ХЛАДНА ОСВЕТА МАЛОГ ЂУРЕ

Ђуро Зец - фудбалер са најјачим шутом у Србији

Вест је уобичајено новинарска: Суперлига: Зец зауставио Новосађане. Из садржаја вести не можете закључити ништа друго до да је један "брзоноги фудбалер" крушевачког Напретка постигао гол на гостовању у Новом Саду против Војводине, те је његов клуб победио.

Иза те вести исписане штурим и слабим новинарским вокабуларом, стоји читав живот једног сићушног полетарца који је постао и остао фудбалер искључиво својом вољом, одлучношћу коју може да носи само срце храброг дечака. Све што чини наш фудбал било је против њега.

Па и због тога и таквих, попут Ђуре Зеца (рођ. 1990.), волим фудбал.

Елем, почео је у "Школи фудбала ТСК" Темерин са пет или шест година. Сви су се смејали како је увртао нервозно превелики шорц који му је падао преко колена ручицама пре утакмице. Онда, кад дограби лопту, смех се претварао у овације. Било је јасно да превазилази средину. Тако се обрео у "Војводини". Али врага! То је оно на шта ја упорно упозоравам - "Војводина" неће да плати за дете аматерском клубу, а тај аматерски клуб не да играча без накнаде. Нити "Војводина" објашњава зашто не прихвата оно што је прописано, нити функционери ТСК објашњавају шта траже, ако је играч плаћао чланарину и приде све друге трошкове. Клуб није један динар за њега дао, већ се Банијац Марјан Менићанин, бива велики фудбалски организатор, издржавао од уплата те деце.

Десило се тако да сам радио са мајком Ђуре Зеца у истој фирми. И саветовао сам јој: Ама, дај Марјану сто марака, и реши проблем. Дрчна Стана ми одговорила. "Вала, од мене ни динарчић неће добити!"

Резултат је био да је НЕРЕГИСТРОВАНИ Ђуро годину дана тренирао у "Војводини" али није имао право да игра. Што? Не да Марјан!

Утом је запао у адолесцентску кризу. Хоће да напусти фудбал, а спавао до тада са лоптом. Пита ме Стана да га ја тестирам, па да кажем да ли вреди да даље тренира. ОК. Али, позовем ја једног младића, управо завршио ФФК у НС, смер фудбал. Тестирање је трајало око два сата. Ја моторику, овај момак технику. Да само знате шта смо пропуста нашли у тренингу и обуци и "Војводине" и "ТСК". Па то је уникум. Између осталог, нађем да је Ђуро спор. Али, главни проблем "стартна брзина", "агилност"... И, како сам то пронашао? Ако мислите да сам укључио кибернетику, грешите. Користио сам тест 5х5м по Габријелићу. Загребачка школа од пре 60 година. Тест из доба Јуре. Тако нађем да није он толико спор, колико му је слаб "задњи одраз", стартна брзина, те ствари. Брзина не може много да се поправи, али "задњи одраз" може, зато што је 70% по утицајем снаге. Онда сам му показао адекватне вежбе, аутомобилске гуме и разно дуго. И неке техничке вежбе које није видео до тада, показао му млађи колега, јер му је нашао сто мана у техничкој обуци. А, пазите, дечко тренирао у "Војводини".

Где је био проблем? Питам ја Ђуру: Ко ти је идол у фудбалу? Он каже: Фан-Фан. Па колико је висок Фан-Фан? 198. А ти? 165. Слушај, рекох му, ти ако желиш да успеш у фудбалу мораш да једеш месо, и заборави мамин пудинг. То је добро прошло. Али, још рекох, треба да ти је идол Алберт Нађ (иначе репрезентативац у то време). Ради на дефанзивним техникама, одузимању лопте и сл. Ти најбоље шансе имаш као дефанзивни везни, дао сам оцену. И ту сам пао у очима Ђуре Зеца. Није послушао, мада ја и даље мислим, мада је израстао до 178цм, да би више постигао као задњи везни. Но, за то нема доказа.

Да не буде забуне, моја помоћ и помоћ колеге Николе Бјелајца је била мала, онолико колико се може помоћи за два сата у годинама дугом развоју фудбалера. Али тај необични експеримент је показао све слабости у усмеравању талената у нашем фудбалском систему.

Неспорна истина је само да је Ђуро одбачен од "Војводине", па је кренуо од клуба до клуба, тренирајући марљивије сам у дворишту него на аљкавим тренинзима.

После неког времена, јави се Стана сва сретна - како је почео да једе месо, раскрупњао се. Није то више онај Ђуро, кога сте знали. ИТД.

Мали Ђуро се сам изборио за своје место на зеленом тепиху. 

Када је стасао, Ђуро Зец је постао фудбалер са најјачим ударцем у Србији.

Није после тога ишло лакше. Паузирао је дуго због адено-вируса, јер је грипозан упорно тренирао. Таман се опоравио, задеси га саобраћајна незгода. Опет дужа пауза.

Трновит пут је прошао, и још пролази.

Коначно, као играч "Напретка" бацио на плећа "Војводину", клуб својих младалачких снова, одакле је хладно одбачен уз асистенцију базично корумпираног Марјана Менићанина, који је због све штете коју је нанео фудбалу сада уважени члан Фудбалског савеза Војводине за базични фудбал.

Нико у извештајима са утакмице није поменуо да је Ђуро и дете Војводине. Да оде у иностранство, сви сетили би се удела од трансфера. Маријан, особито.

Прича није завршена.