Претражи овај блог

понедељак, 18. септембар 2017.

ШТА УЛИЦЕ ГОВОРЕ

ИЛИ, О НАЦИОНАЛНИМ ДЕЗЕРТЕРИМА

Јан Палах, за промер босанчеросима

Срби, народ за производњу народа 

Ми смо народ који што под кнутом, што из похлепе, вековима "заробљавамо себе у туђина". Није нам та мука довољна већ имамо пасију да од периферног локал-патриотизма производимо нове народе. Потенцијално, нама свако брдо, поток или раскрсница могу постати нова граница и царински пункт. И једно и друго са уграђеним анти-српским софтвером.

Аутошовиниста има код свих народа, али их је толико мало да се, с правом, третирају  као чудаци; или их једноставно ликвидирају. Ми смо јединствени по томе што се не зна којих је у држави Србији више - родољуба или родомрза. Специфичност српских аутошовиниста је што су прикупили све старинске квази-идентитетске "валере" одрода оријентисаних према Пешти, Бечу и Загребу па и Стамболу, само преоденути у нео-еуропски ноблес оближ.

Супротно аутошовинизму, постоји оштра потреба неких народа за асимилацијом не само мањих и слабијих, већ и већих од себе. Не гута већа риба мању, већ безобзирнија простодушнију. До душе, зна та претерана прождрљивост на нос да искочи. Примерице, нисмо ми народ који "у миру изгуби што у рату стекне". Или, бар, нисмо најгори пример. Да сте Енглезима пре сто година могли рећи да ће бити мањина у Лондону и да ће им Лорд-мер бити Пакистанац, послали би вас у лудницу. Но, бива да ко жели да има империју "у којој сунце никад не залази", заврши у месту које сунце никад не обасја.

Какогод, аутошовинизам се редовно завршава кланицом, па опет кланицом. И опет, и опет. Та ужасавајућа потреба националних дезертера да униште боље од себе, има своје предзнаке, ране симтоме или тајне сигнале, како вам драже. Национално дезертерство се лако је види у нечему што на први поглед изгледа банално. Кога, ето, брига за називе улица? Није тако - кроз називе улица или различитих институција, неки народни део пројектује своју дубоку потребу, запечаћену идеологију и, сигурно, мрак у глави.

Карактеристичан пример је општина Темерин.

Најдужа улица у СЕФЕРЈОТ

Главна, тренутно звана Новосадска улица, која спаја Темерин и Бачки Јарак, дугачка је јаких 15 километара. Најдужа улица у пролазним државама... "Деценијама су мештани улагали управо у овај пут, а прва је почела Марија Терезија" - тврди историчар Јозеф Варга, и наставља: "Кад се почело са градњом, још пре скоро 200 година, Марија Терезија је имала обичај да уместо камена темељца поставља крстове са Исусом, па један и данас стоји на излазу из Темерина. Почетком 19. века, данашња најдужа улица у Србији била је пут, који се нашао у плану за урбанистичко уређење и који је требало населити... Данашња Новосадска улица, дуго је била прва станица поштанских кочија које су долазиле из Беча, па су преко Петроварадина ишле за Темишвар и Брашован".

У мађарској интерпретацији историје изгледа да ничега није било пре њих. 

Ова улица је подељена на "мађарски" и "српски" (колонистички) део, где је пруга која пресеца улицу неформална граница. Истина, недавно изграђеним "Шешељ насељем" конфигурација је поремећена, али суштина остаје.

Срби и Словаци, бранитељи великомађарске револуције

"Мађарски" део суштински је закован у парадигми "Мађарске револуције" из 1848. Називи улица то лепо показују. "Досољено" је са неколико опскурних комунистичких ликова. Готово све улице носе имена Мађара од којих слабо ко има везе са Темерином или "Доњим крајевима", или је тешко утврдити шта су толико доброга учинили да су заслужили улицу.

Ако је Александар Петровић променио име у Шандор Петефи, а Никола Брзачин (ради богате "удаје") у Безереди Миклош, и ту промену идентитета сви прихватају "здраво за готово" па се тако и улице називају, зашто онда немамо по истом критеријуму улицу "Мурат-Паше" већ "Бем Јожефа" који је био плаћени пољски војник, те је после пропасти поменуте револуције утекао у Турску и потурчио се? Типичан пример двоструког стандарда.

Коме треба улица Беле Куна, осведоченог србомрсца, и чиме је тај задужио Темерин?

Чаки Лајош је заслужио улицу јер је био уплетен у комунистички "Видовдански атентат" 1921. на краља Александра. По том критеријуму, зашто немамо улицу Николе Каваје?

Ако се за предходно може смислити какво-такво оправдање, да нека улица било где носи име Перцел Мора је етички скандал који показује праву природу "Мађарске револуције" али и прикривени менталитет оних који таквог злочинца славе. Наиме, Перцел Мор, генерал мађарске војске, је попалио сва српска места од Сентомаша до Ковиља. Оно што је урадио цивилном становништву по размерама злочина ни мало не заостаје за "чувеном" Рацијом фашиста Миклоша Хортија из Другог светског рата. Побио је хиљаде и хиљаде људи, преко 20% житеља области, па се дакле ради о правом геноциду. Коначно је, иако бројно надмоћан, до ногу потучен од Срба и побегао је у Турску главом без обзира. После се вратио у Мађарску и бавио истом политиком другим средствима, као да му руке до рамена нису крваве.

Историја Темерина је дужа и другачија него што је приказује историчар Јозеф Варга.
Живели су Срби у Темерину од XVI века, када у целој данашњој Војводини, па и на ширем простору, Мађара у опште није било. Истина, Алмашка улица нас подсећа на (српско) сеоце Алмаш, које се налазило нешто даље од Темерина и чији су житељи касније пресељени у Петроварадински шанац (Нови Сад). Но,
историја бележи да је још под турском окупацијом, п
рви поименични списак српског становништва насеља Темерин забележен је у Сегединском дефтеру из 1560—1561. године. Примићур-кнез се звао Радица Степана.Темерин 1722. године је српско насеље са 62 српске куће и три православна попа: поп Мишко, поп Михајло и поп Петар. Број кућа се стално повећавао, 1786. године Темерин има 215 српских домова. Те године у њему живи и ради чак 5 српских православних попова, 2 служећа и 3 неслужећа. Из тог периода имамо и прву војну карту насеља Темерин које се пружало лучно у четири реда кућа, а било је опасано шанцем дугим око 13 километара. Темерин има школу од 1742. Према подацима, 1720. године кнез Темерина био је Радојица Парастинац, у периоду 1725/26. кнез је Јосим Ратковић, а 1730. кнез је Младен Кусовин, да би од 1770. више година кнез био Гаја Грујић. О свему овоме, о неколико векова историје, никаквог трага ни обележја нема, са изузетком Лукијана Мушицког који никако није могао бити заобиђен.

Темерин је поучан пример етничког чишћења и мађаризације. Колонизација Мађара и Словака у Темерин почела је тек 220 година после првог поменутог записа о Србима. Тада су Срби стављени пред немогућ избор: или да изгубе слободу и прихвате добровољно да буду јобађи (кметови) грофа Шандора Сечењија или да се селе куд им драго. Срби су изабрали слободу и тако од 1800-те године, па следећих 120 година Срба у Темерину нема. Они који су остали брзо су помађарени. Понеког од тих можемо познати по завршетку презимена са "ич" уместо "ић". Остала је и стара црква, сада католичка, са олтаром на истоку. Непокорни Срби су замењени колонизованим Мађарима и Словацима, који су такође брзо и ефикасно помађарени. Бачки Јарак је  колонизован Швабама (На месту Бачког Јарка било је старо насеље које се спомиње још 1267. године под словенским именом Ирег, Иригд, Ириг што значи Јарак). Швабама Мађари нису смели ништа, тако да између те две групе дођоша љубезни никакове не беше.

Мађаризација (или хунгаризација) је вишевековни процес, нека врста мађарске над-религије. Сами Мађари су невероватан конгломерат. Они су мешавина племена од Жутог мора на истоку до Северног мора на западу. Можда отуда сматрају за своје прирођено право да у своју нацију утопе све који нису кадри да се одупру. Основна њихова дефиниција од које све почиње је толико једноставна да у моменту изгледа смешно: "Сви који живе у Мађарској морају говорити мађарским језиком. Сви који говоре мађарски језик су Мађари." Мађаризација је једанаеста, најубојитија мађарска стрела. ("Угри" потиче од турске речи "оногур" илити "десет стрела", што  је персонификација за десет племена - седам татарско-турских и три хазарска - која се сматрају темељом мађарске нације).

Према службеним статистикама удео Мађара у Угарској нарастао је 1780. године са око 29 % на 54 % у 1910. години. Пазите, скоро 800 година након формирања државе, Мађара није било ни трећина у тој држави! Незадовољство и противљење мађаризацији становништва био је 1918. главни узрок за распад Краљевине Угарске. Мађаризација у строгом смислу почела је око 1790. и од тада се поступно повећава. Након слома револуције 1848/49. за Мађаре она је заустављена а остварењем Аустро-угарске нагодбе у време аустријске  монархије (1867.-1918.) доживела је свој врхунац. Тако су Срби, који су понели ужасан терет борбе против иницијалне мађарске "воље за злочин", од стране Беча преварно и подмукло бачени у чељуст тих истих Хуноида . Ми не можемо да проникнемо где је био рачун Бечког двора у овој трговини, но та бестидна трговина се догодила и наше је само да је констатујемо. Какогод, своју далеко наслеђену хуноидност, Мађари хоће да наметну сваком кога се дотакну. Места са чисто српским именима у Мађарској било је па и данас постоји врло много. Чак је и Будим некада био већински српски град (истовремено, у Суботици су живеле две мађарске породице). Скоро у целости тај живаљ је асимилован или присиљен на исељавање.

"Стара" католичка црква са олтаром на истоку

Мађарска револуција 1948/9 јесте била републиканска национал-шовинистичка револуција са циљем стварања Републике Велика Мађарска. Срби су с почетка имали великих симпатија према идејама мађарских револуционара и исказивали су крајњу попустљивост у погледу својих интереса: Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њиова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њеним делима и саветовањима законом утврди.” Међутим, надмени Лајош Кошут је одбрусио Ђорђу Стратимировићу да у Мађарској постоји само један политички народ - Мађари, и ако се Србима то не свиђа,"сабља ће одлучити". Као што поменусмо, Мађари су били изразита мањина у тој својој планираној Великој републици Мађарској, а на огромним просторима у опште их није ни било. На такву мађарску револуцију, која је подразумевала ликвидацију свих других народа, Срби су дигли своју националну револуцију. На ту Српску револуцију, Мађари су узвратили геноцидом над Србима. Успут да поменемо да је велики идеалиста Александар Петровић, па касније Шандор Петровић и коначно Шандор Петефи, остао у личном романтизму туп на покољ сопственог народа. На крају је сабља одлучила, и створено је Војводство Србија. Онда су се Мађари досетили да не мора о свему баш сабља да одлучује и нагодили су се Бечом. Као последица "џорања" Пеште и Беча укинути су Војводство Србија и Војна Крајина, а Мађари су добили карт бланш за коначно решавање српског питања. Поред перманентног "тихог" ништења Срба, догодила су се још два масивна истребљења са свим атрибутима геноцида - у Првом и у Другом светском рату.

Не треба губити из вида да су Мађари пред крај Првог светског рата, када су схватили да је враг однео њихову силину у ништавило, сами заробили и Србима предали свог команданта Аугуста фон Макензена, не би ли "одобровољили" народ коме су толико зла нанели. Међутим, њихов шовинизам ни мало није спласнуо. Одмах после рата су наставили да "раде" на својим великодржавним пројектима. Никада,и нипошто не смемо заборавити констатацију Арчибалда Рајса у његовом Извештају о злочинима Аустроугара у Србији: "Од свих, најгори су Мађари и Хрвати!". Јанка Пуста је оличење. Али, на тероризам није једино на чему су Мађари радили. Били су спремни и на неке незапамћене криминалне "акције", као што је државни пројекат фалсиковања француског франка. Снажна и агресивна националистичка пропаганда се подразумева, па је Краљевина Југославија била принуђена и да забрани гостовање мађарских спортских екипа због политичке злоупотребе.

Да асимилација само храни још већи шовинизам, имамо као доказ безброј бивших Срба. Ми ћемо поменути двојицу:

Јован Дамјанић (мађарски: Damjanics János), мађарски револуционарни генерал и национални херој. Бије га глас да је изјавио Срби не би требало да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а када се то догоди, сам себе ћу убити“. Ратко Дмитровић  сматра да је "будаласто сматрати да је човек 'таквих способности' себи дозволио такве речи". Уз то, Дмитровић са неком слабо прикривеном поноситошћу, порекло Дамјанићево лоцира на Банији. Ако Damjanics није експлицитно рекао, јесте био у врху тог удруженог злочиначког подухвата. Уз то, ваљало би Дмитровића опоменути да погроме не назива "гибањима". И, наравно, пре пар година у Ади, на северу Србије, дигнут је споменик "револуционару" Damjanics-у . Споменик је стигао као дар из Мађарске. И нови круг ширења мита је отпочео.
  
Димитрије Стојаковић (мађарски: Döme Sztójay), председник владе и министар иностраних послова у Мађарској од 23. марта 1944. до 24. августа 1944. Личност потпуно непозната нашој јавности. Пазите, после свега што су радили Мађари, Димитрије Стојаковић се свесно помађари између два рата и постане задрти Хортијев присталица, а тиме и присталица истребљења Срба, па у то име жртвује и своју главу.

Неразумно је да дођоши мрзе дођоше, ако има места за све. Непојамно је какву су мржњу гајили темерински Мађари (већином, поновићемо, и сами мађаризовани словени), према досељеницима, "Солунцима", након Првог светског рата, мада су исти досељени на земљу Карловачке патријаршије. Шта су за петнаест година кућења српски добровољци уопште могли наудити локалним Мађарима тако да узврате ужасним погромом чим је избио Други светски рат? Све српско је протерано. У Сиригу извршен покољ. Темерински Мађари ишли након тога по селу са месарским кецељама. То је историја о којој се ћути, и само се давно могла чути кад сведок, ономад дете, попије коју више. И тада уз напомену "али шути, немој ово што сам ти казо иком причати". Еј бре! Немој говорити о Мађарима са месарским кецељама, да не нарушиш табу братства-јединства!

И то је трајало. Забраном потомака српских добровољаца, реинкарнираних у комунисте, православним свештеницима је деценијама био онемогућен приступ православним стратиштима. Сада се синови комунистичких забранитеља, потоњи проеуропљани, диче тиме што су дозволили да попови приђу местима покоља! Коначно, садашњи проеуропљани екс комунисти су се извинили у име Срба за комунистичке злочине над Мађарима и Немцима за време "Војне управе" под "генералом" Иваном Јосипом Рукавином и његовим IV Хрватским корпусом. Ја не могу познати знак веће српске издаје, макар се презиме и незавршавало на "ич".

И, шта је последица?

„ЈА, Србољуб Србиновић, заклињем се да Мађарску сматрам својом земљом, да ћу бити њен лојалан грађанин и поштовати њен Устав и законе“. Овако гласи заклетва, само са промењеним именом, у амбасади НР Мађарске у Београду и конзулату у Суботици, коју на Мађарском језику полаже на хиљаде грађана Србије.

Профашистичка мађарска влада ФИДЕС и њеног лидера Виктора Орбана много полаже на активну мађаризацију, тако да је само у Србији мађарски пасош добило преко 150.000 људи. Наравно, први услов је да докажу да су им преци живели у Аустроугарској до 1918-те, или мађарском делу Војводине за време окупације Миклоша Хортија. Навала је толика да су у последње време Мађари заоштрили услове. Не може Мађарска да се одбрани од навале Срба радо спремних да продају веру за пасош.

Чувари ватре "комунистичке револуције"

Кад се пређе пруга, у јужном, српском делу улице, која саставља насеља Старо Ђурђево и Бачки Јарак, влада митоманија "комунистичке револуције". Уз неколико изузетака, њима је сва историја и култура сведена на величање четири године највеће српске самоубилачке трагедије по сценарију филмова Вељка Булајића...(Напомена: у "новокомпонованим" темеринским "блоковима" или насељима примењен је принцип револуционарног братства-јединства, па имамо микс мађарске и комунистичке револуције. Једној уличици у част једних, па следећа као плезир другима, па једна неутрална, "цветна" или тако нешто, итд).

Тако имамо пуно улица сасвим архаичних назива који никада нису ни носили некакве истините и вредне поруке, већ су биле профане социјалистичке мантре. Ту су сокаци са називима ул. Радничка, Партизанска, Омладинска, Шпанских бораца, Пролетерска, Борачка, Народних хероја, Првомајска, 23. Октобра, 29. Новембра, Народног фронта (?)...  

Затим, постоји сет улица посвећених војним формацијама. Нико се још није одрекао ул. ЈНА или Југословенске армије, најнеспособније а баснословно скупе војничке бруке и срамоте у којој су Срби радо или под принудом служили. Затим следе мање формације из којих је изникла трула ЈНА... ул. I Пролетерске дивизије, III Крајишке бригаде, Петефи бригаде, Шајкашког одреда... Какав корен, такав и плод. Хиљаде и хиљаде часнијих и славнијих одреда дала је српска омладина кроз историју од несретног Шајкашког одреда, који се пар месеци крио по ритовима, да би био ликвидиран за пар сати у жандармеријској акцији окупатора. Петефи бригада једноставно није вредна помена: свакоме је јасно зашто, са колико ентузијазма је створена и колико је вредела у борби, ако је у поште слата на прву линију.

Следи плејада "народних хероја", у главном осведочених ратних злочинаца. Крвави Саво Ковачевић, психопатски злочинац Петар Драпшин, Коста Нађ - који је толико србијанске омладине послао у смрт да би га Анте Павелић са задовољством произвео у "Витеза", али добро је и то што га је ГШ три пута похвали за масакр код Батине, од кога су се совјетски војници који су од Стаљинграда свачега нагледали, за главе хватали. На "Сремском фронту" је у смрт послато више србијанске омладине, великим бројем непунолетне, него што је погинуло партизана у свих седам офанзива заједно. Да је Коста Нађ тако терао у смрт новокомпоноване партизане из Петефи бригаде, докладне домобране, Шиптаре и Бугаре, ништа од њих не би остало. Али, ни Коста Нађ не би претекао Титову критику "неправилног националног става". Положаје од новембра и децембра 1944. Немци су задржали све до 12. априла 1945. године, када су морали да се повуку због пораза на другим фронтовима. Повлачење Немаца комунисти су славили као “пробој Сремског фронта“, скривајући поред осталог и чињеницу да су то били немачки положаји најдаље од Берлина. Зато о овој кланици српске деце нема филмских блокбастера, па, дакле, не постоји ни у свести народа.

Да би се разумео у опште почетак те квази "револуционарне" и "антифашистичке борбе", илустрација је како је Коста Нађ стигао "на поприште": Пошто је Краљевина Југославија забранила "Шпанцима" повратак у земљу, Коста Нађ је с неколико стотина Југословена од фебруара 1939. до маја 1941. године био у француским логорима. У мају 1941. године с осталим друговима одлази у Немачку у радни логор Десау. Знате ли где је Десау? Негде ближе Пољске. То је учињено по препоруци руководства КПЈ. Пазите: усред рата, КПЈ препоручује где ће комунисти логоровати код нациста??? А препорука је дата како би лакше успели да се пребаце у окупирану Југославију. Без одобрења и пратње Гестапо то једноставно није било могуће. И, тако, Коста је с првом групом „Шпанаца“ стигао у Загреб 16. јула 1941. године, када је Тито већ, исто тако на чудесан начин пребачен у Србију.


У осталом, име Косте Нађа се дискретно везује за ликвидације револуционара сумњиве верности Титу. Ми би га ставили у "хијерархији" мало испред земљака Перцел Мора и Хорти Миклоша. И како бива, син Бранко Нађ је постао београдски бонвиван, добар у ауто-тркама, дете "борца" са осигураном будућношћу.

Особито место заузима Славко Родић, генералисимус са 27 година. Типично за јужноамеричке десперадосе. Да сте старог српског војника питали да ли се може постати генерал са 27 година, насмејао би вам се у лице глупаво. Где то може? Само код  крџалија, а не војскеНајвероватније, Славко Родић је још једна у бесконачном низу жртва Титових масовних чистки неподобних кадрова. Млађани генерал се заиграо, па добио неизлечиво муњевито запалење плућа. Уз то галопирајуће запалење добио накнадно орден народног хероја, да се утеши многобројна родбина и да наставе истим путем.

Следе Здравко Челар, Симо Шолаја ( Легенда каже да су га одмах заробили четници "па предали Италијанима", а Италијани га лако ослободили? Нигде у легенди не објашњавају што би четници Симелу давали Италијанима, и зашто су га ови пустили? Да буде бизарније, Симо Шолаја је "посмртно примљан у КПЈ". Може се јунак посмртно одликовати за јуначко дело, али да се неко посмртно прими у чланство партије, само је у комунистичком циркусу било могуће). Стеван Дивнин - Баба звани Стева-Картар, лупеж и најчувенији жабаљски беспосличар, када је "Шајкашки одред" (чији беше командант) уништен, случајно је био "на консултацијама". Ухваћен је у ормару швалерке код које се крио, тако да један метак на непријатеља није опалио. Зашто је проглашен за "Народног хероја", не знају ни они који су га иментовали у ту почаст. Одмах ту је и  Марко Орешковић, чија је особита заслуга што је служио на броду под командом Хорти Миклоша, и ништа више.

Светли примери су пар бескорисних фанатика.

Шта би без "поштене интелигенције"? Истиче се Моша Пијаде, богати Јеврејин, који је предавао цртање у Охриду 1915., да би стигао до чина "резервног генерал-мајора ЈНА". Врло креативан. Осим "Фочанских прописа" који нису служили ничему, осмислио је Устав ФНРЈ из 1946. који је нуклеус пројектованог распада државе у Дрездену 1928. Но, највеће његово интелектуално достигнуће је концепција АВНОЈ по којој Србе из Босне и Крајина треба до те мере пауперизовати, изгладнети и избезумити, (и у сарадњи са усташама), да постану најпокорнији револуционарни робови манкурти, који ће до једнога изгинути за мало плена. И, показује се и данас, одиста ингениозна стратегија.

Уз њега је Вељко Влаховић. Једина "заслуга" Вељка Влаховића је што је издао оца Милинка и стрица Тошка, команданте четничког Топличког устанка 1917. под вођством Косте Војновића и Косте Пећанца, и што је у издају превео целу породицу. Буквално, ништа друго није радио, већ мрсомудио по комитејама. Тако се код Тита, већ потврђено, стиче звање "резервног генерал-мајора".


За Владимира Рибникара не знамо ништа рећи. Или је то конспиративно име неког врхунског илегалца, или су темерински крститељи улица, врхунски образовани на вечерњим курсевима, побркали непостојећег Владимира са постојећим Владиславом Млађим, са српског становишта класичним издајником..."Кућу је 1934. године саградио Владислав Рибникар. Пре избијања Другог светског рата у дворишту је ископано склониште, а сама зграда припремљена је за илегални рад. У њој су се, у првим годинама рата, крили илегалци и неко време је ту штампан Билтен Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Између осталих, у њој су живели: Едвард Кардељ, Владимир Дедијер и Иво Лола Рибар, а на спрату је била соба у којој је боравио Јосип Броз Тито..."

Бранко Ћопић је наш највећи писац свих времена, судећи по броју улица које носе његово име у част.

Па ту је Иван-Горан Ковачић, пола усташа пола комуниста и педер 100%.

Апсолутно, без конкуренције, "за назвати улицу" је Иво Лола Рибар. Ширио "идеју"? Био фронтмен СКОЈ? Че Гевара без браде. Знате како, Србија је имала 1300 каплара, сваки је ИЛР био бар раван по школи, а по патриотизму ИЛР им није био достојан. Запрваво, тај је душом и телом био на супротној страни. Ето нам назива за 1300 улица, ако смо људи, а не ИЛР, фенси-Аустроугар. А како је погинуо овај херој, по неким боље обавештеним изворима, неко време припадник РВ НДХ? Тако што су усташе знале тачно кад и одакле полеће, а Владимир Велебит се баш тог момента нешто склонио по ради себе..."... Хебрангу и друштву у ЦКХ сметао је Лола и кад су дознали када лети за Каиро, преко усташког агента, шифранта Чачића, убаченог у Главни штаб Хрватске, обавестили су Загреб када и са ког нашег приручног аеродрома полеће...". Тако у свом "последњем интервјуу" објашњава друг Тито. Само није објаснио, кад је све знао, што ништа није предузео?

Све је исто, само њега нема...

И ту се поставља средишње питање: ако су "љути Крајишници" задржали све референтне тачке своје митоманске узбуне, имена фиктивне "војске" и средњошколских интелектуалаца, попаљених на комунизам у адолесценцији са наслоном на прокламовану "слободну љубав" ако су задржата чак и имена несумњивих злочинаца равних усташама, двоструких агената и унутрашњих ликвидатора; зашто, о зашто, су се тако курвињски одрекли свог идола, кумира, полу-бога, за кога су само пар година раније хтели и смели да убију? 

Зашто су се одрекли друга Тита у Бачком Јарку, где беше више борачких пензија него домаћинстава?

Типичан партизански споменик
Зашто се најдужа улица у СЕФЕРЈОТ више не зове "Титова", већ стерилно, изврдавајуће, "Новосадска"? Да улицу назову "Радице Степана" етц. није долазило у обзир, будући да се ни први ни други револуционари не желе сећати српске историје Темерина. Натурализованим Мађарима је свеједно док се не дира у њихове инстант идентитетске ознаке. Али, шта је са крајишким Србима? Држе по кућама Титове слике уместо икона, а прихватили да се укину називи "Титових" улица у Општини, али само тих улица; све друго задржали као да је 1948.? Тешко је ући у свест Крајишника. То је исто као да незгодом по мрклој ноћи без месечине тумарате беспућима Грмеча тражећи пут за Беч. Они знају, ви не знате.

Можда је у неком моменту требала месопуст (машкарадна, циркусантска) метаноја, да се Титови партизани изобличе у "најбоље Србе", у Шешљеве "црвене четнике", како би се одржали на власти, у турбулентном времену када су спадале црвене мараме и показивао жиг К&К монархије на врату? На Колонији (= Старо Ђурђево) и Бачкоме Јарку, насели се дивизија партизана. Кад им је 1991-2 запаљена стара кућа, нико мак'о прстом није. Да будемо прецизнији, промили су у питању, неколико добровољаца. Али су зато жестоко бранили "аутономаше". Кад ови падоше, из момента се преметнуше у најгорљивије бранитеље Слободана Милошевића. Када је исти дошао на власт, не пре тога. Онда су били спремни да даве оне који су говорили да је СМ издајник.
Дакако, једна од карактеристичних покладних, карневалских опход јесте бука! Тако смо у ратним годинама о Божићу имали рокање из свакојаког лаког наоружања, са обиљем светлеће муниције. Једино, Јарачане су превазишли земљаци из Новосадске Клисе, вешти да рокну буре 50 метара у вис. Топовски удар. То је било "право Православље", а не оно тихо. Изгурали све из цркве. Скршили у отимачини Бадњак. Знају како се цркве дижу, пошто су их рушили.

Дали Босанци краља за партију, нека таква шибицарска игра?

Утом, прошла бура, и коначно, Босанац заузео "престо". Тамо где постоји улица Гаврила Принципа, у Бачком Јарку, у хистеричној еуфорији дочекују Вучића, прецедника Србије, који се Курцу као последња курва извинуо због "Принциповог злочина", и који је дошао да се Немцима извине због Титових злочина. И који нас "води у Европу", дочим нас је Милошевић бранио од тога. А Јарачанима исто!

Е, не може! Јарачанима је све добро, само ако влада Босанац. Или Аустријанац. Такви су.


Кад се први Босанац испред Скупштине Србије запали од срамоте као Јан Палах, то ће бити корак у добром правцу. Да му се земљаци тргну из идиотизма.

Кад се темерински Словаци сете да нису Мађари него Словаци, још ће боље бити.




Тек тада, разумећете колико је Србија моћна и добра земља.

Дотле, најдужу улицу у СЕФЕРЕЈОТ слободно зовите  "ДЕЗЕРТЕРСКА". Приличи.

И, не заборавите - гледају вас девет Вајагића и десети Вишњевац.






 



 


 

 


Нема коментара:

Постави коментар

МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд   "Јовица Будисављевић, бивши игра...