ИЗ „ЦВИЈИЋЕВЕ КЊИГЕ“*

О добрим намерама и илузији.

У годинама када се спрема последње

ништење српства у Босни и Херцеговини,
И години када Србија више неће бити своја.

Први пут објављено 11.3.2014. "Србијански глас"

I

ЗНАЧАЈ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА СРПСКИ НАРОД**

Србија и Црна Гора су мале области кристализaције, у којима није скупљена ни једна трећина народа српско-хрватског језика.

Резултат израчунавања је овај: Народа нашег језика има око десет милиуна. Он по броју долази на треће место међу Словенима, одмах после Руса и Пољака. Од немачке границе до Цариграда нема већег народа од нашег. Већи је од Чеха, Мађара, Бугара и Грка. Годишњи прираштај нашега народа износи око 100.000; исти је или већи од околних народа, а спада међу народе који највише прираштају. У том великом комплексу или етнографској области српскога народа Босна и Херцеговина имају централни положај.

Сва та народна маса од десет милиуна говори једним језиком који је толико једноставан, као ретко који у Европи. Од Истре па дубоко у Македонију могу се сељаци међу собом споразумевати. Осим тога је славистима и зналцима језика познато, да на Балканском Полуострву нема народног језика који је толико формиран и усавршен за литературу и науку као што је српски језик. Први књижевни споменик српскога језика постао је у Босни 1189. године, познато писмо бана Кулина. Најлепше народне умотворине постале су на земљишту Херцеговине и Босне. Језик Херцеговине узео је оснивалац српскога књижевног језика и новије српске литературе, Вук Караџић, за књижевни језик српскога народа. Тај исти језик усвојен је за књижевни језик Хрвата још у првој половини XIX века. Многи најзаслужнији људи српскога народа пореклом су из Босне и Херцеговине. Неколико од данашњих најбољих српских књижевника, чији су списи распрострањени по целом српском народу, Херцеговци су и Босанци. Свако научно предузеће у Београду налази најживљих сарадника у Босни и Херцеговини. О целини српскога народа и његовим националним тежњама има иста схватања сва српска журналистика, а у извесном правцу предњачи српска журналистика Босне и Херцеговине. Поред свих препрека, које се стално постављају, литерарне и научне везе између Београда с једне и Мостара. Сарајева и Бањалуке с друге стране остале су живе и интимне.

Али народ обележенога простор није везан само истим језиком и литературом. На већем делу те географске просторије постоји српско национално осећање и мишљење, које је у широким народним слојевима тако јако као ни код једног балканског народа. По заједничким историјским традицијама јасно се осећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности него и од  мртвих и од догађаја прошлости. Иако има регионалних разлика, исте су основне психичке особине народа целе обележене области, оне стваралачке особине народног духа, које се у свему показују: почевши од мотива и орнаментици и начина  на који се зграде  и алатљике граде па до погледа на живот, до оне суме осећања, празноверица и маштања, којима народ даје себи рачуна о свету и животу. И у овом погледу народ Босне и Херцеговине представља један од етнографски најсвежијих и најјачих делова српског народа и чини нераздвојну целину с народом  западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне Горе. Кад се из црногорских Брда пређе у Херцеговину не опажа се у народу никаква разлика. Исто тако, кад се из пограничних крајева Србије пређе у Босну или у Новопазарски Санџак. Скоро цело становништво западне Србије пореклом је из Херцеговине, Босне и Новопазарског Санџака.

Трговина не само Босне и Херцеговине већ и суседних области, па и западне Србије поглавито је у рукама Херцеговаца. Нигде није оданост и пожртвовање за културне и просветне интересе српскога народа више развијена но у Херцеговини и Босни. Шта више Босанци и Херцеговци су у знатном броју учествовали у свим ратовима, које је Србија у XIX веку водила ради свог ослобођења и ослобођења суседних области. Они су још у турско време, пре окупације, дигли велики број својих цркава, школа и основали друге просветне установе, и тај су рад и после окупације наставили; и сад сами издржавају своје школе и учитеље и чине велика завештања на економске и просветне циљеве. Имају своју просветну организацију, која располаже знатним средствима за школовање даровитих, младих људи на университетима.

Идући из Србије према западу најпре се у централној Босни наилази на католичко становништво српскога језика. Граница између једноставног православног и мешовитог православно-католичког становништва иде у главноме развођем између река Дрине и Босне. Католичко становништво Босне  и Херцеговине се до окупације осећало као целина са православним. Измешано с православним, које преовлађује, оно лежи у средини између Хрватске, у којој већину чини католичко становништво, и Србије с источном Босном и Херцеговином где су искључиво православни. Из тих делова Босне може се дакле знатно утицати да се изравнају разлике створене различитим историјским развитком између западних и источних земаља истога народа и да се оне још чвршће споје, но што је сада случај, у једну културну целину. Ово тим пре и лакше што су већина Хрвата и Срба у Хрватској показали да су не само осетили потребу да се узајамно трпе, већ и способност и увиђавност да заједнички раде. Дух и смисао аустриске окупационе управе био је томе сасвим противан: растављао је и удаљавао ове народне делове.

Из изложенога је јасно да су Босна и Херцеговина по вредностима народа, по његовом централном положају у етнографској маси српско-хрватскога народа и по згодној мешавини православних и католика кључ српскога проблема. Без њих не може бити веће српске државе. Оне су најважнија област и за решавање српско-хрватског и тиме југословенског питања.

-----------

* Из „Цвијићева књига“ – Српска књижевна задруга, 1927.
** Штампано најпре 1908. године. Овде прештампано из „Говори и чланци“, Београд 1921, 1, с. 214 -216.