ОТВАРАЊЕ БЕЗИМЕНОГ МОСТА У НОВОМ САДУ

Мирослав Боројевић "Жежељев мост 1999."

Нови Сад је пребродио још једно отварање новог „Жежељевог“ моста.

  

Претходна отварања, по привременим ситуацијама, одавно су заборављена. Дочекали смо коначно и главно отварање, у високом присуству председника Србије Александра Вучића и Јоханеса Хана испред ЕУ. Након овог гламурозног отварања, остало је још само пар мањих отварања, везано за још недовршене радове. Након тога деценијски посао изградње безименог моста (сем ако „Железничко-друмски мост преко Дунава у Новом Саду“, како пише у наслову пројекта, није његово коначно име) ће ваљда бити готов.

Те суботе, 1. септембра 2018., ишао сам послом у Нови Сад. Док сам мрзовољно чекао на станици, пролазили су аутобуси пуни препознатљивих физиономија. Аутобуси на редовним линијама су пословично  каснили, аутобуси без возног реда су пак силовито пролетали. Просто се у ваздуху осећала набрекла снага шофера, који су на задатку да стигну пре колега на зборно место. Зато за њих нема ограничења брзине кроз насеље и пуне беле линије. Саобраћајна полиција је ту да им помогне, не да их обузда. То је онај величанствени тренутак кад шофер осети да је изнад саобраћајног прописа.

У Новом Саду уобичајена врева пребрзо израслог града. Ко је путем ТВ гледао отварање моста, у ствари је гледао какотопијски промиџбени филм. Са животом града та поза није имала никакве, поготово не емотивне конекције. Само 500м даље од епохалног догађаја све је било упадљиво обично. Новосађани су церемонију провели у муклом бојкоту. Тек понегде, на незаобилазној Футошкој пијаци рецимо, увежбано уво је могло чути фрагменте коментара доконог продавца за тезгом  „...То он због свог бирачког тјела...“, по чему искусни слушалац јавног мњења у пролазу лако може закључити да продавац у поштованим годинама мисли да није у „његовом бирачком тјелу“ зато што је „шешељевац“.

Оно што ТВ гледалац не види у преносу тако значајних догађања, је строга партијска и/или ботовска дисциплина и хијерархија у СНС. „Дрес-код“, за који нико од присутних није знао да постоји до пре коју годину, сада је први знак визуелне идентификације где је коме место. Најтежа препрека за мале ботове је прећи ограду; из масе махача заставицама прикључити се групи држача састављених руку у висини препона. Много труда треба за то. Кад и ако СНС бот успе да пређе ограду, наћи ће се у тој овећој групи средњих ботова претећег изгледа који не баратају са више од сто појмова у глави, у прескупим оделима спрам висине чела, релативних богаташа по убрзаном поступку, али простачког геста, прегласних у церекању и бахатих према нижима и другима, уверених да нема закона за њих. Иако нема ограде, дуг је даље пут бота у успону да се из те подврсте окрене за сто осамдесет степени и стане у последњи ред иза Вође. То је већ животни успех који ће се генерацијама преносити с колена на колено, па и онда кад потомке иселе из ове Долине суза.

Највећи мит са којим треба раскрстити је фама о „сендвичарима“. Свакако да има и таквих који иду на митинге СНС зарад неке бедне наднице или морања, али то више није правило. Ти људи су усхићени. Они верују да су Богом дани, надмоћни, непрејебиви. Не ради се о идеолошком уверењу већ о осећају надмоћи. Они су чопор који влада. Мисле да је Сила са њима. Оно што ми чујемо као Вучићево блебетање и лупетање за њих су мантре којима се бацају у занос и колективну еуфорију. И ништа ту није нематеријално.  Полтронство је мерљиво. Ту је режим педантан и наизглед „праведан“.  И кад деле прасиће „преко странке“ држе се бодовне листе. Она маса иза ограде је уверена да је „праведност“ у СНС, заправо праведност која је завладала друштвом. Зато их није жао да дају 20% своје плате странци преко које су добили посао. Они не разумеју да је количина среће коју исказују у сусретима са Вучићем сразмерна бескорисности њиховог улизиштва. Једноставно, одлив радно способног становништва је толики да се може наћи посао једнако плаћен, без 20% за странку, односно за Вучића. 

Сећам се дечака који је лепио плакате. Једно преподне ме позвао, вели „пали смо ноћас“. Ухапсили их. Тврдио је да га у станици нису тукли. Нисам сигуран. Данас, као зрео човек, кличе онима који га ономад „нису тукли“.  Ради то из срца, весело, цакле му се очи од среће. Вуче за рукав лидере СНС да направе заједнички „селфи“. Док је био тинејџер, никоме се тако није улизивао. У шта су му се претворили идеали? У смеће. Могло би се разумети – ОК, сада има човек породицу, мора се, али вриска, бучан смех, сјај у очима, нескривена љубав према надређенима, говоре нешто друго. Зар тај дечак кога се сећам, не види пошаст Вучићеве владавине? Види, али је „сазрео“, односно каратер му се распао, ако га је икада и имао. Ако, тако млад, перспективан и сазрелог карактера успе да се попне до половине партијских мердевина, више из велике висине неће препознавати пучину којом сада командује у скандирању. И то спада у сазревање.

Рекоше ми деца „Тата, данас је најтеже бити поштен“. Оно што би требало бити обична и нормална ствар, постала је немогућа мисија. Нисам имао шта да им одговорим, чиме да их охрабрим. Ово зло међу нама је горе од сваке заразе.

Говоранције високих дужносника? Отрцане фразе о „мостовима који спајају“, „мост је онај једини, прави и могући пут од сваког амбиса“ и слично, гарниране са цитатима познатих писаца за које су сви присутни чули, али ништа од цитираних нису прочитали.

Европски комесар Јоханес Хан, мање нервозан и са можда нешто боље испегланом кошуљом, иначе по свему исти као присутна Вучићева камарила, рекао је да је Жежељев мост у Новом Саду, који је данас свечано отворен, симбол европске будућности Србије:

„Не могу да замислим бољи симбол од моста да опише значај европских интеграција. Интеграција значи изградњу мостова између грађана, народа, између прошлости и будућности. Овај лепи, исконски мост повезује ваша град с другом обалом реке, али и вашу земљу са ЕУ, са европском породицом“ - рекао је замишљени Хан.

Не могу ни ја да замислим дубину презира који „плави људи са Дунава“ гаје о нама. Презиру нас толико да нехајно лажу гледајући нас у очи, незаинтересовани какву ће реакцију изазвати. Само који дан раније исти овај уштиркани Бечлија, такође нам је поручио „да Србија 'још дуго времена' неће постати пуноправна чланица Европске уније, јер ће преговори убудуће бити знатно компликованији.“  Ова не нарочито уштиркана порука може се прочитати само како један велики „шипак“.

Међутим, заборавили су високи говорници много важнију ствар - да је на Дунаву крај Новог Сада у последњих непуних сто година изграђено, па срушено, а онда обновљено – десет „сталних мостова" (досад је срушено седам). Такво што није забележено ни на једном другом месту најевропскије реке са током дугим 2860 километар. Зашто та Европа толико често и много вандалски руши мостове у углавном мирољубивом Новом Саду, ако јој је тако за срце прирасло „спајање европске породице“? Нешто ту дуго и много смрди.

Још горе, оно што би Бечлија морао знати, не служе мостови увек зближавању људи у доброј вољи. Први чврсти мост преко Дунава у Новом Саду, изградила је Аустроугарска 1915. године, ради бржег слања трупа и оружја на Србију у оквиру своје политике Serbien muß sterbien, и звао се „Поћореков мост“.

Цела та европска вековна политика стаје у дефиницију „руши па зидај, зидај да би рушио“.

На новосадским мостовима уживо смо посматрали сазревање Шешељевих радикала. Гледали смо својим очима како се из гусенице претварају у предивне лептире. На истој реци у истом граду Новом Саду, само мало даље, на мосту „Слобода“, гледали смо исте актере у сасвим другим улогама. Наиме, симболично „помирење" Србије са Европом требало је 11. октобра 2005. да буде украшено церемонијом у којој би председник Србије Борис Тадић и високи комесар ЕУ-а Оли Рен пресекли врпцу на самом Мосту слободе у Новом Саду, и тако „отворили" Србији пут у Европу – али је тај сценарио „покварила" локална градска коалиција на власти (радикали, социјалисти и ДСС), „дивљим" пуштањем у промет овог моста 7. октобра. Маја Гојковић  је са својом свитом и масом света иза себе промарширала мостом и тако спречила „зликовце из ЕУ“ да оскрнаве мост који су шест година раније срушили.

Сад се Вучић преоденуо у Бориса Тадића а Маја Гојковић у Чеду Јовановића. Ту су и Игор Мировић и сва сила ондашњих љутих патриота. Могуће је да се некоме памет са годинама преокрене, али толиким вођама да се свест за дан преметне, невероватно је. Биће ипак да су радикали пажљиво бирани са високом способноћу вишекратног муњевитог сазревања карактера. Колико ће се пута још преобличавати у све лепше и лепше лептире, видећемо.

Довиђења до следећег рушења безименог моста.