Претражи овај блог

петак, 13. октобар 2017.

СТРОГО КОНТРОЛИСАНИ ИЗБОРИ

 
Строго контролисани избори


" Контролисана шизофренија је систем у којем се читаве зоне стварности свесно изостављају и игноришу, а преостале зоне симплификују и извитоперују . " 
- Артур Кестлер , новинар и писац најпознатијег антистаљинистичког дела " Помрачење у подне "

 Избори као ново одело за Самодршца

Са првим јесењим измаглицама и студени почеше колати гласови о новим изборима. Овај пут мета је Београд. Четири пута руковани  Самодржац и Деспот сербски, Александар Вучић, рад је да коначно сасвим покори Београд. Јесте Београд покорен, али није баш савршено по његовом образу. Овај обрачун носи и сенку Вучићеве трауме из прошлог живота, када је Ђилас Вучића вечито тукао по ушима у борби за лордмера Београда. Из добро обавештених извора чује се да разматра и опцију -  када скоро 1/3 Србије гласа, да искористи прилику и још боље дотуче непријатеље свих боја на осталим просторима? Но, ту је дилема - "унутрашњи дијалог о Косову" или поновно гажење унутрашњих непријатеља? Невоља је што "наши Западни пријатељи" инсистирају на "дијалогу", као неопходном симулакруму како би се финиширала независност "Косове"(о Великој Албанији отом-потом). Видећемо како ће ову дубоку унутрашњу дилему између "себе свемоћног"и "себе понизног" Вучић решити. Нама се чини да је нижа "квота" да ће искрена понизности победити уображену свемоћ.

Да се налазимо у спиралном пропадању ка потпуном ништавилу, са фамозном "европском агендом" као централном окомницом, видљиво је голим оком. Међутим, ни то "голо око" ништа не помаже када у беспоштедној и сада већ отворено бестидној борби за лични шићар попуцају све невидљиве споне које један народ држе на окупу и творе одавно исмејани "национални идентитет". Паре су постале сурогат националног идентитета. У тој суманутој трци за динаром (или боље, ојром), газећи дивљачки једни преко других, стигосмо до позиције најсиромашније земље у Европи. За узврат, постали смо земља без државе. И где је ту "нула", што је на старим кантарима ситних ћифти означавало да су два таса у равнотежи?
У таквим околностима избори су само ново одело за тирана. Али, да у разматрању не бисмо остали на фразама које се од воље могу исписивати, размотрићемо нашу пропадајућу ситуацију из неколико углова.


Шта кажу картограми?

Након избора с пролећа 2017. на "Пешчанику" је Вујо Илић дао једну занимљиву анализу избора помоћу "картограма" (*Картограм је свака карта која истовремено приказује и географске и квантитативне податке, тако што географски простор деформише да би се прилагодио некој варијабли.)

Први графикон приказује ове резултате, односно, проценат гласова које је добио кандидат Александар Вучић по општинама. Географска карта и картограм показују исте изборне податке, али је картограм прилагодио величине општина тако да одговарају броју људи који су изашли на изборе.

На првој карти изгледа као да је Србија подељена између југа који је огромном већином гласао за Вучића и „прошараног” севера. Међутим, на картограму се највећи број општина у којима је Вучић остварио двотрећинску већину због мање густине насељености смањује. Општине у којима је Вучић остварио најлошије резултате су на географској карти (хороплету) скоро невидљиве, док се на картограму значајно увећавају. На пример, у општини Трговиште, у којој је Вучић добио 92 одсто гласова (Нап: ми не знамо ко је у Трговишту, шире "на југу", бројао гласове и контролисао гласање, будући да су више од поменутих феноменалних 92% подршке добијали Тито са "ћоравом кутијом" и рахметли Слобо у Дреници, те смо принуђени да резултат примимо без тражења џакова са гласачким листићима по сметлиштима), изборне листиће је у кутије убацило мање од четири хиљаде људи. Али ова општина заузима већу површину него седам београдских у којима је гласало скоро пола милиона људи. Картограм је смањио површину Трговишта а увећао Нови Београд, тако да можемо да видимо како је Србија „заправо” гласала.
Свакојако, делује да је истинита изрека "Што јужније, то тужније". И то данас јесте тако. Лако би се дало закључивати о "вишој свесности" урбане у односу на руралну Србију. Али, не треба журити са коначним закључком. Пре само неколико година, политичка констелација није у опште била оваква.
Целу Србију можемо да поделимо на три целине. За почетак, постоји 26 градова, представљених на другом графикону. У четири велика града (Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу) на изборе је изашло 1,3 милиона људи. У остала 22 града, од Лесковца до Вршца, гласало је укупно милион грађана. Ван градова, у свим осталим општинама у Србији, којих има 119, као и на Косову, на изборе је изашло 1,3 милиона – исти број као у четири највећа града.

Овакав распоред бирача у три групе општина говори нам бар две ствари. Прво, показује колико су промене структуре становништва и тренд унутрашњих миграција узели маха. Док се становништво старих и економски неразвијених општина на југу и истоку Србије убрзано смањује, велики градови расту. Међутим, ове демографске промене имају и политичке последице. У четири велика града, Вучић је добио мање од половине гласова, али је ван градских средина добио скоро двотрећинску већину. У 22 града средње величине добио је 57 одсто – врло близу његовог укупног резултата у целој Србији.
Чини се да је овај феномен нешто што не би смело да нам промакне. Овакав јаз између градова и остатка Србије није постојао пре пет година, када је Николић добио председничке изборе са око 51 одсто гласова у све три групе општина, а ни на претходним председничким изборима 2008.
Чини се чак да су раније, пре само неколико година, мање средине биле отреситије, будући да су се у већем обиму изјашњавале за здравије политичке опције. И друго, ови картограми нам не говоре довољно о менталном стању нације, јер ако је у великим градовима алтернатива Вучићу Јанковић (а збирно имају проценат гласова слично колико Вучић у Трговишту), онда је у питању дилема око избора подесније дијагнозе а не политичке опције.
Ствар је на жалост још много гора. Видимо као на длану застрашујући биолошки колапс Србије. Видимо како се највећи део Србије празни од становништва у фертилном добу, тако да ће све старије и старије становништво бити све лакши плен демагогија квислиншких олигархија, небитно које политичке боје. Ако параноично, што не значи и нетачно, придодамо да ће те наше просторе заузети арапски емигранти одбачени од ЕУ, трагедија постаје бар за нијансу већа и болнија.

Ширење мрака
Систем дезинформација је један од кључних фактора сваког ненародног режима.  Недавно је др проф. Владимир Вулетић са Филозофског факултета у Београду и председник УО РТС, у својој редовној колумни у Политици изјавио "да су постмодерни аутори показали да је појавом масовних медија реалност у класичном смислу престала да постоји". Лако се професорима поигравати речима, поготово кад немају обавезу да јасно изложе шта су хтели рећи. У конкретном случају, каква је то „некласична реалност“, и на које је „посмодерне ауторе“ мислио.
Некако истовремено Зоран Ћирјаковић се бавио стањем у медијима а Слободан Антонић стањем на културној сцени. Обојица износе идентичну оцену да између Вучићеве „медијско-културне“ машинерије и тзв. Анти-Вучићеваца под стегом Жуте паткице, нема баш никакве разлике, те да се ради о отвореној само-окупацији. Када се тзв „слободни медији“  буне против медијских неслобода, то није ништа друго до пренемагање размажених постмодерних властеличића.

Али, управо су (ауто)колонијални конвертити и лакеји познати по томе што су увек спремни да иду даље у презиру и кињењу сународника од својих белих господара – који ипак имају осећај за меру и пристојност. Тако и наша колонијална елита не види наопакост онога што ради и не осећа стид због свог бескрајног провинцијализма и чичатоминског снобизма, него свакоме од нас дрско поручује: „ај, не сери!“.“ (Антонић)
Тако, биће да уважени проф. Вулетић са позиције председника УО РТС мудрим словом само правда своје аутоколонијално конвертитство.
Међусобне оптужбе „Вучићеваца“ и њихових противника да они други „шире мрак“ може се свести на прастари виц о Цигама који се препиру ко је од њих најраснији, најцрњи Циганин. Коначно, победио је онај који кад „пусти голуба“ у соби три дана мора фењер да гори, колики мрак направи. Наши новинарски и васколики културни посленици замагљене свести и мутног памћења такмиче се ко ће боље Србију да замрачи.
По таквом мраку „раде“ лопови, курве и швалери, али се држава не прави нити народ диже из клонулости.

Да се јасно разумемо: све те наше политичке, медијске, културне, војне, елите, а не треба баш сасвим запоставити ни клир СПЦ, одлични су кандидати за инклузију у српство по моделу Васпитног завода Димитрија Љотића.

Државници или ченгије?
Колики год међутим медијски мрак био, немогуће је сакрити шта наша котерија ради. Пролазио је српски народ кроз велике патње и понижења, али овако добровољно понижавање Србије од стране оних који треба да бране њено достојанство је у историји незабележено. Можемо ићи и даље, па консултовати историчаре, можда и етнологе, да ли постоји сличан пример међу цивилизованим народима да се државна елита овако простачки, примитивно, понизно, курвећи, срамно, удварала својим окупаторима и кољачима Срба? Овако, како се понашају наш октроисани Председник Вучић и његов прирепак, попечитељ иностраних дела Ивица Дачић, те њихова многобројна шквадра, можда се понашају политичке елите неких амазонских или афричких племена. Па када тако срдачно, „са највишим дипломатским почастима“, дочекују сваку фукару која се над нама иживљава, што се не угледају да добре обичаје Ескима који су неконфликтни и фактор стабилности у подартичком подручју, па ставе велеуваженим гостима своје жене на услугу? Добро њима, добро и нама.
Дигла се грдна халабука око једне одиста ружне изјаве Сергеја Трифуновића. Али, мало људи примећује да оно што С. Трифуновић чини само ружним речима, Вучић и вучићоиди нама то активно раде. Дакле, пишају по српским гробовима. У бесконачном низу понижења, најновији сет бљутавих гафова учињен је током посете турског султана Ердогана, е да би „поправили односе“. Својом памећу простачких подлаца, хоће да умилостиве Турчина. Ердоган изјавио у Призрену ''Косово је Турска и Турска је Косово''. Ердоган изјавио у Сарајеву ''Алија ми је оставио Босну у аманет''. Ердоган пре Албаније признао независност Косова. Ердоган финансира филм о Алији Изетбеговићу. Ердоган гласао за улазак Косове у УНЕСКО. За узврат, Вучић срдачно дочекује тог истог Ердогана на Калимегдану, стратишту хиљада српских мученика, док стотина бедних архи-ботова маше турским заставама.


А не, није доста! Затим Дачић, чувени интерпретатор „Миљацке“, случајно шеф српске дипломатије, разгаљује Реџепа Таипа Ердогана својом скоро кантауторском верзијом „Османаге“???!!!

ЗЕМЉО, ОТВОРИ СЕ!!! Само што није „замешао“ чочек. Заиста сам у очају и понижењу Бога замолио да ме узме одмах, кад већ немам моћи да урадим што Отаџбина заповеда. Не треба се двоумити како је Ердоган узвратио на ово улизивање у име свих Срба. У Новом Пазару је дочекан од десетина хиљада потурица. Као премијер Турске он је отворено подржавао милитарну реторику овдашњих екстремних балија и био икона скандала на неким фудбалским утакмицама у Новом Пазару (транспарент „Ово је Турска“). И тако, ма колико се наше хуље додворавале, јуче је у епском заносу, уз лирску помоћ локалне песникиње поручио Санџаклијама: „Ово је мој завичај, ваша срећа је и моја срећа, ваш бол је и мој бол.“

Питамо се, који „бол“ Новопазараца? Бол што не могу да забораве која им је Слава, или што тешко памте да су некакви „Бошњаци“. Може то и те како да боли, разумемо. Отуда и смехотресне егзалтације на блебетање турског силеџије. Све што је претерано, није искрено.
Истовремено, наш Председник Александар Вучић, у двомилионском Београду силни да силнијег нема, у Новом Пазару се понашао као пичак (*ово ради родне равноправности). Е, сада је искреност врло заступљена.
Нису више у питању поменути гелиптери, већ њихово тзв „гласачко тело“. Да за ову власт гласају они који имају интереса, тачно је. Да гласају стари и необавештени, односно они који верују „јер је било на телевизору“, тачно је. Међутим, основну масу њихових бирача чине људи који су добро обавештени, немају корист или имају безначајну корист од режима или Јанковићевских НВО али упорно тврде да су Срби? Сви такви вуку неки предачки партизански корен. Па кад млади интелектуалци се тако срозавају, шта очекивати од оних слабог имовинског стања и лошег образовања по Шувару?
Навешћемо мучан и сраман пример: Војска демонстрира у Београду. Зашто? Због малих плата и лоше опреме, те јадикују што носе поцепане цокуле. У протесту не помињу да нашом војском командују НАТО официри, па српске пуковнике постројавају амерички sergeant major. То им је од секундарног значаја.
Да се разумемо: војска не демонстрира, војска уради!
Дакле, Србија војску нема, већ неки бедни шуцкор.
Па ко да мења Србију?


Демонстрирају „паткари“, лажни војници, полицајци у слободном времену чувари сплавова, понеко кога су избацили из куће извршитељи. Ко још има? А да, „сиротиња раја“. То су жртве наше никад завршене „транзиције“, зато што тај болни процес нећемо да схватимо као враћање изворним, националним и државотворним па коначно и власничким вредностима, већ бандоглаво „верујемо“ у повратак титоизма. То је тај усуд српског јада. Тита се одрекли они чији је, а несретни Срби носе његове слике, без обзира колико им је предака побио. Коначно, како да гласа онај који не уме да схвати узрок и последицу?


Управо је затворена „Српска фабрика стакла“ у Параћину. Та фабрика ради још од краја деветнаестог века, под свакојаким околностима. Упропастили је Титова деца. Па ипак, отпуштени радници су изашли на демонстрације са Титовим сликама, не са сликама оснивача фабрике. Вероватно, већина њих се и не сећа Титовог доба када није било струје, ни кафе у продавницама, а мој „спретни“ друг плаћао музику у кафани у натури – баснословно скупим (Осијечким) „Факс-хелизимом“, јер беше и несташица детерџента за веш-машине.
Ти очајни демонстранти су, да се не лажемо, лумпен-пролетери. Исти онакви који су се почетком деведесетих давили по београдском асфалту отимајући се за мусаве векне које су им из приколица бацали новокомпоновани тајкуни, ратни профитери, и опет су гласали за Милошевића, „јер је најбољи“.
Такви никакву револуцију нису извели. Најдаљи њихов домет је колективна пљачка и колективни нерад.
Па ко да спроведе (контра)револуцију и спасе Србију?

Нема нико. Ко год победио на изборима за покваренијег Градоначелника Београда, ништа не мења. Све је то јадно и бедно.


Срби су се повукли у унутрашњу емиграцију. И чекају. Што се слабо чујемо, не значи да нас нема.

Нема коментара:

Постави коментар

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слаб...