био Макронов холокауст над историјом. Лаком покретом руке, бацио је у вечни пламен све што беше. Избрисана је граница између херојства и покварености, између жртве и злочинца. Од сладострашћа, Хрватици Колинди је избило млеко, Хашим Тачи се по скупо плаћеном уговору искезио у камере. Мило, лидер српских демобилисаних Спартанаца, искористио је прилику да се пожали на србијанску анексију Црне Горе из наручја Аустроугарске. Вучић је одиграо своју карактерну улогу Квазимода. Могло је сво четворо да отпева на „бис“ песму којом се из Карловца полазило у „казнену експедицију“ на Србију „Тра-ла-ла, тра-ла-ла, Србија је пропала!“. Ако су онда њихови дедови у том рату оманули, ево они су се реванширали.

Затим се, након неповратног понижења Србије и рехабилитације злочинаца и агресора, кренуло са пост-продукцијом.

Да би се исказала самилост према Србима и умири тињајући бес, мало се француски амбасадор извињавао због „грешке у протоколу“, па је цитиран „Фигаро“, где признају да су ето „направили с*ање“, што су све шупље речи које не могу да поправе ништа и заправо имају функцију вазелина.

Други правац је акција „спасавања редова јарана“, којој је циљ да се париски Квазимодо Вучић врати у тело хероја. Та акција се своди на гесло „увређени јесмо али понижени нисмо“. Управо супротно – Србија је ненадокнадиво понижена, али они, режимлије, увређени нису, јер не само да њихове дебеле образе ништа не може да повреди, већ су они сви заједно, од Вучића до Лазанског, добровољни и активни учесници овог историјског понижења Србије.

Сви нешто траже извињење од званичне Француске и Макрона, а нико од Вучића који је главни кривац. Међутим, таман да саставимо петицију са захтевом за његово извињење народу и милион потписа, Квазимодо би нам се само искезио у лице.

Само изгледа да се Вучић понашао по народној пословици „Товар у Париз, товар из Париза“. Ако се само присетимо следа догађаја у организацији „наше Владе“, биће јасније:

-    - Најпре су одбили да иду на прославу Пробоја Солунског фронта, „јер се одржава у страној земљи"(?!)

-    - Затим су у Београду организовали прославу ослобађања Београда, где су дрско и безобразно изједначили српске генерале са партизанима, који су у неким случајевима били џелати највећим српским херојима.

-    - Затим на дан победе у Првом светском рату, највеће победе у српској историји, није организовано ништа.

-    - Уместо тога, иако је „прослава у страној земљи“ Вучић је отишао да у име Србије у Паризу доживи незапамћена понижења.

-    - Уместо поменутог извињења Србима, Вучић изјављује да ће „Србија величанствено дочекати Макрона“!

-    - И сада, гле, Ана Брнабић специјалним летом стиже у Солун да погинулим српским војницима „ода пошту“. Мало да релаксира Вучића, мало да се наруга онима које су својим рукама убијали преци и њени и Вучићеви и Вулинови, и...

Не могу они да „сваре“ што на челу српске војске није био Тито. Да јесте, све би се потпуно друкчије одвијало. Тешко, претешко ти људи прихватају да је Геџа, који је волео Бога и Краља, нешто добро и велико учинио. Ти људи су васпитавани у духу оних који још нерођеног престолонаследника Александра Карађорђевића прогласили за ратног злочинца. Зато хоће, скупа са својим менторима, да ту народну свест која још увек жилаво постоји, сасвим затру.

Сад ће Макрона „величанствено“ да дочекује. Зашто? Зато што је Макрон Србију свесно и намерно понизио, па да нас још више згазе, показујући нас свету као мизерију без трунке националног поноса!

Отуда, треба схватити да Вучић није у Паризу ништа погрешио, није изводио никакве гафове. Он је спроводио своју намеру и своју политику. Он и сви из његовог поверљивог окружења рођени су у рововима са супротне стране. Они су непријатељи, до сржи српски непријатељи.