КУВАЊЕ НАРОДА

КУВАЊЕ НАРОДА

Коначно, луди Минхаузен нас је позвао на договор да се одрекнемо Косова и Метохије. Ако се лепо не договоримо, он ће то ипак урадити ради нашега добра, пошто је он мудар а ми смо идиоти.

Вучићева обзана

На општенародни договор "о Косову" са сугерисаним епилогом Александар Вучић нас је позвао у "ауторском тексту""Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову" који се немилице данима ишчитава по сви нашим "слободним медијима". Уз то иду његови ексклузивни драмосерни ТВ наступи "без длаке на језику", уз обавезно ридање да је изложен шикани штампе. А шиканиран је зато што је он храбар, мудар и највећи српски патриота. Медији су као што знамо 97% под његовом папучом. Истина, многима је добро под папучом, а "грађанској Србији" не смета шта тих 97% гласила бестидно пропагира, већ што папуча није њихова.

Кад Вучић проклето лаже

Бранко Павловић је у тексту "Вучићиве неистине у "Блицу" за Гиниса" је дао један задовољавајући пресек лажи, флоскула и обмана које је наш јадни Председник натруковао у свом курвинском памфлетићу којим нас позива на велеиздају у име патриотизма. Пресек је "задовољавајући" из једноставног разлога што би био потребан прописни елаборат да се све то раскринка. Да погледамо само наслов и отворимо логичке недоумице:

- Шта ће нам у опште дијалог о Косову? Народ је изгласао Устав и тамо је записано што треба.

- Шта конзумира придев "унутрашњи"? Који су то унутрашњи? Ко с ким и како да дијалогизира?

- Како у опште мисли да води тај "унутрашњи дијалог", шта год под тим замишљао, у ситуацији када су практично сви медији под његовом контролом а народ није у прилици ни да бира вође по свом уверењу? Он са својим ботовима, чини се?

- Дијалог је разговор равноправних. Јесмо ли равноправни? Како смо то равноправни? Каква је то равноправност кад Вучић сваки дан разговара са овереним српским непријатељима и терористима, макар пред њима снисходљиво чучао на хоклици, а не налази за сходно да уђе у унутрашњи дијалог са Круном која је све створила, па и Космет и његову Босну ослободила ропства, а што су он и његови проћердали и упропастили? Зар српски интерес није да су Вучић и Престолонаследник Александар Карађорђевић у свакодневној комуникацији? Зашто се Вучић не састаје са Војиславом Коштуницом и не тражи савете од њега, обзиром да је неупитно Коштуница неупоредиво већи државник од њега? Вучић може да пези и леже по патосу пред сваком белосветском уштвом, а никада на свим тим пузајућим путешествијима није имао времена да обиђе српску политичку емиграцију и разговара са њима. Ово, до душе, ако би они у опште хтели да га виде. На дијалог позива Председник који презире и бојкотује пола српства?!

- Ако дијалог треба да буде само о Косову, Метохија ерго не постоји? Или је Вучић већ преузео лексику Бали Комбетара?

-Да ли је само Косово тема о којој треба јавно да расправимо?

Могли бисмо и много даље. Рецимо, Вучић хвали врлину дијалога: " Подсећајући да је својевремено Шимон Перес објаснио да инсистира на преговорима са Палестинцима рекавши "а замислите само шта би могло да буде ако то не ради", Вучић указује да и он када треба да одговори на питање о потреби дијалога са Приштином и унутрашњим српским дијалогом о Косову каже "а само замислите шта би могло да буде ..ако одједном сви заћутимо, ако престанемо да разговарамо." Можемо додати да је Шимон Перес истовремено обезбедио и одређену количину атомских бомби, уз остало наоружање, па је заиста "могао да говори тихо, јер води пса са собом". Но, суштина Пересове спремности на дијалог се базира на спремности Израелаца да пет година служе војни рок. Ако Вучић хоће да учи од Израелаца, ето му наука, а оружје да набавља од оних који нас нису убијали.

Или, ако је до вађења главе из песка, како се Александар Вучић с пијететом сећа "Призренске лиге" из 1878., док се не сећа Јајца и Бихаћа. Свакако да треба извадити главу из песка, али тада ћемо знати да су Тито, Кардељ, Пијада, КПЈ, Јајце и Бихаћ управо генератори наше пропасти. А то је последња ствар коју ће Вучић признати.

Прво кување народа

Нећемо о "ћоравим кутијама", убиствима и "Пасјим гробљима". То спада у класични "револуционарни" терор, нимало различит од аустроугарског или нацистичког. Ако Александар Вучић хоће "ћоравом кутијом" да нас нагна на пут у ЕУ, где нас никада неће примити - чега је и сам потпуно свестан - једини ефективни резултат ће бити да Срби као народ нестану. 

Ваља се, међутим, добро присетити "јавне расправе" са хапшењима и прогонима, након које је донет Устав 1974.

Професор Ђурић осуђен је 1972. године на две године строгог затвора ("одлежао" девет месеци)...због кривичног дјела непријатељске пропаганде из члана 118 Кривичног законика, с образложењем да је ,,позивао на насилну и противуставну промену друштвено-политичког уређења‘‘, ,,лажно и злонамерно приказивао прилике у земљи‘‘ и ,,ширио националну мржњу и нетрпељивост‘‘. Председавајући судија Ђорђе Катић је рекао, образлажући пресуду, да је иступање оптуженог Ђурића подстицало разбијање братства и јединства и да је распиривало шовинистичке страсти. Оптужени је, речено је, нетачно и злонамерно приказивао ситуацију у земљи. Он је и говорио и писао да је српски народ угрожен и да мора да се бори за свој угрожени интегритет и идентитет. Југославију је поистовећивао са животарењем једног географског појма.

Нагласићемо, професор Ђурић је послат у затвор од оних који су га претходно позвали да слободно изнесе своје мишљење.

"Онај тко позива на насилну и протууставну промјену друштвено-политичког уређења нема право да се заштићује формулом академске слободе дискусије." – грмео је Јосип Врховец, формално секретар Извршног комитета ЦК СКХ, практично много више од тога, Титов човек од највећег поверења.

"Дезинтеграција српског народа" 

У ожујку 1971. године професор социологије и политичке филозофије на Правном факултету у Београду, др Михајло Ђурић, на сједници Секције универзитетских наставника која је расправљала о предстојећим уставним промјенама, изјавио је да ,,Југославија већ данас представља готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава‘‘. Професор, међутим, према властитим ријечима, заправо није дебатирао о тексту предложених амандмана, ради чега се Секција састала. Своје излагање он је започео оградом од амандмана. ,,Хтео бих одмах на почетку да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити.‘‘ Др Ђурић, напротив, тај текст жели демаскирати. ,,Све што бих имао да кажем сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, ма како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности.‘‘ Стога он говори о ,,ономе што амандмани скривају и забашурују‘‘, па их квалифицира као противне ,,животним интересима српског народа‘‘, јер они воде ,,дезинтеграцији‘‘ тог народа. Ђурић ту тезу образлаже на овај начин: ,,Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам да изван у ж е Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку кад је силом прилика доведен до тога да треба поново да успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?‘‘

,,Смишљене смутње‘‘ проф. Ђурића. Према Ђурићевим ријечима, ,,Срби у Босни и Херцеговини, иако су већина становништва, немају могућности ни да се служе својим ћириличним писмом, а у СР Црној Гори српски народ нема право ни на своје властито национално име‘‘.

Он сматра да је поратни централизам у нас уведен прије свега да би се избјегло питање ,,националних одговорности за геноцид над српским народом‘‘ почињен за вријеме рата. Он затим констатира да је ,,српски народ достојанствено прешао‘‘ преко злочина који су над њим почињени, али сматра да је, ,,више него било шта друго, данас неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости‘‘. Српски се народ мора ,,окренути себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет‘‘.

Овим речима професора Ђурића, ако се појам "Југославија" замени појмом "Србија", од пре четрдесетпет година нема се шта додати и ту би се сваки "унутрашњи дијалог о Косову" морао завршити, с обзиром на већ стечено искуство.

Шта после Вучића?

Хипотетички, да би се могло ући у некакву општу и јавну расправу о нашој тешкој стварности и могућим путевима изласка из погибељи, морали би се најпре остварити неки предуслови:

- Најпре, мора се формирати Влада националног спаса, од засигурно некомпромитованих личности.

- Медији се морају потпуно ослободити и дозволити проток свих идеја, како би се јавно мњење декотаминирало од досадашњег бесомучног спиновања. Озлоглашени РЕМ укинути. Сам Александар Вучић да се добровољно "скине" са телевизија и из штампе, годину дана да га нема, да се народу одмори мозак од њега.

- У расправи немају право учешћа појединци и удруге финансиране од стране НАТО земаља, јер то више не би био унутрашњи дијалог, већ штетна свађа са експонентима агресора.

-  Док се све не обави да се замрзну сви преговори са ЕУ и НАТО, "Приштином" нарочито.

Потпуно је јасно да се признавањем "Косова" не решава ништа, већ се жаришта или попришта конфликата само примичу Београду и да би отуда наша позиција постала још тежа. Дијалог би имао смисла само ако би се отворили сви проблеми који генеришу наше пропадање. Једно од тих питања би свакако морало бити питање сврсисходности даљег опстајања комунистичког атавизма САП Војводина. Такође, улазак у ЕУ и НАТО, враћање обавезног служења војног рока и враћање у Кривични закон злочина велеиздаје, и са тим у вези питање смртне казне, па све до коначног питања поништавања ефеката Хитлерове окупације и одлука АВНОЈА, односно рестаурације монархије. И, наравно, о свему би коначни суд морао дати народни референдум.

Пусти снови. Није Вучићу на крај памети одговорни дијалог. Њему треба само још један грандиозни симулакрум, помпезна политичко-пропагандна шарада, ради алибија за сопствену велеиздају и, узгред, да мало заобиђе досадне процедуралне препреке које му поставља важећи Устав.

И, без бриге, већ је почела трка проданих душа које се несебично нуде да заузму места на панелу, и кажу са строгошћу мудром коју реч у наше име у прилог ратосиљања Косова и Метохије.

И не само то. Јављају се и несретни Срби који верују Вучићу само зато што је њихов, па мисле да су проникли у тајни план. Ево тог "тајног плана", како га један види: "Вучићу кажи јасно да те сви Срби разумеју : "Ако сви Срби буду уједињени, Србија може уместо Републике Косова (чију самосталност су већ признале скоро све државе ЕУ и света), да добије Републику Српску са 1,2 милиона жестоких Срба."

Сачувај нас Боже ове жестоке памети. Републику Српску не признаје нико. И, не да је неће припајати Србији, већ ће је укинути чим обаве посао са Косметом. Наведено размишљање једног "ћопићевца" типичан је пример како Срби знају сами себи убрзано да копају рупу.

Не требају нама ни "ћопићевци" ни "ћосићевци" већ нови Гарашанин.

Да парафразирамо једно давно питање Светог Николаја Велимировића нашем роду: "Знамо ли браћо Срби шта ћемо после Тита?". Александра Вучића ће враг однети пре или касније. За данас смо закаснили. Али браћо и сестре, знамо ли шта ћемо сутра, кад историјски ветрови одувају Вучића?