Претражи овај блог

субота, 21. април 2018.

ВЛАКОМ ПРОТИВ СРПСТВА

„Атрактивна Србија“

Према истраживањима која је вршио Географски институт београдског Универзитета, у миграторним струјама (метанастазичким кретањима") из прошлости највише је учествовало српско становништво. У току прошлих столећа ово становништво силазило је са динарских висоравни, нарочито из Херцеговине, Црне Горе, Старог Влаха (динарска струја), у извесној мери и из Косовске и Метохијске области (косовска струја), из Македоније и са Јужне Мораве (вардарска струја) и спуштало се у моравску Србију, у Панонску низију, у Славонију и Хрватску све до Далмације и острва.

Познато је да је Србија крајем XIX и почетком ХХ века била земља са врло високим интензитетом досељавања становништва. Спрам величине, само је Америка имала већи степен имиграције. У та доба, Србија беше земља добре наде и нови насељеници су се брзо уклапали и прихватали домаће друштвене и етичке норме, међу којима су патриотизам и родољубље биле неприкосновене вредности.

Међутим, са провалом партизана 1944. догодио се велики обрт и колонизације су добиле сасвим супротни карактер. Миграторске струје су биле исте, али  њихов нови дух није носио ништа добро, већ је снажно асоцирао на стару аустроугарску крилатицу „Србе на Србе“.

Шта се заправо догађало са народом током послератних колонизација, мноштво квантитативних података даје анализа из 1955 године „Становништвопо родном крају“ , рађена на основу пописа становништва из 1948 године.

Из анализе о међурепубличким пресељавањима становништва (стр. XV) сазнајемо да је само миграциони биланс НР Србије активан, пошто је у салду НР Србија примила („нето“) 339 924 лица родом из других република. У овој цифри свакако игра крупну улогу Београд као Савезни центар. Али и по одбитку Београда миграторна позиција НР Србије остаје веома активна. Биланс свих других република је пасиван: свака је од њих више становника дала другима него што је од других примила. Укупна негативна разлика свих других република износи 339 924 лица, дакле тачно колико износи вишак становништва примљен у НР Србији.

НР Србија је, према томе, једино велико атрактивно подручје међурепубличке миграције. Остале републике су у салду расадници миграната. Међу републикама највећи расадник у апсолутним цифрама је Босна и Херцеговина са нето исељавањем од 157 112 лица, затим Хрватска са нето исељавањем од 74 837 лица и Црна Гора са нето исељавањем од 69 580 лица. Македонија са 19 241 и Словенија са 19 144 лица нето емиграције долазе у трећи ред.

Миграторни биланс НР Србије показује са своје стране да је у укупном броју досељеника у НР Србији (436 001) највећи број родом из НР Хрватске (166 394), затим из НР Босне и Херцеговине (143 448) итд . Из табеле 3, која даје преглед досељеника по народности, произлази да је од досељених из Хрватске 70% Срба, а само 24% Хрвата; да досељених из Босне и Херцеговине 90% Срба, а само 6% Хрвата. Према томе, ако процес усељавања у НР Србију представља најважнију миграторну струју у Југославији, он не ставља у покрет толико остале народности, колико Србе из других република.

Србија је практично доживела колонистички „цунами“ . Без обзира на етничко чишћење немачке мањине из Баната и Бачке које је отворило простор за насељавање других земљорадника и што је „Београд административни центар“, тешко је разумети оволику навалу будући да је 60% укупне ратне штете током Другог светског рата учињено на њеном тлу, те је било немогуће без озбиљних последица по домаће становништво да прими толику масу придошлица. Логичније би било да се „влакови без возног реда“ усмере већином на готово нетакнуту Словенију или ка Загребу и Загорју. Како је то осакаћена и изрована Србија могла бити толико „атрактивна“, да се у њу само једним замахом пошаље цца 20% Црногораца, 20% Срба из Хрватске и 12% Срба из БиХ?

Још једна, ни мало безначајна карактеристика колониста је да се радило претежно о зрелим, али неожењеним или неудатим особама, дакле онима који ће стварати породице и рађати децу у Србији, а не у свом родном крају.

На све то долазе и унутрашње миграције у Србији, које није могуће  уже-национално односно „племенски“ избројати и немогуће је детектовати општи профил ове врсте миграната.

Једино око чега не може бити збора у целој ствари је идеолошка позадина ових масивних премештања народа која су спровођена под  суровом контролом и провером „револуционарног“ режима. Пресељавање није било могуће без „аусвајса“ локалног комесара, тако да су путеви „миграције“ „политички неподобних“ најчешће водили у јаме или тамнице, ако нису успели да благовремено емигрирају из земље. КПЈ је у својој целокупној историји била доследна једино у свом анти-српству. Само тако се може разумети њен кључни потез – да једним огромним покретом народа у Србију усели масе национално дефектних Срба али завичајно изузетно чврсто повезаних и до смрти оданих Титу, за обилату награду. Тако је с једне стране разорено иначе национално снажно ткиво у Србији, док је истовремено је српски фактор, макар сведен на солидарност племенске заједнице, ослабљен и просторно поцепан у подручјима са јаким аустро-фашистичким фенотипом.

Аншлус Београда

Од укупно примљеног становништва у НР Србији највећи део (249 676 или 57,3%) отпада на АП Војводину, добар део (162 613 или 37,45%) на Ужу Србију, а мали део (23 707 или 5,37%) на АО Космет. Релативно велики удео Војводине код усељавања у НР Србију разумљив је, с обзиром на насељавање аграрних интересената из других република, нарочито после Другог светског рата кад је услед емигрирања Немаца створен "празан простор" у тој покрајини.

Београд је ипак колонистички феномен. По попису из 1948. главни град је имао 367 816 становника. Од тога 96 506 становника су рођени Београђани, 155 525 су се доселили из других срезова у Србији, 101 456 су колонисти из других република, а 14 206 су рођени у иностранству. Оваква  ситуација, да је више градских становника рођених у другој републици (и иностранству) него у самом граду, није забележена ни у једном другом граду у ФНРЈ. Ништа ни приближно овоме.

Слика о размерама погромашке промене структуре становништва се не може јасно заокружити јер због рата попис становништва 1941 године није обављен. Према попису од 1931., Београд  je имао 238 775 становника (+ Земун 28 074). Пошто се град лепо развијао, засигурно пред рат није имао мање становника него 1948 године. Из тога се може наслутити да је маса ликвидираних и протераних старих Београђана изузетно велика и да се њихов број свакако пише са шест цифара.

Статистичари који су правили ову анализу кажу да се обрадом пописа из 1948 године не може утврдити одакле потиче становништво које из других република долази у градове - да ли са села, из мањих вароши или из других већих градова.

Посредно, међутим, можемо доћи до врло тачног профила колонисте. Најпре, градови са највише Срба, попут Сарајева  (1931.г : 78 180; 1948.г: 113 769) и Бања Луке (22 165; 31 223), такође су забележили значајан пораст броја становника између два пописа, тако да из ових градова колонисти нису долазили у Београд  у значајном броју. И друго, помаже нам попис из 1931.: „По последњој статистици од 1931. године, у Босни и Херцеговини било је 2.323.555 становника. Од тога има 1.028.139 православних или 44.25%, муслимана 718.079 или 30,90% и римокатолика 547.949 или 23.58%. Од тога становништва православних је било по градовима свега 81.494, муслимана 181.254, а римокатолика 83.682. То ће рећи да је од целокупног православног становништва градског елемента свега 7.93%, док је муслиманског 25.30%, а римокатоличког 15.30%“.
 
Дакле, када су у питању колонисти, то је сеоско становништво. И то свакако нису били домаћини са значајнијим иметком већ пауперизовани пук.

Следећу кључну ствар истичу сами статистичари:  Преглед истиче и једну изванредно важну чињеницу, да је удео досељеника из других република у градовима Војводине (9,8%) знатно мањи од удела тих досељеника у целом становништву Војводине (15%) - што потврђује да се досељеници из других република насељавају по селима пре него по градовима ове покрајине.

Чињеница је да сваки велики град има своје урбано језгро, елитне четврти, као и периферијске сламове. Нови ослободиоци се свакако нису насељавали у сиромашна периферијска насеља  карактеристичних назива  „Циган-мала“, „Јатаган-мала“, „Сава-мала“, већ у елитне делове, попут Дедиња и већ озлоглашеног  „Круга двојке“.  Према томе, имамо једну, слободно можемо  рећи, морбидну ситуацију: да се исти народни „стратум“ -  сеоско становништво из пасивних предела, пасивног разума, нешколовано, у великој мери неписмено, или врло рђаво образовано, идеолошки једнодимензионално, у Војводини насељавају као пољопривредници а у Београду као нова политичка руководећа и, значајним делом, културна елита! При томе, официрски чинови придошлих или позиција у партијској номенклатури могуће да само по бруталности праве разлику од простог народа насељеног у војвођанска села. Они су, видећи себе као наоружане пророке, упали у српске културне институције  и снагом оружја протерали сву наталожену мудрост замењујући је својим визионарством са вечерњих курсева. Само са београдског Универзитета протерано је преко две стотине од рата претеклих  професора. О осталим бедастоћама које су чинили већ се доста зна.

Сматра се да су велике урбане агломерације као хоботнице – оне гутају све што им приђе и претвара их у своје ново ткиво. У случају Београда ово правило не важи. У Београду је нагло доведена анти-урбана маса. Та  некултурна маса је бројем превазилазила градско становништво, уз то су јој дате моћне позиције, полуге власти и моћ без одговорности, за сигурну доминацију над градом. Они нису дошли да прихвате менталитет Београда у Шумадији, већ да наметну свој брђанско-земљачки менталитет иначе прописно загађен аустоугарштином.

Урбанизација колонизацијом

Подаци из пописа казују да је међурепубличка миграција упућена углавном ка већим градским агломерацијама разних република. Овај промет се може и ближе одредити за 87 градова, за које је обрада пописа од 1948 године пружила потребне податке. Удео досељеника из осталих република у поменутим градовима Југославије износи 12,4%, док тај удео за читаво становништво Југославије није већи од 4,6%. Само градови Уже Србије (19,5%)имају ову категорију становништва изнад југословенског просека, док градови свих осталих република и покрајина показују удео тога становништва испод просека. То значи да се градови Уже Србије развијају под  утицајем међурепубличке миграције у осетно јачој мери него градови на осталој територији Југославије.

Шта су поштовани статистичари подразумевали под „развојем градова Уже Србије под утицајем натпросечне међурепубличке миграције“ није јасно. Оно што се уистину догађало је да је по директивама КПЈ у Србији бруталном тортуром вршен „натпросечни“ принудни откуп пољопривредних производа до ситуације да је обично „исподпросечно“ становништво доведено до глади. Затим су, „због опасности од агресије“ СССР и чланица Варшавског пакта, демонтирана многа предузећа и истим влаковима без возног реда послата из Србије у супротном правцу.

У вези овог питања скрећемо пажњу на податке које статистичари сматрају да су мањег значаја: Најзад, може се приметити да је миграторно струјање између НР Србије и НР Словеније релативно слабо. Резултати пописа од  1948 године показују да је од 15 928 досељених лица из НР Словеније било 13 809 Словенаца и 1 371 Срба, а од 7 044 отсељених лица у Словенију било 3 580 Срба и 2.617 Словенаца. Удаљеност двеју република и етничке разлике између њихових становника сачињавају кочнице њиховог пресељавања на које их економске разлике свакако упућују.

Међутим, податак да се из Словеније доселио у Србију (већином у Војводину) преко десет хиљада људи указује на нешто друго. Уврежени стереотип је да су Словенија и Хрватска одувек биле економски најразвијеније, а да их је Војводина тек пратила. Истина је међутим да је Војводина била најразвијенији део Југославије, развијенија од вечито протежиране две западне републике. Не долазе „гастарбајтери“ из богатијих  подручја у сиромашнија да раде на пољопривредним добрима, већ обрнуто.  Потписник ових редова је као студент радио као теренски пописивач на једном попису становништва, и забележио је доста Словенаца који су формирали породице и остали да живе у местима где су дошли на „привремени рад“. Тек у ФНРЈ/СФРЈ Словенија и Хрватска су економски надјачали Војводину и политички је потчинили.

У свему овоме, али и у „освешћивању“ заосталог домородачког становништва допринос колониста је био немерљив. Нису колонисти чинили само београдску елиту, већ су и у мањим местима, како се то каже, „жарили и палили“. Тако је дошло до тога да се и ЦИА заинтересује и за село Кулпин у близини Новог Сада.

У неколико извештаја америчка обавештајна служба се дотакла и миграција становништва, тачније колонизације Војводине, односима међу националним мањинама и слично. Један од таквих извештаја је поднет 19. јануара 1952. године и односи се на село Кулпин.

ЦИА се бави врло детаљно тим насељем и животом становника, који су претежно Словаци. Извештај је врло детаљан и садржи податке о руководиоцима у селу, проблемима са колективизацијом, итд.

Интересантно је да се посебан део извештаја бави односом староседелаца и досељеника-колониста у Војводини након
II Светског рата. Констатује се, између осталог, да у војвођанским селима сва важна места у Комунистичкој партији, Управи државне безбедности и милицији држе досељеници из Црне Горе.

 Да ли си још у Шумадији, мој Београде?

Тако су широм отворена „српска Врата народа“. Београд се прогресивно увећавао, и за пар деценија постао милионски велеград. Пошто је наталитет у сталном паду и одавно је негативан, пораст броја становника није због наталитета већ механичким приливом новог становништва. Старих београђана је тако све мање и мање. Нови таласи миграција нису биле више тако снажно идеолошки обележени, али градска хоботница није никако могла да се избори са надолазећим масама. Могла је само да извитопери почетну отворену бруталност у лукавост ниских људи. Када су се, поткрај педесетих година и на самом почетку шездесетих (дакле, само петнаестак година након „ослобођења“), на пијаци Зелени венац појавиле групе жена, особито „Зуски“ упадљивих по својој колоритној ношњи, које су чекале да их нове госпође, супруге људи „на положајима“, одаберу да им буду „кућне помоћнице“, вешерке, праље, речју служавке, било је очито да од прокламоване социјалистичке једнакости нема ништа.

Тужнија је била спознаја да Београд више никада неће бити престони српски град, већ обезличена гомила шута и асфалта. Ни „увоз“ професора, певача, разбарушених песника, није могао да врати достојанство, мисаоност и шарм старе културне елите.

Више се ништа не би могло утврдити статистичким испитивањем пописа „становништво по родном крају“, јер већина су Београђани већ неколико генерација.

Међутим, да питате те Београђане који ту живе већ генерацијама где припада Београд, већина не би знала да живи у Шумадији. Такву информацију би примили с нелагодом, сасвим могуће са презиром и подсмехом.

Подаци су међутим са друге стране неумољиви. На мобилизацију 1992., када је требало бранити Босну и Лику, одакле су им већином пристигли ђедови и бабе, одзив у Београду је био срамотно мали, не већи од 15%.

Тако смо постали народ без родног краја.

Нема коментара:

Постави коментар

ХРАНИ КУЧАНА ДА ТЕ УЈЕДЕ   Питање рехабилитације Милана Недића није тако једноставно  као питање рехабилитације команданта ЈВуО...