Претражи овај блог

субота, 08. јул 2017.

ЧЛАНСКА КАРТА 003

ИЛИ: О ТРАНЗИЦИОНОЈ НОСТАЛГИЧНОСТИ


[Први пут објављено на ФСП 2011]

Не можеш против времена. Интернет је ливада по којој пасемо. Биркамо, али пасемо.

Блогови у том Интеренет-свету требају, ваљда, представљати дела „електронске елите“. „Нови Свет“ наше цивилизације. Наравно, брзо и лако, по прастаром рецепту сирће-вода-винобран, па-трпај-повће, добили смо праву „литературалну“ туршију у којој, елем, поврће дуже траје али по укусу ни принети није оном свежем. Најчешће, банални фалсификат стварног живота. Опет, ту се нађе и доста кориснога. Није баш све за зимско преживљавање. Да парафразирам мисао једног славног писца „да су лоши романи најближи истини о људима и друштву“. Сасвим је исто и са блоговима. Зато себе не издвајам из дефиниције.

„Ствар“ се закомпликује кад препознате неког од оних особитих, одвећ самоуверених стваралаца блогерске имагинације, па читајући њихове саставе онај кисели укус туршије пређе у кисело-
грку варијанту, која једва може да се гута, ако баш мора. Рецимо и зато што су са школске теме из дечјих дана „Шта ћу бити кад порастем“ сада, борећи се са својим придошлим средњим годинама, прешли на тему „Шта ћу бити кад сам био млађи“.

О једном таквом сам већ писао: Новинар, окаснело дрчан и бесан на „деведесете“. Лева рука Пере Луковића. Сав је у том „фазону“. Једино, никако да се присети (тај `флеш бек` му кроз свест не пролази), како га је ДСС поставио за директора
Радио станице... али нема везе. Битно је да таквих присећања у његовим писанијама нема. Црна рупа у сећању.

Недавно, ето на блогу „Б92“ другог! Исто новинар. Сада је шеф оном првом. Ни то нема везе. Седе један до другог и кохабитирају.

И
овај својски пише од младости ране. Чланци му се сврставају у поджанрове сећања, породица, живот, носталгија, кућа, култура, посо, традиција, кућа, посо, култура...Ко воли, чита, затим следи, наглашено сентиментална, размена мишљења са другим блогерима. Ту је незаобилазна / Нап: на жалост, прерано преминула/ ana_radmilovic ( нераскидива „спона“ са НСПМ, али, одкуд она и тамо и 'вамо, нека, за сада остане само у домену наше `запитаности`).

Тако следи дијалог:

МК: Nadam se da tebi nije hladno.
а_р: ne, predivno je. vazduh kroz otškrinut prozor, drvo pred kućom, mesec iza oblaka, a odavde se vide i neka druga brda. u sobi toplo.
МК: Azra uvek prija, i u sunčane dane.
i u neku prohladnu noć, kao ovo moju sada,. na brdu
а_р: Predivno.
Nemaš ti to u sebi. Ne bila na brdu.

Тако до голомразице у праскозорја.

И, шта ту не ваља? Пишу људи, читају, никога не дирају...

Ево шта не ваља:

Демократски парадокс
На блогу Б92 реч имају људи исте културолошке провенијенције и назора. Они себе сматрају великим демократама, интелектуалном урбаном елитом нажалостмалосхваћеном, носиоцима демократских слобода, људских права, борцима против окоштале традиционалне Србије. Њихово бусање у демократска прса одмах постаје сумњиво када сазнате да је приступ њиховом блогу врло ограничен, а ако они који су добили зелену карту да пишу, као например Сергеј Трифуновић, излете па изговоре критику на бедеведесетдвојкашку политичку икону Чеду Јовановића, одмах буду уклоњени са сајта, постаје вам јасно да се ради о својеврсном и врло опасном квазидемократском тоталитаризму.

Посебно је занимљиво да на Б92 блогу учествују они “демократски” политичари који су на демократским изборима најгоре прошли. Проценат гласача који тим и таквим политичарима даје свој глас је испод цензуса; ваљда због тога су они, рецимо Чеда Јовановић, љути на све око себе, посебно на оне људе и институције које у Србији имају највеће поверење: Патријарх Павле, Српска Православна Црква, Српска војска, Удружење књижевника Србије и тако даље.

Исти тај Б92 блог окупља квазиинтелектуалну групу никоговића, почев од Биљане Србљановић, Марка Видојковића, разних бораца за педере, лезбејке, толеранцију и људска права. Толико прокламовану потребу за толеранцијом они показују само према истомишљеницима (гледај, брате, цивилизацијске ширине у њима), а када су у питању неистомишљеници, недајбоже Патријарх Павле, СПЦ, разне националне страначке или надстраначке организације, они одмах лепе етикете антисемитизма, глупости и дебилизма. Те етикете и такво понашање свакако више говори о њима самима и о интернет-обору у којем су се нашли.


Не ваља чланска карта СПС редног броја 003, којом се наш блогер вазда дичио на општинском нивоу. И именом и бројем. И, њоме се, помало
али упорно, пробијао кроз живот. Ту фамозну Карту 003, у новом блогерском друштву крије као змија ноге.
Кад видимо како и није баш лако доћи до позиције блогера Б92, не чуди што „чланска карта 003“ више није артефакт (са пратећим идеолошким и националним убеђењима) његових
контемплација у мразна праскозорја ( Нап: 
Контемплација = Созерцање. Мисаоно посматрање, размишљање, мисаоно удубљивање, нутрење, умовање, дубоко размишљање о нечему; мисаоност која нема потребе за практичном реализацијом). Не чуди ни што не може да се присети и на блогу драматуршки фабулира једну пријатну ноћ у рани Октобар, када је, ослоњен на бициклу, размишљао „куд ћу сад?“, јер су га момци из „Отпора“ управо избацили са радног места.

Прошло је бурно доба, време је да се окренемо лепшој страни прошлости.

 Ех, политичка коректности, средње име ти је „транзициона носталгија“.

...
Напомена 8.7. 2017
. : Наш блогер се својим созерцањима у хладовита праскозорја миц-по-миц пробио до узорите позиције кандидата за VIP блогера Б92. Но утом се све променило, да не кажемо - добило нове димензије. Стигла је заслужена пензија, те се има озбиљног посла а не да се писањем блогова убија досада у жуљевитој фотељи Радио станице која емитује жеље, честитке и поздраве, а између се читају обавештења из Општине и Станице милиције. У осталом, и Радио станица, око које се ономад копља и главе ломљаше, је затиховала. И кога у опште брига око тога?

Заборавио је власник Чланске карте 003 бар једну реченицу да посвети Ани Радмиловић, својој старој другарици са Блога Б92.

А и Блог Б92 је одрадио своје, и зрео је за ђубриште историје.

Нема секирације, ту је Општина која функционише по концепту "ново вино у мјешине старе", те ће се наћи простора за штампање најновијих сећања у поетској форми.



Нема коментара:

Постави коментар

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слаб...