КЕТМАНОВО ЈУТРЕЊЕ

КЕТМАНОВО ЈУТРЕЊЕ

Vulgus vult decipi, ergo decipiatur.
- Светина хоће да буде варана, дакле, нека буде варана!

Уплашени и збуњени дечачић, држећи слабашном руком свој отрцани руксак, стоји на перону безимене Недођије и гледа чађави воз који се брзо удаљује. Родитељи су дали последњу пару, све вредно су распродали, како би сина јединца послали трећом класом у Велики Свет, да тамо постане човек и живи добро, не да буде сељак као они. И ево, стигао је. Куда сад, не зна. Нити има где...

Наравно, сцена је кошмарни сан пред буђење неког човека са још нешто пригушене и закржљале савести. Зато је бунован запамтио. И знао је тај човек са сачуваним рестловима савести и вишком маште, право значење сновиђења: Никуда дечак није полазио, а ипак, родитељи јесу распродали све што су имали да га пошаљу у Свет, и купили су баснословно скупу карту да син, не полазећи никуда, стигне у тај сањани Велики Свет и живи као сви нормални људи. За оно што је преостало, могли су само мало да допуне руксак у коме је већ сложено нешто похабане преобуке, шнита сланине за пут и дуња са ормара, ради сећања.

 

У Недођији, где је заправо стигао, слабашни дечачић из сна извесно неће преживети.

 

Знао је наш буновни јунак да је воз у ствари Србија. Одлази стари воз у Ништавило, одакле повратка нема. Пуст, без путника и машиновође.

 

Помало депресиван због мучног кошмара који му се врзмао по мислима, ипак је са слашћу доручковао гарнирани сандвич реномираног произвођача, полизао прсте и кренуо на посао. Његов посао је да вара пучину и добар је у томе. Дроњке своје савести окачио је плакару. Када се врати кући поново ће их наглавити као топлу шубару.

 

Изашао је из стана претходно се прекрстивши три пута и одмах сасвим добро се утопио у светину која дезорјентисано тумара улицама, не знајући где се у опште налази.

 

Кетман је пошао на посао.