Претражи овај блог

недеља, 25. јун 2017.

БОКАСА СИНДРОМ


Нисмо још сабрали шта значи хорор-синтагма "дубока држава", којом нас Вучићеве евет-ефендије свакодневно стресирају, кад ето ти новог страшила која се кличе "аутовање". Кад ли неки Србин покуша нешто патриотски, испречи се аутовани букавац и нема даље! Устук!

А шта је то "аутовање"? Како веле лексички стручњаци из елџибити фаланги, који натрпају у џепове више грантова за америчку фискалну годину него што поштени Србин заради за читав мучени живот, то је "само-обзнањивање без осећања кривице". Ваистину, искон аутовања почиње запевањем "Партизан сам, тим се дичим" (?!), а заврши се бруталним терором, уз благослов Западних демократија. Оно што је некада била трагедија, метастазирало је у траги-комендију са хепенингом обезгаћених "think tank" ( = "тело експерата") педера по светим местима двадесет пута спаљиваног и наново крваво камен по камен дизаног српског Престоног града, и са врло плишаним терором, дављењем и разбијеним главама, од стране Вучићевих мрких кошуља.

Богато плаћени пророци са мужеложничких сајтова уче народ да је храбро обзнанити "оно што си". Па, побогу, сваки дан слушамо ту мантру "оно сам, што сам" на "Паровима" "Хепи-ТВ" пропуцаног Пецонија. Даме и дамице несумњивог морала, трећи разред нарко-дилера и стендап шоумени са психијатријском шифром, сви су тамо "оно су, што су".

Препустићемо дубоким социолозима да проникну како је "Срећна Хепи телевизија", намењена деци, за тили час преумљена на истом диспозитиву и фреквенцији у најгори разврат, а да "тело експерата" звано РЕМ прогута жабу? И нико да се запита како је под Милошевићем телевизијско усмеравање деце бачено у руке његове хиперактивне кћерке, Црногорке и Мирашеве вернице Марије (бивша ТВ "Кошава"), и контроверзног ратног бизнисмена Пецонија?

Ако скупите желудац и погледате педерске сајтове намењене пућанству, па то је милина једна од ерудиције и мириса јоргована. За све имају милоклизно објашњење. Тако је и "педер" веома значајна функција у људској цивилизацији. То је међ' Хеленима "онај који жуди за дечацима", чисто едукације и философије ради. Само су зли хришћански изопаченици ту дивну кованицу предефинисали у "нешто врло погрдно" и још додали да је педер "непоуздан човек, љигавац" ... Нећемо имати проблем да прикажемо и њихову холивудску интерпретацију адолесцентске мушке љубави. Дакле, пахуље снега, нежно држање за руке, звезде падају с неба и те вредности. И онда се појаве зли родитељи. Ромео и Јулијан са малограђанским тужним крајем, недовршена патња без поздрава и, недајбоже, отрова. У стварности, педери имају по хиљаду партнера којима већином ни име не сазнају, нити их интересује. Нема цветних латица по клозетима и запуштеним бункерима. Лезбејке се у главном разликују што најпре стекну врло богато искуство са мушкарцима, а и касније се не одричу баш сасвим супротног пола.

Да је педерастија нешто узвишено, потрудише се да докажу Хитлерови нацисти. ...те се у Немачкој развио покрет који се позивао на мужевност понашања античких Грка, пре свега Спартанаца, и тврдили су да је хомосексуалност врлина правих ратника. После су се као мало љутили и свађали и, гле обрта, данас ко је против педера, тај је за Хитлера?!

Ту се у збрку и опште лагање заплиће и симбол вође. Овако је певала Хитлерова омладина:

„Ми смо срећна Хитлерова омладина;
Не треба нам хришћанска врлина;
Јер Адолф Хитлер је наш посредник
И наш искупитељ.
Нема ни попа ни ђавола
Који може да нас спречи
Да се осећамо као Хитлерова деца.
Не следимо Христа, него Хорста Везела!
Даље са тамјаном и светом водицом,
Уз песму идемо за заставом Хитлеровом;
Само тако смо достојни својих предака.
Нисам ни Хришћанин, ни католик.
Са СА одредима идем кроз ватру и воду.
Цркву ми могу украсти што се мене тиче.
Кукасти крст ме усрећује овде на земљи,
За њим ја идем марширајући
Узми и мене, Балдуре фон Ширах“
(вођа „Hitler Jugend“-a, нап. В. Д.).

Како се види, у "новој Југославији" само се нека имена мењају, идеологија је иста.   

Ако се прихвати реалност, етичко значење "педера" је тачно. Нема више педера у Србији, него посланика у Скупштини Србије. Професионални дрешачи учкура и скидачи гаћа. И ту почиње јавно бусање против педера и тајно "Шије-шете" шијавица око места у кабинету аутоване Брнабићке.

Ко се побунио? Палма, што "не сипа патриотизам у трактор", Веља Илић који се напокон сетио "чисте недеље" и Муамер Зукорлић, за кога кажу да "не продаје веру за вечеру", што је највећа шала јер је праузор управо таквог трговца.

И ту се објави инаугурација његове екселенције  Вучића племенитог Александера от Чипуљића. Знали смо да је отворено луд, али да га је превладао "синдром Цара Бокасе", ипак је превише и за лудака. Кад човек себе назове "његовом екселенцијом" и то масе са одушевљењем прихвате, знамо да није сам и да је дошла задња елита и са њоме последња времена.

Жан-Бедел Бокаса (1921- 1926), познат и као цар Бокаса I од Централне Африке или Салах Един Ахмед Бокаса, био је војни диктатор и доживотни председник Централноафричке републике, а од 1976. и цар Централноафричког царства. Бокаса је рођен као једно од дванаесторо деце поглавице села Бобанги, на ивици тропске шуме. Оца су му убили Французи, па је мајка због тога извршила самоубиство. После је Бокаса као војник верно служио те исте Французе који су му умлатили оца.

Године 1960, када већина афричких држава добија независност њу стиче и Централноафричка република, а на место председника новоформиране државе долази Бокасин рођак – Давид Дако. Председник Дако даје овлашћење Жану Беделу Бокаси да формира армију Централноафричке републике, а на притужбе кабинета да ће Бокаса покренути војни пуч одговара да је „његов рођак превише глуп да би тако нешто покушао“. Глуп или не, Бокаса постаје предводник војног пуча и долази на власт.

Укинувши скупштину, Бокаса се дао на самопромоцију обећавши народу Централноафричке републике да ће отићи са власти кад „нестане опасност од комунизма, и када стабилизује економију и искорени корупцију“. Сумњичави житељи Централноафричке републике су помислили да Бокаса жели да влада заувек, али се он није обесхрабривао коментарима смртника.

Након доста перипетија у опстанку на власти Бокаса се коначно прогласио доживотним председником и успоставио „мирнодопске“ односе са Француском након што је схватио да су боље воље зато што им допрема уранијум у време Хладног рата. Септембра 1976. након састанка са Муамером Гадафијем, вођом Либије, одлучио је да пређе у ислам јер је мислио да ће то донети финансијске донације Централноафричкој републици. Кад се то није догодило, већ у децембру је прешао у католичанство и охрабрио се на важан искорак – постао је цар. У сврху прославе крунисања цара Бокасе Првог потрошен је годишњи буџет Централноафричке царске републике.


Када је свргнут и пао у немилост, себе је прогласио тринаестим Исусовим апостолом. Остаће недоказани мит да је имао лични базен са крокодилима, а помиње се још доста грозота. Укинуо многоженство а сам имао седамнаест жена и преко педесеторо деце. У Централноафричкој републици он је данас херој, они тамо знају зашто тако мисле.

Када се упореде психолошки и политички профили двојице државника испада да је његова екселенција Вучић пљунути цар Бокаса. Верно служење онима што су родбину побили, прелазак у протестанте, обећање да ће се повући чим обави посао или ако га не обави, па се трансформише у доживотног владара, силеџијство уз истовремени лични осећај полубожанства, сиромаштво народно и расипништво владарско, неутажива жеља за дворским сјајем, очајничко мољакање за бар мало поштовања у свету. Једино што овај наш није баш једнако похотљив и није у свему достигао свог претходника; но млад је он још, може пуно тога да се догради.

Догађај деценије је свакако друга инаугурација, посвета у достојанство, његове екселенције Александра Вучића. Типична мегаломанска и расипничка представа јадног гламура инфериорног света. У хистерији припрема за високу светковину пронео се глас паланком да има неки "дрес-код" који ваља обући. Пет хиљада покондирених тикава истовремено на тако малом простору, толико кича, сељачки "набуџених" тоалета, накинђуреног полусвета, већ само то је изазвало снажан осећај мучнине и националног стида. И свесни су сви ти "пигмеји" са обронака џунгле да нису нити ће икада постати господа, али такође знају да су они сада друштвени крем и на њиховим нафраканим лицима блистао је победнички и пркосни осмех - "ми смо сада елита и коме се не свиђа може да нам пљуне под прозор".

Још мучнија од педерских сајтова беше инаугурациона беседа Њ. Е. Александра Вучића. Грађење мостова над провалијама прошлости, померање планина и страхови од равнице уз вишкове храбрости... све су то изречене мудрости за лечење наших рањених душа и уобразиље.Тачно у 20.38 Председник Вучић је визионарски поручио да је Србија спремна да направи искорак из митологије у будућност. Напредак је немогућ без мира и стабилности, додао је Вучић. Порука је мали корак за Вучића, али огроман за Србију. Уместо митологије добили смо његову екселенцију.

Народ би, да сме да мисли, у вези те немитолошке будућности помену пословицу "Где много обећавају, малу торбу носе!". Додали бисмо: торба јесте мала, али је шупља. Тамо баци пет милиона евра за Сребреницу, овамо скоро два за "веселу" фонтану, направи гала-тулум за пет хиљада улизица, дај за пропаганду УЧК, дај паре подобним телевизијама, шаљи службенике Владе на Тајланд да се деца мало опусте, плаћај ботове, не штеди на простачким педерским парадама (ове године Вучићеви педери два пута има да шетају уз пратњу хиљада милиције и приватног обезбеђења, јер су ЛГБТ организације међусобно закрвиле, и све то треба да трпи и плаћа народ, сам го и бос и осрамоћен). Класично расипништво пропалих режима.

Вучић се пред камерама хвалио како чита Вебера и Радомира Константиновића, али сигурно није читао Радјарда Киплинга који поемом "Ако" учи сина како да постане човек "...Ако можеш да разговараш са нижима од себе и не истакнеш своју супериорност. Или да у друштву са вишима од себе сачуваш своје достојанство..." Не, Вучић не уме ни једно ни друго, јер није израстао у човека. Та психопатска нискост цара Бокасе је извесна српска будућност.

Нема коментара:

Постави коментар

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слаб...