Негде сам испричао ову причу, али због статуса поновићу.
Пре пар месеци сазнах страшну тајну о једном суграђанину.
Човек има више од 90 година.
Учесник НОБ-а, субноровски пензионер, партизан из Ливањског поља
Обичан старац којем би уступили место у аутобусу, помогли да уђе и сиђе, превели га преко пешачког, питали за здравље, очекивали неку животну мудрост.
Има сина професора, син има супругу адвентисту или јеховног сведока, заједно имају сина и кћер. Унука је у некој јеретичкој секти и помаже бескућницима у САД.
Деда живи сам у селу, деца и унуци у граду.
Деду обилази и служи, кува, пере, спрема у и око куће, жена из села. Четврта по реду.
Прве три дале отказ, јер је деда похотљив, спопада, штипа и тражи од кућних помоћница да се са њим туширају заједно, уз тврдњу да су плаћене и за то.
Последња која је дала отказ, дошла после последњег рата из Санског Моста.
Није могла издржати. Скине се го и стане на врата купатила и говори, ајде улази.
У почетку није био такав, разговара, псује, нема обзира, али некада је пита о последњем рату, одакле је дошла итд. и временом се отвара и зближава.
- Стари, три године како ти је супруга умрла, на Свету Петку, хоћеш ли да те одвезем до гробља да запалимо свећу? - пита га кућна помоћница.

- Ма оћу к....ц. Ја у то не верујем. Ја ни славу нисам славио, шта има свећа да се пали у кући, ко мртваку? Нећу да идем. - био је уобичајни одговор.
- Треба отићи на гробље, сутра ћемо сви ми тамо, треба Богу на истину, свашта се у животу погреши.
- Ма пусти то, мене само некада мучи да ли је преживела она цура.
- Која цура?
- Ма неђе између Ливна и Грахова, неко село, ми партизани изашли из шуме да направимо ковчег за погинулог друга и видели њу како чува овце, није имала више од 16-17 година, спаковали је у сандук и унели у шуму, у базу. Силовали је једно месец дана, сви редом, нас петорица. Јела је што и ми, и ја сам јој дава мало хљеба од свог следовања. Временом, видим ја она копни. Мрша нагло, слабо једе. А ми је обучемо у војнички капут, и изведемо је и вратимо тамо ђе смо је и нашли. Е баш ме интересује да ли је преживела. - замишљено, али не претерано покајнички рече старац.
- Ма битно је да је нисте убили.
- Нисмо, убили су неке друге, оних пет сестара. Али ја нисам, ја сам чувао стражу и гледао. Убио их је брат од (рече име једне жене из села). Побацали смо их у неку јаму. Њега су посље рата нашли закованог за дрво у истој шуми. Море бит да је ћаћа од тијех девојака видео или сазн'о ко их је убио. Тај је био неки четник - заврши стари партизан.
Са ким сам ја живео цео живот?
Ко је то био незаобилазан на свим састанцима партије и борачких организација?
Ко је био у првим редовима када се тапшало и клицало највећем сину њихових народа и народности?
Старац од 90 година има 145.000 динара месечних примања. Имао би и више да му "Вучић није смањио".
45.000 борачка, 40.000 инвалиднина, 45.000 редовна пензија коју је стекао у задрузи, и 20.000 "туђа нега" коју додељује држава породици за издржавање.
100.000 месечно узме син, треба живети у граду, а и помоћи кћерки у САД-у, па јој пошаље да јој се нађе у збрињавању бескућника.
20.000 режија и 20.000 кућној помоћници која обилази старог.
Пензија је стечено право пензионера, оне се не могу смањити. Треба се задужити код ММФ-а и све у јавну потрошњу. Пемммммзијо моја насушна борачка!
Партизани у Ливањском крају, као и у већем делу Книнске и Босанске Крајине били су партизани из нужде и опстанка од усташког ножа, посебно тамо где није било јединица ЈКВуО. Било је часних и правдољубивих људи и међу земљацима овог старог партизана и злочинца.
Заједничко свима њима је да немају одговор зашто су им комесари устанке подигли и схватили зло Хитлера тек после напада Хитлера на СССР, а не одмах по окупацији у априлу месецу 1941.
Зашто и како смо живели поред злочинаца које и данас частимо са пензијом од 1200 евра, и које данас бесомучно брани "Антифа" питање је за све нас.
Ту је и одговор о пензији као стеченом праву, Пензионом фонду који је давно потрошен, ММФ-у, комесарима који су организовали устанак због револуције, а не због борбе против окупатора, о Ранковићу и Кочи и њиховим наследицима који данас владају на истим идеологијама.
Ту је одговор зашто се у "шуткама" и невитешким кафанским тучама гине, и зашто је чојство нестало, а јунаштво приписано антијунацима.
Моја Србија је Небеска.
Моја Србија је Србија мојих дедова.
Моја Србија је Србија светитеља.
Моја Србија је Србија Светог Јустина, Светог Николаја, Владике Артемија.
Моја Србија је Србија ђенерала Михаиловића.
Моја Србија презире Ангосаксонце који су нам овакве поставили на власт и до данас их подржавају (доводећи и одводећи фракције исте секте зване СКЈ).
Моја Србија са Титом, Кочом, Ђиласом, Рановићем, Крцуном, Слобом, Тадићем, Вучићем, Чедом, Чанком, Пешчаником, Слободном Европом, нема ништа заједничко.