ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМ "МЕЗИМИЦА" И ИСКУСТВА ЦЕНЗУРЕ

Дигла се велика халабука око неоствареног новог српског филмског подухвата "Мезимица", по сценарију Димитрија Војнова. Прича се да је све већ било углављено и 'затворено' и онда се волшебно, на седам дана пред почетак снимања финансијер, државна институција под командом филмског експерта и чувене бранитељке српства Јелене Триван пишманила, те је амбициозни пројекат врган у подруме. Намах је кренуо одијум демократске јавности од Јадранског до Северног мора против несретне српске државе и народа, који "одбија да се суочи са прошлошћу" а цензура "Мезимице" непобитни доказ "параноје у којој живимо". (О томе овде,  овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде ...) Има тога још и више, али  рачунамо да је, ако је и до цитирања извора, аман довољно. Разрогачених очију замишљамо како изгледа политички притисак ако је предочено тек бунт против цензуре уметничких слобода?

По сценарију "Мезимице", Срби копају органе странцима те их продају. Када је обустављено снимање тог неспорног болесног срања од филма, скочила је васколика "прва Србија" да подржи Вучића у забрани снимања, јер је више доста анти-српских филмова. Са друге стране видимо мноштво демократа, усташа и нациста који се противе надирућој цензури, па ће рећи да је "Мезимица" први забрањени српски филм после педесет пет година!!!

Има ипак ту нешто труло, нешто што јако воња. Толико је србомрзачких филмова снимљено у Србији, зашто би се држава излагала неугодностима због овог једног? Разлог је објаснио Драган Бјелогрлић, али нико није разумео шта је рекао. Елем, исти је одбио да глуми у поменутом филму, те је због тога непромишљено прекомандован у Србе од дела патриотских гласила. Међутим, наш блеур Бјела је читко објаснио: "Нисам хтео да глумим у филму у коме је врх државне безбедности оптужен за трговину органима без чврстих доказа!" У филму терет тог непојамног злочина јесте на Србима, али са тежиштем на српској Државној безбедности. Због тога је уследио телефонски позив са извесног места, а не због заштите достојанства Срба. Да се у филму некакви крезави четници или мусави сељаци у брич панталонама баве трафикингом органа, филм би урадили ударнички, за кратко време ушао би у дистрибуцију и брао заслужене регионалне награде.

Дакле, ради се о вишеструкој подвали. У филму је злочин "медицинског трафикинга" пребачен са Шиптара на Србе, затим је под изговором заштите достојанства српског народа заправо узета у заштиту Државна безбедност која је због превише разлога озлоглашена у народу, да би коначно из лажних разлога оптужба за колективну злочиначку свест сваљена на целину народа.

Истина је супротна. Нико, од кад постоји модерна кинематографија у нас, није ни снимао праве српске патриотске филмове. Нема ко, јер филмаџије су пажљиво бирани подобни кадрови, који се гаде историје свог народа. У осталом, превентивна цензура је била и остала неумољива, а цензори најбуднији људи у држави. У оном једном кога се можемо сетити , "Марш на Дрину" (1964) Жике Митровића и Арсена Диклића, снимљеном наменски поводом педесет година од Церске битке, аустроугарски злочини су пажљиво прећутани, а наглашена је "социјална црта". Све остало што се дотиче српске ратне прошлости је извитоперено и/или "скарабуџено" до негледљивости. О филмовима везаним за најновију нашу историју, да не говоримо. Знамо шта се снима на те теме. Чини се да би неки српски патриотски филм било могуће снимити једино у Русији, али са њиховим глумцима јер би наши тешко прихватили толики ризик.

Са документарним филмовима је сасвим друга ситуација. Већина људи нема о овом феномену јасну представу јер су српски филмови листом цензурисани уз прећутну сагласност свих оних који се управо запенушено боре против цензуре а за слободу уметничког стваралаштва. Да се подсетимо:

Филмски режисер Милорад Бајић једини је аутор документарних филмова у Србији и Европи који још увек има чак десет забрањених филмова на националној телевизији!

То су филмови: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, „Јама“, „Јасеновац 1 и 2“, „Јадовно“, „Генерал Младић“, „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“ и „Само нас истина ослобађа“.

Многи од наведених филмова били су награђени на фестивалима документарних филмова или су учествовали у званичној селекцији.

- Већина филмова приказана је на фестивалима документарног филма у Београду, али су забрањени на такозваној националној телевизији. Моје филмове забрањивали су редом генерални директори, председници управног одбора или главни и одговорни уредници РТС-а – Душан Митевић, Драгољуб Милановић, Ратомир Вицо, Дејан Мијач, Милорад Вучелић, Александар Црквењаков, Бојана Лекић, а сада и Александар Тијанић – резигнирано прича Милорад Бајић.

Поред осталих, за приказивање су забрањени филмови „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, који сведоче о косметском несрећнику Ђорђу Мартиновићу кога су 1. маја 1985. године шиптарски зликовци мучили набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска флаша. Такође, на РТС-у не дозвољавају да гледаоци виде и филм о генералу Ратку Младићу, бившем команданту Војске Републике Српске, који Бајићу говори 60 минута.

„Од Симона Визентала добио сам податак – који је он добио од енглеских спелеолога који су се 1953. године спустили у Шаранову јаму и бушили дно јаме сондама – да је дно јаме било испуњено спеченом масом од меса, крви и костију жртава, дебљине око 6,5 метара. Ђуро Затезало у филму документује око 45 хиљада убијених лица у логорима Јадовна за 132 дана постојања, а у попису жртава је више од десет хиљада идентификованих лица, међу којима је било много жена, деце, два епископа СПЦ (митрополити Петар Зимоњић и Сима Трљајић) и 69 свештеника“, истиче Бајић.

И то не сме да се види!

  

Или, вест из 2012. године од када се ништа набоље није променило: Главни директор РТС Александар Тијанић већ три године не жели да емитује троделни филм „Валдхајм - Скривено зло“ аутора Данка Васовића, који говори о страдању српског, јеврејског и ромског народа у логору Јасеновац.

- Проблем је што та тематика, која је наша најсветија ствар и наше највеће стратиште, није узета као приоритетна. Приказују и репризирају хиљаду других мање битних емисија и серија, а према причи о Јасеновцу имају потпуно занемарљив однос. Кад се овако понашају наши, не треба да нас чуди када католички свештеници говоре о српској митоманији - упозорио је Васовић, некадашњи новинар, а сада сценариста и редитељ.

Можемо додати „Тежину ланца“ 1 и 2, Бориса Малагурског, или „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ у продукцији „Погледа“ и Милослава Самарџића – опсежан документарни серијал који би свакако требао постати наставно средство у школама. Или, филм "Хероји одбране" (2000.) стављен на "црну листу" јер се бави борбама против НАТО и шиптарских терориста у реону карауле Кошаре 1999. године. 

Дакле, ради се о  преко двадесет цензурисаних остварења! То је резултат којим би се и Милован Ђилас, челник Агитпропа и први цензор Нове Југославије, могао поносити. Ова цензура по моделу тоталитарних и/или окупаторских режима се међутим доследно практикује у XXI веку. Читав српски народ и целокупна његова историја се и даље налазе на црној цензорској листи. "Лептирица" је привремена колатерална штета.