Претражи овај блог

недеља, 27. август 2017.

КОЛИНДИНА УСПРАВНИЦА


Корјенодупство

Хрватски политичари почесто личе на пучке лакрдијаше, на Петрицу Керемпуха у оделу Стјуарта Хјуза ($892.980). Нашим политичарима су веома слични, сем у једној пресудној ствари: они се међу собом не такмиче ко је већи Европљанин, сматрајући да се то у опште не сме доводити у питање, већ ко је већи домољуб. А куд ћете бољег израза домољубља (уз хиперпродукцију холивудоидних хисторијских митова) до коришћењу свих богатстава осебујног хрватскога језика? Како и приличи, на овом пољу предњачи председница Колинда Грабар-Китановић. Она је толико добра Хрватица да не само што воли „рабити“ у свом политичком наступу сасвим архаичне изразе који су одавно ван употребе, већ креира и нове речи, хрватскије од свега до сада познатога. Због тог домољубног валера, и у самој Хрватској су је иронично прозвали „корјенодупцем“ („језикословац који јако води рачуна о чистоћи ријечи“). Колинда није сигурна да је реч „замајац“ довољно хрватска, па је модификовала у „замашњак“. Свој став према Јасеновачким жртвама је описала као „беспридржајан“ (требало би значити отприлике „без задршке“, „у потпуности“ - видећемо још како ће овај Колиндин лингвистички изум мудре браде из хрватског Лексикографског завода ознаковити, мада мене субјективно асоцира на „безочан“). Тако долазимо до Колиндине Усправнице, такође неологизма који пре Колинде није постојао у хрватском језику. Хрватски новинарски шерети на рачун становите „усправнице“ постављају питање зашто се исти план не би могао назвати „окомницом“, кад већ не паше уобичајена реч вертикала? Беспридржајно ласцивне опаске у којима је Колиндина лексема превођена у мушки род, нећемо шире помињати.

Мора се нагласити пре наставка студије случаја да су Хрвати, мада њихова политичка елита најчешће како рекосмо личи на присилно урбанизоване Лолека и Болека, у свим повесним мĕнама и ломовима успевали да држе нос изнад воде. Наравно, много истине има у констатацији Јована Дучића да је разлог томе што Хрвате ништа није срамота. Истина је међутим и да Хрвати политици прилазе неупоредиво озбиљније од нас. То се, примерице, белодано види и поређењем наше и њихове политичке аналитике, где наши свети лажови делују као слепи гуслари према ономе како се политичким проблемима приступа у хрватском тиску. Зато је модерна хрватска политика остварила све своје циљеве: стицање међународног признања, осигурање територијалне целовитости са латентним потенцијалима за ширење на јужним странама, улазак у НАТО и ЕУ. У исто време ми смо остварили све своје поразе.

Поменуто не значи да се хрватским политичарима не лепе паре за прсте, нити да су хрватски новинари имуни на бедастоће. Тако се да прочитати булазан неког новинарског тукца да је посебно повезивање са старим друштвом из Mitteleuropе нужно из безбедносних разлога, због „војних вјежби у Војводини у близини граница Хрватске“ (?!) Ми нисмо сигурни ни да ли имамо војску која сме да мрдне са Пасуљанских Ливада сем за какве историјске параде поноса, не да тутњи границом Хрватске. Србија је „опћенито“ пословични кривац за све кризе у региону, па чак и за шиптарске маневре бојевом муницијом по Македонији. Уз то, хрватски новинари Републику Српску обавезно помињу као „геноцидну творевину“. Да Хрвати некога називају „геноцидном творевином“ ипак је уникум бесрамља. Но, то су за њих тек ситне псине, небитне за целину „јавног дискурса“.

Бит Усправнице

Замешатељство око Колиндине Усправнице је изврстан пример како функционишу гео-политике, где је његово величанство „себични интерес“ неприкосновени судија; где искрени непријатељи могу истовремено још искреније да сарађују ако је добра пара у питању и где традиционални савезници могу слободно да се испод стола чепају и туку по цеваницама ако се осете финансијски угрожени од милог пријатеља. И однос снага – ако је „партнер“ јачи, слабији може да заборави на свој интерес.

Чињеница је да је ЕУ на прагу потпуне дисфункционалности. Чланице које се налазе на политичком рубу ЕУ, дубоко су (и оправдано) незадовољне односом Бриселске администрације. Концептуално, Колиндина Усправница је неформална платформа која би требала ојачати сарадњу у Средњој Европи. Циљ иницијативе је да се успостави политички оквир који не би био контраиндикативан постојећим интеграцијама, него би служио оснажењу сарадње на подручју енергетике, транспорта, дигиталне комуникације и привредног сектора држава с младом демокрацијом. Обухваћено подручје представља око 28% територија ЕУ и 22% становништва Еуропске уније, али такође представља тек око 10% БДП-а ЕУ. Иницијатива наводно има и амбицију да укине разлике између “старих” и “нових” земаља чланица и тако доврши интеграције у Европској унији.

Према неким америчким виђењима, Немачка на ову иницијативу не гледа благонаклоно, оцењујући да САД преко Хрватске и Пољске „желе да разбију ЕУ“. Иако се Иницијатива, за коју се снажно залаже хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић, представља као оживљавање енергетске повезаности европског севера и југа, у Берлину сумњају да је посреди нешто што је непријатељско према Немачкој. Немачка је, пише амерички Економист, већ забринута због кинеске иницијативе 16 + 1 с државама средње и источне Европе, као и низа кинеских инвестиционих пројеката у регији, а преко којих би јачали и свој утицај. Трамп (супротно свом најјачем савезнику у Европи) снажно подржава Иницијативу и зајамчио је опскрбу америчким течним гасом, или како Хрвати кажу „укапљеним природним плином“ (ЛНГ) који би гасоводом пролазио од Балтичког до Јадранског мора. Пољска је отворила свој први терминал на Балтичком мору 2015. године, а први амерички терети већ стижу. Трамп је подржао и брз завршетак ЛНГ терминала на Крку. Због свега у Немачкој разматрају могуће одговоре на ову ситуацију, а један би био нови европски инфраструктурни фонд, како би се видело јесу ли Пољска и њени савезници заинтересовани само за улагања или је „Иницијатива три мора“ (нешто касније о томе) заправо покушај геополитичког балансирања”, пише Економист.

Таквим приступом је остварена реална претња интересима Немачке и Русије због могућности развоја лука Ријека и Плоче те Копер, чиме би се скратио пут роба из Кине, Јужне Кореје, Јапана и Индије за најмање 10 до 15 дана те би значајно биле угрожене северно-европске луке Ротердам и Хамбург.

Такође изградњом алтернативног гасовода немачке и руске компаније, власници гасовода Северни ток 1 и 2, би изгубиле на транзиту гаса у средњу Европу чиме би довели у питање исплативост тог пројекта. Из тога разлога су југоисточној и средњој Европи намењене мигрантске кризе и дестабилизација националне сигурности док би Немачка и Русија остваривале енормне приходе на транзиту и продаји руског гаса. Хрватске су процене да би изградњом алтернативног гасовода Крк – Гдањск капацитета 42 милијарде м3 били осигурани тржишни услови за одређивање цене гаса која би са садашњих 400 до 600 €/1000м3 пала на прихватљивих 200 до 300 €/1000м3.

Да ли је ова калкулација тачна, препустићемо економистима да процене. Такође, оставићемо Хрватима да се ослоне на америчку тврду веру да неће подићи цену свог „укапљиченог злата“ чим учврсте позиције. Американци не поспешују Хрватску и Пољску да праве за њихов укапљичени плин бисектрису спрам Северног тока из ничим изазване љубави, већ да зараде. Али, и за Хрватску би без сумње ово предузеће постало моћно средство господарског напретка, вероватно не онолико пробитачно колико меде пи-арови Усправнице, али свакако врло исплативо. Енергетска независност Хрватске омогућава њену далеко већу конкурентност у плинском бизнису за Европу, а посебно за чланице Вишеградског савеза* од Јадрана до Балтика. Такође, спречавају се уцене ценама руског гаса. Отуда, до душе за сада неуспешно, Русије се труди на све могуће начине онемогући алтернативни добавни правац гаса за Европу.

За нас је важно сазнање зашто су из ЕУ (= Немци) тако оштро против изградње „Јужног тока“ који би свакако донео општу корист народима Европе и зашто су Руси тако лако одустали од првобитне верзије овог пројекта.

Русима се не исплати да се завађају са Немцима због „Јужног тока“ и тако изгубе више него што би добили новом трасом гасовода. Тако се искуствено још једном потврдила Гарашанинова процена у „Начертанију“ да ће Русија као велика империја штитити Србију само онолико колико је у сагласности са њеним интересима (+ и само у мери колико смо ми спремни да бранимо своје интересе). Зато ће радије испунити ћеф ЕУ и заобићи „европског парију“ звану Србија.

Председник Комитета ДржавнеДуме за природне ресурсе Валериј Јазев наводи да је одустајање од пројекта принудна одлука донета због става Европске уније, јавља Танјуг.
Јазев је Радију Комерсант ФМ рекао да би „по мишљењу свих експерата ЕУ“, „Јужни ток“ повећао енергетску безбедност.

Али, политички мотиви су претегли – бојазан Европе да ће коначно сести на руску иглу“, сматра Јазев.

Привредна комора Србије истиче да ће Србија остати без 300 милиона прихода годишње од таксе за транзит гаса.

Штета је већа од поменутих 300 милиона прихода јер у нашем случају могућност енергетског снабдевања из два правца не представља повећање зависности већ, напротив, велико олакшање.

Што се ЕУ тиче, тзв. „европске вредности“ којима су пуна уста свих Бриселских бирократа, сада добијају изглед и садржај затворске кибле, а на површину те седиментиране кибле испливава голи и сурови финансијски интерес горњих земаља и њихових веберовски набилдованих твртки.

Северни ток

Са друге стране, ЕУ врши снажан притисак на Србију да уведе „санкције“ Русији како би се „уклопила у заједничку европску спољњу политику“. И наша „државничка“ елита покорно, имбецилно, попут робова „Манкурта“ слуша, не би ли нас можда примили на тулум у четири ујутру. За сада, не чине то отворено већ бирократским завитлавањем наших извозника, за шта руска страна нема ни стрпљења ни потребе за стрпљењем. Полугладна Србија треба да се одрекне извоза шљива и малина у Русију да би је економски уздрмали и приволели горенаведеним „европским вредностима“ ?! Истовремено, трговинска размена између Немачке и Русије несметано цвета. Руски председник Владимир Путин не крије да Немачка остаје водећи руски економски партнер упркос санкцијама, додајући да је трговинска размена две земље повећана за више од 40% од почетка ове године. Према путиновим речима, Немачка је највећи купац руског гаса, који покрива скоро 35% немачких потреба.

Битка за војарне дубоког газа

Хрватска политика многима у „плинском бизнису“ не одговара. Пошто васцела Европска унија страсно игра „Танго Коруптико“, а по логици корупције богати мите сиромашније на штету сиромашнијих док је обрнуто цивилизацијски немогуће, у Хрватској се води тихи коруптивни рат око изградње пројеката важних за економски развој средње Европе од Јадрана до Балтика. И за Америку. У том смислу имамо медијску промиџбу афера у којима је главни актер нама непознати Анте Котромановић у вези проглашењем неперспективном војне луке „Ковчање“ на Лошињу како би се предала Русији на управљање, а из које се могу сметати догађања на острву Крку око изградње (укапљичених) ЛНГ терминала. Ради се о војарни с дубоким газом која је била од великог значаја како за време Југославије тако и у Новој Хрватској. Такође, под велику су сумњу бачени приватизацијски пројекти којима је руководио Младен Пејновић, шеф DUUDI-ја (Државни уред за управљање државном имовином), који би омогућили предају важних војних објеката руским тврткама као што су Купари. Осим продаје Купара, ДУУДИ је имао у задаћи и продају Голог Отока. Но, насупрот почетне халабуке ДУУДИ је продао само три (мање значајна) објекта од стотину громко најављиваних. Остало је њихова држава блокирала због „несређених власничких папира“. Можемо само шпекулисати да ли би се папири сами средили да Голи Оток и Купаре хоће да купе Американци, с обзиром на традиционалну хрватску вештину да постану трабант најјачег баџе у крају? За сада је такође пропао и руски покушај да купи „унуку“ ИНА преко „кћерке“, мађарског МОЛ.
Можемо ли у овом контексту разумети руску продају својих војних кршева Хрватској уз несумњиви дискретни бонус хрватским посредницима? Шта Србија може да понуди Русима као много јачем партнеру, сем могућности да се изазове светски рат у коме Руси сигурно катасрофално губе? Да се Монтенегрини нису кукавички пишманили, могли смо Русима сложно понудити да затворе „Врата Јадрана“ и тако би имали конкретно чиме да тргујемо.

Занимљиво је понашање Немачке у овом сукобу око јадранских војарни дубоког газа. Не оглашавају се као да их се не тиче. Али не брините, ту су они. Увек су ту.

Такође, интересантно је и хрватско виђење надгорњавања око гасних токова: опасно је и недопустиво руско уплитање око гасовода Крк-Гдањск, а добро је и здраво спречавање изградње „Јужног тока“.

Чему заправо служе секундарне интеграције

Почетком јула о.г. Варшава је била домаћин самита Иницијативе „Три мора“ на којем су се окупили лидери дванаест европских држава. Циљ иницијативе је јаче повезивање земаља које излазе на Балтичко, Црно и Јадранско море. Иницијативу „Три мора“ чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија. Тако је пропала Колиндина носталгична идеја Усправнице са чвршћим повезивањем држава старе Mitteleuropе, већ је модификована предратним пољским планом „Три мора“. Колико год се трудила, Хрватској не успева да се отргне од словенских држава, али не сме роптати на ове букагије док спроводи своје главне планове.

Уз лични благослов саветовању присутног Трампа, Пољска је добила задаћу да штити Балтичке земље од руске тврде и меке моћи, док Хрватска треба да штити ЈАНАФ ( Јадрански нафтовод) и Јадран од руског утицаја, у одређеном смислу и Црно море, јер задатак којег се Хрватска прихватила гласи да заједно са земљама Црноморског базена отежа активности Руске црноморске трговачке и ратне флоте. Пољска, потпуно на америчкој линији, кивна је на Немачку због идеје о изградњи Северног тока 2, нарочито због наговештаја јаче економске сарадње Немачке с Русијом. То је потпуно у супротности с пољским очекивањима да Немачка постане главни конзумент америчког течног гаса. Поред сарадње са Словачком, Румунијом, Бугарском, Словенијом, Аустријом и Чешком, Пољска посебно повезивање тражи са Балтичким земљама и Украјином, како би се савезом земаља „међуморја“ на потезу Балтик – Црно море, формирали различити коридори кроз које Русија не би имала пролаз.

Ту је и несретна Бугарска, која је највећи губитник због прекидања Јужног тока. Али, Ујка Сам је ударио шаком о сто и рекао „not!” и Бугари изгуташе. За узврат, добиће масу „страних инвестиција“ које ће им пре или касније на нос изаћи, како и Грцима што се догодило. У коначном скору за њих је резевисана улога „црних маринаца“.

Постоји једно специфично виђење гео-стратешког смисла формирања асоцијације „Троморја“, по коме она представља тампон зону којом се спречава претерани Немачки утицај ка југоистоку Европе и излазак на Блиски Исток. Истовремено, спречаваће руско ширење моћи у супротном смеру.

Заступник у Хрватском сабору, уједно и председник опозицијске Хрватске сељачке странке, Крешо Бељак није оптимистичан кад је у питању будућност „Иницијативе трију мора“, јер сматра да се ствара појас који би раздвојио исток Европе од запада. И кад се и створи неки савез, формални или неформални, па и држава, Бељак примјећује да „одмах буде макнута“.

„Циљ је великих сила створити пуно малих држава које су овисне, а не неовисне, заправо врло овисне и њима се лако манипулира. Кад год се неком државом у прошлости није дало управљати, она је била разбијена било да је ријеч о Аустро-Угарској, Пољској која је 'заротирана' за 35 ступњева према сјеверозападу или Југославији“, говори Бељак.

Сматра и да је од почетка 20. стољећа за САД и Велику Британију „највећа пријетња осовина Париз – Берлин – Москва, односно повезивање источне и западне Еуропе, јер би то била апсолутно доминантна свјетска велесила“.

У ставу Креше Бељка има истине, но ова „тампон зона“ је дизајнира по систему „клапне“ или „микрофибера“ - За Западне акције и пројекте нема препрека, за оне са истока брана је скоро херметички затворена. Како је једном приликом објаснио Геншер: „...све је до тога да се лимес постави што источније, па је правац Запад - Исток био онај који није трпео никакве препреке на путу ширења НАТО-а према Подмосковљу, што је ваљда ултимативни идеал.“

Где смо ми у целој причи по хрватској процени

Умрежавање држава у царинску унију, коју је предложио Београд, а свестрано су га прихватиле и Немачка и повереник Европске комисије за проширење ЕУ Јоханес Хан, наизглед је врло слично ономе како је на путу према ЕУ "стартала" Вишеградске скупина или Балтичка скупина, односно, представља наоко тек корак у интеграцији више од онога што су га државе средње-европског простора установиле механизмом ЦЕФТА, дакле, заједничким тржиштем. Царинска унија, коју се настоји остварити на Балкану, сложенија је од заједничког тржишта и представља ступањ организације какву је имала Европска економска заједница. Према томе, јасно је да се с царинском унијом не рачуна као на краткорочну чекаоницу, на пролазну институцију која води према чланству у ЕУ, него је се гради као институционални оквир који би трајао барем десетлеће-два.

За Немачку то је истовремено чекаоница држава на југоистоку Европе, док не успоставе стандарде нужне за чланство у Унији, али и чекаоница до времена кад би Унија (можда) поновно имала способност бављења проширењем, након што се обави унутрашња трансформација Уније и дизајнирају нови механизми и процедуре који би потиснули садашњу кризу функционирања ЕУ.

Дакле, дилема канцеларке Ангеле Меркел, која се дефинисала као главни креатор европских политика, па и политике проширења, свела се на следеће: с једне стране земљама југоистока Европе ваља дати магловиту европску перспективу, јер у противном, настави ли ЕУ политику повлачења с тог простора и неактивности у њему, тај ће простор ''заузети“ Русија, а с друге примање нових чланица ваља одгодити за барем десетак година.

Србија на тај начин компензује свој неуспех у приступним преговорима, јер је након три и по године преговора отворила тек десет од 35 преговарачких поглавља, а привремено затворила само она два о којима се и не преговара - о науци и истраживању те о образовању и култури.

Оцена сурово тачна. Могли би само „неуспех у преговорима“ превести са „фијаско“. Истина је да су нам у свим поменутим превирањима „браћа“ православна Монтенегрини и Бугари дубоко забили ножеве у леђа, без јасне користи за себе. За Македонију можемо фигуративно рећи да нам забија виљушку у леђа. Да политичке елите поменуте четири православне земље имају политичку одговорност (у овом случају умерена памет је довољна), поступиле би по моделу удруживања на линији Пољска-Хрватска, али са другим „предзнаком“. Формирањем „Југоисточне усправнице“ ове четири државе би остваривале приход који се мери милијардама евра годишње за своје народе. Уз то, од презрених, постали би народи који могу да се старају о свом достојанству. Чемерна је истина да је у политичких елита све четири земље превагнуо аусрофилни канцер са фаталним последицама по народ(е).


У сваком случају, Србији су потребни нови стратешки концепти у којима апсолутно нема места за „европски пут“ - који није ништа друго до бесконачни низ уцена и понижења уз обећања у далеком црном облаку. За десет или двадесет година Европа неће ни личити на ову данашњу, непријатељску према Србима. Али та промена засигурно неће ићи ка бољем већ ка горем. На жалост, готово целокупна наша политичка и културна елита, и позициона и опозициона и ванстраначка, једноставно не уме другачије да размишља, није кадра да се деконтаминира од погибељног еврофанатизма. Александар Вучић и његова фаланга су очито дезоријентисани у времену и политици. Народски речено „не знају куд ударају“. Шта год покушају, све им пропадне. Њихов „европски ход“ (на коленима) је театрални сомнабулизам. Сви виде, али мало ко се одважи да каже, да се наш режим понаша по дефиницији „после нас потоп“ у еуфоричној фази морибунда. У том лудилу ропца, они верују да ће се реинкарнирати из гусенице у лептира.
То се друкчије зове „промена свести народа“, тако да тај народ више фактички не постоји, а да визионар из Чипуљића носи одело Стјуарта Хјуза.
…..........

* Вишеградска група, позната и као Вишеградска четворка или једноставно В4, удружење је четири средњоевропске државе - Мађарске, Пољске, Чешке и Словачке - за потребе даљих европских интеграција, као и због унапријеђења међусобне војне, економске и енергетске сарадње. Група је једно вријеме била позната и као Вишеградски троугао, јер су удружење на почетку чиниле три државе, све док није дошло до распада Чехословачке 1993. године.
Група је настала на самиту шефова држава или влада Мађарске, Пољске и Чехословачке у мађарском граду Вишеграду 15. фебруара 1991. године. Сва четири државе постале су део Европске уније 1. маја 2004. године.

 

Нема коментара:

Постави коментар

ХРАНИ КУЧАНА ДА ТЕ УЈЕДЕ   Питање рехабилитације Милана Недића није тако једноставно  као питање рехабилитације команданта ЈВуО...