Претражи овај блог

петак, 22. децембар 2017.

ЕТНОГЕНЕЗА ДРУГОСРБИЈАНАЦА

Радовањски луг

О „паметним политикама“

Тешко и готово неразмрсиво питање је када је настало и како се развило модерно српско „другосрбијанство“ са својом најстрашнијом алотропском модификацијом – „аутошовинизмом“.

Ако се савесно пребира тешка историја нашега рода, не као прост след догађаја, датума и именâ значајних личности, већ праћењем знакова изрођавања једног канцера и његових метастаза у националном организму, чини се да кључна тачка заметка беше у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане, када ја су кумови убили Карађорђа. Званично, „зна се“ да је Карађорђе био „виолентан“ (што није спорно, али што не значи да је био лишен политичке прагматике), док је Милош водио „паметну политику“ (што не значи да је био лишен најгорих одлика виолентности). У реалном животу, Први српски устанак је пропао због напада Наполеона на Русију 1812.. Због те инвазије Русија је морала на брзину да склопи мир са Турцима на југу и Шведском на северу, па и онда се једва одбранила. Срби су били колатерална штета. 1917. Наполеон је већ био скршен и тиме се војно-политички контекст у српско-турском сукобу сасвим променио. Није више било питање хоће ли Србија добити велики степен аутономије, већ ко ће владати Србијом. Милош Обреновић је био само један од кандидата. Због тога је, ношен властољубљем, наредио да се Карађорђева глава препарира и пошаље султану у Стамбол.
 
Кад год вам данас неко помене „паметну политику“, сетите се Радовањског луга.
 
Сентомашу, лазу, хеј!

Славна одбрана Србобрана на старим гравирима
Други масивни српски национални устанак збио се 1848 у Аустроугарској, против велико-мађарске хегемоније.
 
Из српске националне свести готово је избрисано херојство Сентомашких Срба, због кога је тај бачки градић са најодличнијим правом понео име Србобран. За мање од две године, 1848-9 године, Србобранци су се за крст часни и слободу златну жртвовали више него читава нека друга српска племена, која себе гуслама до небеса по јунаштву дигоше, за век. Заборављен је и мајор Петар Бига, командант одбране Србобрана.

(„...Отуда је на једва 6.000 бранилаца, на Преображење грунула сила од 30.000 до зуба наоружаних мађарских војника, на челу са пуковником Ференцом Бакоњијем. Битка је трајала 11 сахата, а Мађари чак успеше да се испну на наше шанчеве. Ту дође до крвавог боја прса у прса, али их храбри браниоци предвођени мајором Бигом сузбише и сасвим потиснуше”, описао је у својим “Успоменама” историјску битку /нап.: прву од ти велике србобранске битке/ ђенерал Стратимировић.)
 

Друга напомена се тиче данашње интерпретације тадашњих догађаја. Илустроваћемо садашње мејнстрим стање свести детаљем из једног чланка Михала Рамача, негдашње десне руке усташе Томислава Марчинка, аутономашког глодура. Михал Рамач се затим развио у оснивача  најугледније „жутаре“ Круга двојке, недвосмислено аутошовинистичког „Данас“. У том осврту на српску побуну 1848. Рамач ће рећи „У Војводину у међувремену стално долазе добровољци из Србије, често тзв. “бећари", чији циљ није само националан, већ и пљачкашки. Влада Србије, путем “Српских новина" и преко својих изасланика од почетка подстиче устанак у Војводини...“

Рамач изгледа сматра да је нешто врло лоше подржавати Србе у борби да не постану „политички Мађари“, а инсинуацију о пљачкашкој нарави србијанских добровољаца под командом Стевана Книћанина не вреди ни коментарисати. Ти добровољци су се часно показали („Фала Теби Книћанине Стево/ Што отера Киша са Мориша“ – народна песма). Истовремено, Рамач је паралелно потпуно игнорисао мађарски геноцид над Србима, највише под командом Кошутовог генерала Перцела. Тако типично за другосрбијанске србомрсце.
Трећа ствар је дволична политика Беча.

Бечки двор није хтео помоћи српске устанике који су се фактички борили и за аустријске интересе. Наиме, под притиском Беча и Порте србијански добровољци су били присиљени да се врате у Кнежевину Србију, а уследиле су и друге одлуке Бечког двора на штету Срба: у свим областима које су Срби заузели разрешавају се свих овлашћења народни одбори, а све прелази у руке привремених војних власти; Српска војска се претвара у јужни корпус аустријске војске и за њу важе само наређења царског генералштаба; Обнавља се Војна граница,у њу се уводи немачки језик, а забрањује српски и ћирилица. Тако целокупна судбина српске борбе за Српску Војводину прелази у руке Бечког двора. Војводина није призната као посебна територија, а крајем месеца уследили су војни порази Срба, и почеше разилажења српских вођа. Тек тада Аустријанци моле Русе за помоћ, који су сломили Мађарску револуцију.
Српско питање је у Бечу поново почело да се разматра октобра 1849. године. Било је разних идеја како да се ово питање реши једне од њих биле су припајање Румунији или чак Хрватској. Коначну одлуку донео је сам цар својим патентом од 18. новембра 1849. године којим је створена посебна територија под називом Војводство Србија и Тамишки Банат са седиштем у Темишвару. Предели који су већински били насељени Србима (Срем, Бачка, тамишка и торонталска жупанија) представљали су посебан округ, односно Војводство Србију, док се под Тамишким Банатом подразумевало подручје западног Баната насељено претежно Румунима. Војна граница је остала изван Војводине. Титулу војводе цар је задржао за себе, док је Мајерхоферу као управитељу Војводства Србија дао титулу вице-војводе. Дакле, српска аутономија је била строго контролисана. Док су помпезно дељена одликовања и титуле истакнутим вођама искрвављеног српства, у позадини је већ рађено на ликвидацији српске сметње. Тако је и оваква више фиктивна српска аутономија ликвидирана 27. децембра 1860. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто, а његова територија, са изузетком Срема који је прикључен Славонији, је укључена у састав Мађарске.
Толика изгибија и патње, само да би се српско име сачувало.
Први унутрашњи дијалог

Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски сабор у СремскимКарловцима на Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин цар је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине, а то је забрањено онима из Војне границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора, али су сви пристали на њега.

Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:
1. „Већина“ (патријарх Јосиф Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације...
2. „Мањина“ (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона;
3. „Средина“ (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.
Тако су временом војвођански Срби сасвим пацификовани и у непрестаном раздору на „немчаре“, „мађароне“, хрватофиле и оне Србе непоколебљиве у свом националном уверењу. Могло би се рећи да је Јаша Томић један од ретких „пречанских“ политичара који је чврсто стајао потпуно на српској линији и разумевао подмукле токове асимилације Срба. У књизи "Реч нашој браћи у Србији", 1907., замера Србима у Србији што недовољно прате српске и хрватске новине и генерално, политичко стање Срба изван Србије, па долазе у заблуду по многим политичким питањима. Оправдава иступање радикалне странке из хрватско српске коалиције, јер су Срби дискриминисани, тражи се да се претопе у Хрвате, што Српска самостална странка и чини, не помињући Хрватску и Славонију већ само хрватску домовину и да браћа Прибићевић желе епархију у Загребу и чак да Валеријан Прибићевић буде и патријарх. Током свог рада у скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године залагао се за директно уједињење Војводине са Краљевином Србијом, што је било супротно идејама појединих политичара да уједињење Војводине у Краљевину СХС иде преко Загреба и државе Словенаца, Хрвата и Срба.
 
Ондашње прилике и савремено пост-модерно „другосрбијанство“ се никако не могу изједначавати. Свакојако, отворен је пут за слабљење националне свести. О томе на сатиричан начин говори Јован Јовановић-Змај у „Напредној песми“ (каквог ли пророчанства!). Тако се десило да је током Првог светског рата СПЦ прикупљала ратне зајмове од Срба за рат против Србије.
 
Први другосрбијански устанак

Ратни догађаји који су потом уследили на Балкану и политичке игре у позадини, које се ни по чему не разликују од џамбаског џорања, сем што носе достоинске епитете „мировних конгреса“, толико су замршени и често контрадикторни да траже посебну обимну анализу. Наша пажња је сужена само на развој феномена „другосрбијанства“ или, исправније, „другосрпства“. Мало после објаснићемо зашто синтагма „дугосрбијанство“ покадшто не обухвата сву гаму олити шаренило трговања нацијом.
Најпре је пукла „Невесињска пушка“, избио је Херцеговачки устанак. Тај устанак је кнез Милан Обреновић осудио и одбио да га подржи (што не значи да из Србије није стизала помоћ). Није Милан, ал' јесте црногорски књаз Никола. Јесте у борбама било значајних успеха, те и велика победа на Вучјем долу (мада се нама чини да је количина посјечених Турака прилично преувеличана до односа 60:1 погинула).
Међутим, књаз Никола је водио вазда паметну политику. Херцеговачки устанак је био под његовом командом, а он је био у тесној вези са представницима аустријског цара. Добијао је одређену финансијску помоћ и био задовољан да су велике силе биле видљиво склоне да Црној Гори дају територијално увећање и излаз на море. Дуги речима књаз Никола је био спреман да изда устанике и не трепне, само ако је он, по свом мњењу, ушићарио. Нема ништа од слободе ако вођа устанка тргује устанком. Већ тада, књаз Никола је исказао да је његов мегаломански циљ да „уједини српство“ у виду проширене Црне Горе, чији ће он господар бити, најбоље као аустроугарски вазал. Тако се већ тих година могло назрети његово подмукло, капитулантско и недостојно држање током Првог светског рата. Књаз Никола беше један снагом и врлином мали суверен и велика штеточина.
Мало касније, избио је устанак и у Босни. Овај устанак био је неуспешан највише због неслоге међу вођама устанка.
Петар Мркоњић, 1875.
Буна је важна најпре по томе што се на балканским ратиштима први пут појавио Петар I Карађорђевић, под псеудонимом „Петар Мркоњић“, човек који ће неколико деценија касније донети слободу свим Србима. Он је тада, о личном трошку, жртвујући целокупну своју имовину, опремио један одред устаника. Каква је устаничка бодрост дочекала Петра Карађорђевића у Босни може илустровати „анегдота“ с почетка његовог босанског четовања. Од 350 устаника, колико их је било у чети, на смотри одржаној на Ћорковачи 16. маја 1876. остало је само 63. Међутим, његов углед међу устаницима брзо је растао. Строга дисциплина, научена у Француској, примењивана је и међу устаницима. Четовођу Јовицу Шарца Мркоњић је строго казнио због издајства у борби код Куле. Одржао му је лекцију из историје, оптуживши га да је Бранковић и издајник, да би га заједно са тридесетак устаника отерао из логора. За већину устаника Петар Мркоњић није се либио да каже да су „велики јунаци на речима, али на делу да Бог сачува!“ (Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 1994). 
Али, овај пут, стигли су у борбу и војници кнеза Милана Обреновића и његови политички емисари. Ту су, са треће стране били „устаници“ чије се усташтво састојало у намери да турска окупација замени аустријском. И тако, да је Босански устанак био заправо први „другосрпски“ устанак, показала је Јамничка скупштина.
Други унутрашњи дијалог

Народна скупштина у Јамници  је прва Скупштина устаничких вођа током Устанка у Босни, а одржана је на православни Божић 1876. у српској школи у селу Јамница, код Двора на Уни, у циљу дефинисања циљева устанка и бирања устаничких вођа. Устанак је плануо у разним крајевима, војно и политички неповезан, па се јавила потреба за организовање и сазивање заједничке скупштине устаника, на којој је требало ускладити акције и изабрати вође устанка. Србија је остала званично неутрална и неодлучна, па су устаници због тога тражили већу подршку Црне Горе, у Монархији и Русији. Недовољно одлучно држање службене Србије ишло је на руку Петру Карађорђевићу, који се од почетка придружио устаницима и чији је углед све више растао.

Скупштини је присуствовало око 80 устаничких представника из целе Крајине, као и разни представници одбора за помоћ устаницима. Председавао је загребачки трговац и потпредседник загребачког Одбора за помоћ устаницима Илија Гутеша („човек од поверења“ Милана Обреновића). Петар Мркоњић, први пут се у устанку представио правим именом, као Петар Карађорђевић. Постојале су три јасне фракције: карађорђевићевци, обреновићевци и аустрофили (иначе најбоље наоружани и са највише пара). Ту је био и колоритни распоп Васо Пелагић који је својим „Програмом усташких права“ хтео да устанак претвори у социјалистичку револуцију, али му је коначно ипак најдража била аустрофилија. Коалиција обреновићеваца и аустрофила је однела превагу. Након жестоке свађе, која је могла да се претвори у оружани обрачун, већина устаничких вођа негативно одредила према учешћу Петра Мркоњића у устанку, закључивши да његово присуство смета даљим ратним операцијама, иако је био најбољи међу њима.
Васа Тоскић у једном извјештају објашњава разлоге сукоба на Скупштини. Све су се чете биле сложиле, да када Србија уђе у рат устаници одмах прогласе сједињење са Србијом, са књазом Миланом Обреновићем на челу. Спор је настао када је Петар Карађорђевић, упитан да ли ће поштовати ову одлуку, одговорио потврдно, уз услов да српска војска пређе Дрину и уђе у Босну. Настао је жамор и уследиле су му претње смрћу, уколико буде радио против овог плана.
„Браћо, вама је познато да нам Србија, Црна Гора и Хрватска помаже, и да је то за нашу ствар велика помоћ, али ако господин (Петар Карађорђевић) остане међу нама то може лако бити да ћемо бити лишени све те помоћи.“- Илија Гутеша.

Елем, трагикомична Скупштина доноси „историјску одлуку“ да се Босна присаједини Србији, али да србијанска војска не улази у Босну. Јасно је да је поменута „историјска одлука“ била провидна подвала и да је нагон српских усташа био друкчије нарави.
„Покоравам се закључку скупштине, али ми не можете забранити да се као Србин и обичан четник борим за ослобођење Босне. Нико није узео српство и родољубље у закуп.“-Петар Карађорђевић.

Врага! Скупштинска већина је гласањем одлучила да у року од осам дана Петар Карађорђевић напусти устаничко подручје. (Да напоменемо скоро го и бос, пошто је све дао за устанак).
Белодано је јасно да су сви, Аустријанци, Хрвати, увек мегаломански Црногорци, босански аустрофили, Обреновићеви аустрофилни „другосрбијанци“, препознали од кога им прети највећа опасност.
И шта смо добили као последицу која нас после сто педесет година није памети научила? Поред живог Петра Карађорђевића, школованог и ратовању вичног официра и непатвореног српског патриоте, за команданта устаничке војске у Босни изабран је Словенац Мирослав Хубмајер, двадесетчетворогодишњи словослагач и авантуриста.

Српско анти-наравоученије

Истовремено, а и после спомињаних догађаја вођени су српско-турски и руско-турски ратови. Директна последица тих ратова је да је Енглеска добила Кипар, а Аустроугарска окупирала од Турске још увек окупирану Босну и Херцеговину, са изузетком старе Херцеговине коју је узаптио књаз Никола.
Нека кулминација свега описаног је Тајна конвенција Милана Обреновића са Аустроугарском  којим се Србија одрекла независности да би Аустроугарска подржала њену независност. Приде, Аустроугарска ће штити Обреновиће, (што не рећи) приближно као данас што штити Вучића.

Требало је да Карађорђевићи ресетују све дотадање политичке паметњаковиће са њиховим „паметним политикама“ који су каузално довели до српско-српске кланице на Мачковом Камену и другде, да би се Срби ујединили. Али, фалило је времена да се посао доврши и коров искорени, а моћних непријатеља и њихових трабанта је било превише.
Немојмо се зато чудити што је у „Јамници“ хрватско-словеначки или какав год шлосер запатио своје ударне бригаде и где се у колаборацији са Хрватима сачувао „други другосрпски устанак“, по бити аустрофашистички. И не дивимо се садашњој државничкој паметној политици у Србији. Све је то већ виђено и живо и мртво доживљено, само је раније Србија имала природну отпорност према паметним политикама националних веле-хуља.


Отпорност, која може, надамо се, природним путем да се обнови.

Нема коментара:

Постави коментар

МАМАЉУГА ОД ФУДБАЛА Нису Енглези изгубили утакмицу од Хрвата у семи- финалу СП у Русији зато што су Хрвати играли спектакуларан ф удб...