ДОБРО РАСПОРЕЂЕНИ ГЕНЕРАЛИ

ДОБРО РАСПОРЕЂЕНИ ГЕНЕРАЛИ 

Ономад, 11. новембра 2017., беше један врло суморан, мучан и досадан дан у Србији. Требало би да тај дан буде Празник Победе у Првом светском рату. Дан поноса због највеће победе у целокупној српској историји и дан једнако велике туге, јер је величанствена победа извојевана уз највеће губитке који је неки народ поднео у ратовима ХХ века. Требало би да тако буде, али није. Да питате згубидане у кафићима о чему се ради, не би знали. Ако би им објаснили, насмејали би вам се у лице и окренули да наставе своје испразне приче са друштвом.

Такозвана "грађанска" Србија упаљиво је игнорисала Празник. Тек по неко се удостојио да констатује  "Аустроугарска била боља" и да је "ЕУ наставак мултикултурне Аустроугарске", где Србима у добронамерној варијанти припада улога стрипованих ликова Астерикса (= "затуцан, шовинистички и крволочан као политички и друштвени принцип"). "Патриотска" гласила су била интензивно самокритични, те су Победу називали поразом коју чак ни Милошевић није могао поправити.

У Великом рату имали смо само српске генерале, па какогод гледали један на другога, увек су били искључиво то - српски генерали. У том, већини тако оптерећујуће непријатном, досадном рату, српски генерали се нису предавали. По цену живота.

Са генералима ЈНА сасвим је супротна ситуација. Заправо, звали су се ЈНА, али не можете докучити ко је ту чији био. Уистину се не зна којих је више, војника или француских собарица. Не зна се да ли је ЈНА дала више "крилника" и "Birinci Ferik-а" него што је остало српских генерала. Каква је то војска где се генерали рукују пре него што један оде да погази заклетву а други тражи пензију? И за издају је потребно двоје. Јер, уистину, већина тих преосталих, назови српских генерала, чим је замирисао барут одмах су тражили превремену пензију. Од онога што је остало, у главном боље да је исто тражило пензију.

И ето нас, ту смо где смо са њима.

Сачувај нас Боже државе којој су врховни команданти дезертери и петоколонаши/це, а генерали гутају жабе.

У Србији је још увек уврежено највеће поверење у воску. Тако је по историји Србије. И тешко ћете Шумадинца или Моравца убедити да одавно у војсци влада негативна селекција, па најбоље пролазе људи са јаким желуцем а не најспособнији и најчаснији.

Ко нам о војсци одлучује?

Врховни командант је Вучић. Апсолутно је немогуће утврдити да ли је служио воску. Оно што он тврди у накнадно преправљеној биографији је да је ЈНА служио у Сарајеву, што је временски, датумски, практично немогуће. У главном, Вучић са пуно емоција прича како је прескакао ограду (што смо сви радили), ради обилазака сарајевских лепотица, које му тако потентном нису могле одолети (што већина нас подједнако потентних није могла себи приуштити), те је због тих романтичних ескапада стоички рибао чучавце (што смо сви радили). За једног џентлмена било би непристојно питати како се зову те даме због чијих је бачених марамица рибао чучавце, а да му пак дамо пушку са бојевом муницијом, велики је ризик да неко невин нехатом страда. Тако ћемо остати при ранијој Вучићевој верзији из личне збирке "pseudologija fantastika" да је у то време продавао чавле у гвожђарској радњи у Лондону.

Премијер је Ана Брнабић. Дедина унука. Не бисмо даље, да нас не би оптужили за усташофобију.

Министар војни је Александар Вулин, неспособан да служи војску, али способан да руководи њоме јер му је деда причао о партизанима. Себе је прозвао "православни Че Гевара". Један од најистакнутијих младих ликова из серијала "Никад робом" с краја прошлог века.

Можемо придодати и министра иностраних дела, за кога не знамо да ли се још за нешто пита, али зна да пева. Тако је и војску служио у Куманову певајући у СМБ бенду. И он је стидљиво признао да је у та доба девојачка млада срца је ломио својим лирским тенором.

Какви министри такви и генерали. Овом приликом се нећемо бавити официрским кадровима дислоцираним још крајем прошлог века по безбројним НВО и "Институтима за безбедност" на иностраним грантовима. У осталом, већина таквих је већ отишла у заслужене пензије и пишу мемоаре. Поменућемо само неколико истакнутих примера наших војсковођа из XXI века.

Како нам војска слаби, тако се може генерали. Сваке године по пола туцета унапређења у највише чинове. Занимљиво, у биографијама се ни једном не помиње где су били за време ратова 1991-1999. када беху момци у пуној снази. Може се међутим видети да су у јеку наших сукоба са НАТО многи перспективни официри слати у агресорске земље на стручно усавршавање.

Недавно је Вук Јеремић формирао "Народну странку". Један од потпредседника ове најновије снаге у нашем политичком спектру је генерал-потпуковник у пензији Здравко Понош.

У биографији овог војсковође пише да се школовао у Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону, завршио је курсеве за генералштабно усавршавање, затим курс за више извршиоце у европском центру за студије сигурности „Џорџ Маршал“ у Немачкој као и курс европске безбедности у женевском центру за безбедносну политику. Хвали се да је положио НАТО STANAG 6001, што је од изузетног значаја за безбедност Србије. О једној епизоди у свом развојном путу између осталог сам прича..."У то време ми је понуђено да формирам Одељење за интеграције. Тада, наиме, није било баш мудро да се зове Одељење за сарадњу са НАТО-ом". Указом Председника Републике Бориса Тадића 2006. године је ванредно унапређен у чин генерал-потпуковника и постао начелник Генералштаба.

Замислите да је Живојин Мишић у време Колубарске битке ишао на усавршавање у Аустроугарску? Е, то је радио Здравко Понош док је падао његов родни Книн. И човек таквих моралних "одлика" да буде на месту на коме су били војводе Путник, Бојовић, Мишић...?!!!

Војну "каријеру" је завршио 2009. године са 47 година живота, и отпочео ништа мање блиставу политичку каријеру. Тај ће да нас спасава ове несреће скупа са Вуком Јеремићем и Сандом Рашковић-Ивић?!

Занимљив је случај бригадног генерала Предрага Бандића. За њега се чуло када је спасавао хеликоптером бебе из снежне мећаве 2014., док се тадашњи премијер Александар Вучић батргао по сметовима носећи на рукама млађе тинејџере.

Већ тада сам се побунио, јер је очигледно било да је и слика "хероја" монтирана у рекламне сврхе. (Беспркорна слика, као за албум, пилот без шлема а ни капе нема по наводном невремену, да се боље види лице, рука намештена да се види беџ са заставом, види се да је заправо сунчан дан и да се сцена дешава негде у мирном селу). Моје опаске нису наишле на подршку. Напротив, било је и сукоба те ме се одрекла и једна ФБ пријатељица, чији је муж, пилот, страдао на дужности. Сматрала је да је пилот Бандић беспрекоран патриота који се борио против НАТО.

Већ следеће, 2015. године, Предраг Бандић је имао пуну качицу масла на глави у познатом случају хеликоптерске трагедије када је погинуло седам особа. Уместо осуде, почела су у медије да стижу отворена писма подршке без потписа, пуна литералног набоја. Та патетика иритирала је многе читаоце. Један је напоменуо:

"...Уопште не знам шта је човјек писао. Знам само да Војска не треба да држи конференције за штампу, него треба да издаје саопштења. Кратка. Знам само да није мјесто официра да говори о плати и опреми. Мјесто официра је да погине на задатку, као и многи прије њега, или да да отказ у служби, и часно потражи друго занимање. Сви ми, и људи који су у војној или безбједоносним службама, а и они који то нису градимо свој пут. Свима желим да га изграде што боље- али је смисао војничке части да људи у зеленом тај пут граде у тишини. То је мушки и искрено- све друго је лаж."

И шта је даље могло да се деси?

" Председник Србије Томислав Николић донео је указе о постављењима на нове дужности у Министарству одбране и Војсци Србије, а бригадни генерал Предраг Бандић постављен је за шефа Војног представништа у Мисији Србије при НАТО, саопштило је данас Министарство одбране."

Ето, од слике хероја до шефа "мисије" при окупаторском НАТО за само две године. Свака част на "беспрекорном патриотизму!"

На другој страни, уз саслужење пуковника Лазанског, беседио је бригадни генерал у пензији и члан ДС Срето Малиновић. Из многобројних опсервација и контемплација овог хероја ратова а нарочито у сукоб са НАТО, цитирамо само једно дубоко промишљање:

"Ако нам је Харадинај стварност, ако смо прогутали жабу звану Харадинај, у чему је проблем прагматично размишљати о НАТО пакту", питао је Малиновић, додајући да је прагматичан и одговоран према животима наше деце. А причамо нећемо НАТО, па туп Харадинај" - додаје.

Нећемо жалити да цитирамо чувену беседу овог истог бригадног генерала Срета Малиновића, пред полетање на задатак 24. Марта 1999. године окупљеним пилотима на аеродрому Лађевци, која само говори о величини и патриотизму:

,,Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!
Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине,
летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха.
Али данас, данас вас не водим на један такав лет,
данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити.
Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну,
са хиљаду километара на час.

То је привилегија само нас одабраних.

И данас као необројено пута у нашој историји,
не наређује наша команда.
Србија нас зове анђели моји челични!
Иста она у којој проведошмо наше најлепше дане.
Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови,
наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ,
нека вас води гесло са наше ратне заставе,
заставе 98. Јуришног пука:
ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА!

То гесло смо заједнички изабрали,
покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам драги моји, да данас нема теже ствари на свету
него бити пилот ратног ваздухопловства.
Ни теже ни поносније!
Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу,
у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада.
За част професије, за образ отаџбине.
На авионе!“

Од тигра који неустрашиво лети у смрт брзином од хиљаду километара на сат, до гутача жаба, само је мали корак.

На крају да се подсетимо шта нај је министар војни, "православни Че Гевара", радио само дан пре дана обележавања највеће српске Победе у историји. Дочекао окупаторске падобранце хлебом и сољу. Са таквима, увек робом.