Претражи овај блог

уторак, 20. март 2018.

СТОЈАНИ И БЕГАНИ


 Рro memoria. Написано 12-12-'12
Данас се навршава двадесет пет година од погибије најмлађег српског јунака рата у Босни и Херцеговини, Споменка Гостића


[Слика: Spomenko-Gosti%25C4%2587-300x195.jpg]
Споменко Гостић (1979-1993)

„Не плаче мајка Беганова, већ Стојанова!“

Јесте ли чули да неки дезертер, побегуља, издајник, у Србији трпи и гладује? Има ли неки такав да труне у затвору, док му породицу избацују на улицу? Има ли неки да је прокажен и одбачен од друштва?

Срећемо их сваки дан, гледамо их како се разметљиво шире и расту; и ништа.

Они другачији – часни и храбри, ако су и претрајали, ено их иза маргине, дубоко разочарани, затворени у свој свет, грба друштву које је хоће да буде „као сав нормалан свет“.

Наши Бегани, не само да им није зафалила длака с главе, већ су свој кукавичлук и издају дигли на дубоки ниво философске мисли, на мистични дискурс и етичку парадигму. Они нису издајници већ „визионари“, Прометеји мал` не.

Високопрофитни дезертерски "Прометеји", који од свог ништавила направише породични бизнис.

Колико сте пута прочитали "приче из живота" разних Бегана, по истом клишеу – Сретну се Беган и Стојан после двадесет година. Обично у неком прљавом бифеу на железничкој или аутобуској станици. Причају о детињству. Напију се, нервозно пуше. Беган увиђавно избегава за Стојана неугодне теме. Стојан је разочаран јер је „касно схватио“ оно што је Беган одмах препознао. Стојан је пропао као личност, а Беган је само избеглица, за шта је крив његов приглупи другар из детињства који се повео за великосрпским национализмом и поповима. Беган је велики човек широке душе у патњи, па прашта.

Затим се креће са веле-философском елаборацијом ситуације. Има ту прегршт високопарних цитата од Ничеа од Буковског, па даље...

Редовно се завршава закључком да Србију, која је њих, побегуље, хлебом нахранила, треба уништити.

СТОЈАН 1.
Споменко Гостић – дечак у одбрани отаџбине


Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?

Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?

Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“. По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.

Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

Понуда из Париза

Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

- Споменко је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета.

БЕГАН:
ЗЛАТКО ЈЕЛИСАВАЦ:


Рођен сам у Кикинди, али сам скоро двадесет година живео у Босни. Дете сам из мешаног брака (мајка Муслиманка, отац Србин) и у рату сам морао да изаберем «страну»… Ја сам изабрао да не бирам и побегао сам из Босне у моју «другу» домовину – Војводину.
...
Дошло је време да странствовање да и прве плодове и наслућују се, додуше још су зелени и нејаки, али осећам да је почело. Без обзира на статуте и статусе у Војводини је порасла свест о самосталности, а Београд – при томе мислим на политичке моћнике и креатуре туђих интереса, реагује фрустрирајуће као да зна да се у «равници нешто ваља». А то што се «ваља» значи да Војводина јесте европска регија и да је њен главни град Нови Сад; то значи да је Војводини доста лоповлука, примитивизма, ратова, беде и свега онаога што су нам приредили до сада. Моје искуство странствовања ме је довело до тога да у Војводини видим будућност и остварење оног о чему сањам целог живота – да живим слободан онакав какав јесам.

Може се бити Беган а да се нигде не оде, Београд је пун таквих.

СТОЈАН 2.

[Слика: img4945vo811.jpg]
Бранивоје Милиновић (1974-1991)

[Слика: 0309branivoje.jpg]
Бранивоје Милиновић, последњи тренуци...

У извештајима на ТВ Београд поводом демонстрација 9. марта 1991., Бранивоје је окарактерисан као „хулиган“. У стварности, био је добар ђак, гимназијалац, вредан спортиста. Убила ла га је Милошевићева и Мирина комунистичка полиција, доведена из Пожаревца.

БЕГАН:

За Бегана можете да се одлучите сами. Чеда, Хомен, Тадић, Ђилас...Све једно је. Исти су.

Не мора чак ни из куће да се изађе, да би се био херој и издајник.

СТОЈАН 3.


[Слика: 17V31-150x150.jpg]
Сања Миленковић (1983-1999)

ЂАК СВИХ ГЕНЕРАЦИЈА

У бомбардовању моста у Варварину, 30. маја, по подне, убијена је Сања Миленковић (15) даровити математичар, чији су резултати у овој науци наговештавали олимпијски успон. Била је ђак свих генерација школе у Варварину, која никад није имала тако бриљантног ђака. Немачки адвокат Улрих Дост, у тужби против своје државе, за Сањино убиство и убиство цивила у Варварину навео је да је у овом српском градићу учињен страшан злочин. Тужба је одбијена?!

Истинита стварност и после десет година:

Они који су је познавали кажу да је могла постати математички геније.

Они који нису, кажу данас како је “прича о жртвама НАТО лажна демагогија.”

БЕГАН:
А ко је "њен" Беган?

Ех, њен Беган је рођени отац, председник Општине.

И ту се круг затвара. Физички, младост нашег народа, прави цвет, убијају усташе, балије, Шиптари, НАТО или комунисти. Душу народа убијамо сами, владајућом идеологијом Величанственог Кукавичлука.

Нема коментара:

Постави коментар

ХРАНИ КУЧАНА ДА ТЕ УЈЕДЕ   Питање рехабилитације Милана Недића није тако једноставно  као питање рехабилитације команданта ЈВуО...