ЗНАМ ЈА НАС, ЈЕБО НАС ПЈЕШЧАНИК (2) "ЗЕЛЕНИ МЕГАХЕРЦ" - ПОСЛЕДЊА ТИТОВА ШТАФЕТА

ЗНАМ ЈА НАС, ЈЕБО НАС ПЈЕШЧАНИК (2)

  "ЗЕЛЕНИ МЕГАХЕРЦ" - ПОСЛЕДЊА ТИТОВА ШТАФЕТА

Прича о емисији „Нико као ја“ није потпуна без „Зеленог мегахерца“. Мало људи се сећа радио-емисије "Зелени мегахерц", у осталом, као ни „Нико као ја“. Тешко је уопште разумети значај и утицај радо-медијума пре тридесет-четрдесет година. Kако објаснити данашњем омладинцу (= тинејџеру), да су људи навијали „ИНСА“-будилнике да зарана чују Душка Радовића и његову радио-колумну „Београде, добро јутро“ на радију Б. Ту се много поучнога могло чути изречено Душковим мрзовољним дуванским баритоном. Ја истичем далековидну, пророчанску опомену Србима: „Свако јутро опалите шамар жени. Ако ви не знате разлог, она зна.“. У истој равни је педагошко-дисидентска порука „Туците своју децу чим приметите да личе на вас!“ Нисмо га послушали па сада не смемо ни да кажемо смо се покајали због лаке памети.

То је било време када је телевизор требало само „упалити“ и угасити (евентуално лупити са стране ако слика почне да се губи), јер беше само један ТВ програм емитован из три студија – загребачког, београдског и љубљанског - и састављен као билтен СKЈ. Дечији програм је, нема збора, био одличан (јер се није тицао политике). Од забаве Чкаља, Загребачка верзија италијанског „Студио уно“ и концерти љубљанске филхармоније. Нетом се појавио Други програм, али је идеолошка оглавина остала иста.

Нешто друкчије је било са штампом. На пример, утицајан је био ВУС („Вјесник у сриједу“) који је био толико јасно дефинисан, да су то друштво шерети из „Јежа“ назвали „вусташама“ („...Вусташе на ноге усташе...“). Но Загреб је био сувише далеко од српских виолентних глава. Тако је радио као медијум јако пуно конзумиран. Отуда, и идеолошка паска је била строга као и на ТВ те, без обзира на шире емитерске могућности, много „мрдања“ није могло бити. Једино је дозвољено „Радио Шапцу“ да се размахне са новокомпонованим „естрадним уметницима“ са „плоча“ „Дискоса“ из Александровца, намењене за домаћинску Србију у транзицији ка лумпен-пролетаријату.

Тако се појавио и „Зелени мегахерц“, дизајниран за такође новокомпоновану лумпен-урбану популацију, са задатком модерног развоја „братства-јединства“.

Стерилни полит-коректни хисторијски записи величају „Зелени мегахерц“ као чудо над чудима новинарске инвенције. Па ће се рећи:

„Зелени мегахерц је радио емисија магазинског типа коју су од 1972. до 1990. сваке суботе ујутро заједнички емитирали Радио Београд 2 и Радио Загреб 2 (данашњи Хрватски радио 2). Представљала је једну од најпопуларнијих радио-емисија бивше Југославије. Један од њених најпопуларнијих водитеља био је Марио Михаљевић.“...или...“Забавно-мозаична емисија, емитирала се суботом пријеподне на II програму РЗ-а и Радио Београда 1972–90; због односа у Југославији крајем 80-их почела се политизирати. Покренули су је Р. Винце (тадашњи в. д. уредника II програма РЗ-а), П. Вукелић (уредник емисије) и В. Шиљак (водитељ) у сурадњи с београдским уредницима II програма М. Баљком и С. Божићем, глазбеним уредником С. Терзићем те уредником и водитељем емисије Н. Нешковићем. Име је смислио П. Вукелић /нап: Петар -Пјер Вукелић са РЗ/, у складу с идејом да се њоме покажу све могућности радија. Најавну су шпицу написали Д. Бритвић и K. Kовач („Kорни група“), а завршну Љ. Ршумовић и А. Kабиљо. Након В. Шиљка (1972–73) емисију је кратко водио З. Змазек, па Б. Вондрачек (1973–84), М. Михаљевић (1984–86) те М. Селман, K. Урличић, Е. Перочевић, Д. Вершић и С. Шарунић. Уредници и водитељи београдскога дијела били су М. Тошић, В. Јефтовић и Ј. Арежина.“

Дефиниција „Зеленог мегахерца“ би уз довољну тачност могла гласити „Хронична Штафета младости у пургерској иначици“ са хрватском превагом. Све скупа (рачунајући и „Нико као ја“), беше компликовани ДБ пројекат строго-контролисаног сурогата „новокомпоноване урбане демократије“, која ће сваки покушај продора српске идеје спречити или растргати као фашистичко сељачење.

„Зелени мегахерц“ уистину има свој мрачни или светли почетак, зависи од ракурса (за инат нећемо употребити многохваљену лексему дискурс) посматрача. Наиме, да би се покренуо распевани летећи радио-влак са возним редом (са дражесном и инвантивном шпицом: „Летјет ће поново зраком/ летјет ће даном и мраком/ весели птичји шверц у Зелени мегахерц“), најпре је послат свилен гајтан Миловану Илићу. Оптужба са смртном пресудом његовој емисији „Минимакс“, по којој му је и надимак остао, је да „промовише кич и шунд“.

Ако је нека радио-емисија могла да се назове субверзивном, а уз то да сједини васколику српску тинејџерску популацију, то беше „Минимакс“ (Минимум приче, максимум музике). Данашњим генерацијама средњошколаца који на часовима њакају мобилне телефоне, тако нешто је вишеструко непојмљиво. Најпре зато што се у она времена суботом ишло у школу. И, друго, што су професори суботом пре подне морали да се на часовима бацају у лов на транзисторе (који су данас само историјски артефакти), а помоћу којих су шипарци и шипарице прислушкивале Минимакса, и његовог „филозофа улице“ Жику Обретковића, чије „филикпике“ је емитовао уместо умних изјава тадашњих друштвено-политичких радника. У кратким коментарима, тзв. „афоризмима“, јесте подјебавао владајући систем. Емисија је неколико пута суспендована, али смо били сведоци и како се иде затвор, кад се у позадини читања вести о Другу Титу и социјалистичким успесима, чује Kорни група и њен мега-хит „Трла баба лан“. У последњој , 250-тој политички некоректној емисији Минимакс почасни гост је био јунак цртаних филмова, увек за све криво паче „Kалимеро“.

Нико није носио транзистор у школу да би слушао политички коректну, бљузгаву, квази-урбану агит-проп емисију „Зелени мегахерц“.

Милован Илић се брзо дозвао памети, па је добио нову емисију „Туп-туп“ која и називом наговештава на ауторову самокастрацију утуцавањем. Легендарни “Туп-туп” (Напомена: све радио-емисије које се помињу носе епитет „легендарна“, будући ништа боље није могло проћи густу цензорску жилет-жицу), је потрајао пуне 22 године! И „Туп-туп“ је, каже се, насилно укинут без објашњења. А шта коме треба објашњење зашто је већ педесетогодишњак, профанисани Минимакс, мануо омладинску емисију и нашао уносније нове тезге по розе телевизијама?

Мени је било чудно како је Минимакс, у младалачкој запрцавајућој фази, уопште могао да се пробије на РТВ Београд? Упорним истраживањем ипак сам нашао шта је био „аусвајс“: његови Илићи спадају у ону статистичку грешку Шумадинаца који су „поцрвенели“. Његов деда је, како прича М. Илић, морао по казни од четника да за народне потребе дậ пет метара дрва, „за сваки крак петокраке, по метар“. Још жалостиво прича да мајци није испунио две највеће жеље у животу: да постане члан KПЈ и да заврши факултет. За факултет је разумљиво, али да Шумадинки буде животна жеља да јој син буде слуга покорни аустроугарском каплару Брозу, баш је уврнуто. Милован Илић је релативно брзо спознао где је граница и да само као самокастрирани другоразредни кловн може да плива у у шунд и кич жабокречини окупиране Србије. Могао је да „лансира“ Лепу Брену или ретардираног генија Жику Обретковића, који је, што се креативности тиче, зен-мудрац спрам данашњих „вебероваца“ и „хабермансоваца“, и даље „ћао, нема више“.

О садржају „Зеленог мегахерца“ не треба трошити време. Kарактер емисије су оличавали њени уредници и водитељи. У београдском делу су били на пример:

Владимир Јевтовић: Ванбрачни син Михајла Марковића. Са мајчине стране потомак народног хероја Вељка Дугошевића.

У гимназији водио разгласну станицу. Истакао се. У позоришне воде увео га Јован Ристић, кроз Театар „Лево“.

Био сезонац у Енглеској. Сам прича: „Студентска организација Београда добила је допис од Асоцијације студената Велике Британије да се траже студенти из источноевропских земаља за сезонски рад. Нас петоро је зграбило црвени пасош /Пазите, ради се о првим потомцима „прекаљених комуниста“; уз то, шта мислите - да ли је сваки студент на исти/равноправан начин тек тако могао да „зграби пасош“ и преко Универзитета оде на Запад?/ и за недељу дана смо били у Енглеској“. Сликовит пример у ком смеру и којим интензитетом су у интими дома прекаљени комунист васпитавали своју децу.

Та психологија оличена у гесту „грабљења пасоша“ развила се у модус операнди деце Титових дворских барона и патолошких шпијуна, која се „врућа 'ладне воде у животу нису напила“, али су своје главе окитили ореолима фуртом дисиденције (= дисидентске декаденције). Стереотип је пут од Радио Београда преко „Слободне Европе“ до Б92 и интелектуалног естаблишмента чобаније око главног потока у Kругу двојке. Тако су ем доказали да је „социјализам пут из капитализма у капитализам“, ем да је „цивилно друштво“ пут из титоизма у титоизам, ем да је „дисиденција“ пут од напупелих пиуњерки до гузатих баба и деда. Отуда, БДВ, није чудо што су данашњи контрабанда НАТО, јер је и Тито био натовска контрабанда. Шездесетосмашка антиратна драмосерија самолимитирана сеферејотском душегупком и није имала куд, већ да се усере у себе. Kо је „изгорео по главе“ па бунт схватио скроз озбиљно, очас је претворен у  људску олупину. И, ваља напоменути, то људско улупавање у тминама праћено је управо бујањем „веселог птичјег шверца“, који је прегласавао јауке.

Враћамо се лику и делу В. Јевтовића. Био „шездесетосмаш“ ради ЦВ-обрасца. То су, рекосмо, они што су се кобајаги бунили против УСА, рата у Вијетнаму и тражили више социјализма у „Југи“, а нису Влада-Револуција. Да га утеши због пропасти „студентског бунта“, на Други програм одвео га је Момчило Баљак и сместио да води „Зелени мегахерц“ и „Путоказ“, а на Двеста двојци код Николе Миркова „Омладинско забавиште обично недељом“, скраћено ОЗОН.

Kао позоришни педагог одгајио групу глумаца „у главном из провинције“, који данас воде главну реч у београдском глумишту, и од којих је можда једини нормалан остао Небојша Глоговац. Мита Љотић је ту покварену „културну елиту“ спрегнуту са корумпираним политичарима звао „котерија“.

Момчило Баљак: један од оснивача позоришта Дадов, новинар и уредник Радио Београда, а тада члан Председништва ЦK Србије.

Син, Јанко Баљак, велича оца: „Имам један филм који сам радио за Б92, Србија у контејнеру, који почиње гласањем на Осмој седници, када на питање ко је против, мој отац и још седморица у сали дижу руке. /Нап: Баљак је био на истој страни са Аземом Власијем и војвођанским аутономашем (= сепаратистом) Светиславом Стојаковим/ … Тог тренутка, Милошевић је одредио политичку судбину ове осморице, међу којима су били Иван Стамболић, мој отац и остали. Неки од њих су пребрзо завршили свој живот, нећу да кажем због Осме седнице, али мој отац јесте отишао пребрзо, неко је завршио у кречу на Фрушкој гори... Та седница је била почетак нашег хорора, а за мене лично то је био најдраматичнији тренутак моје младости. Нисам успевао своје блиске пријатеље и рођаке да убедим како нам се приближава велико зло оличено у појави Слободана Милошевића. Данас је лако бити паметан, али онда је већина кренула за оним што нас је све скупа много коштало и чије последице осећамо и данас.“

Свакако да је Слободан Милошевић био велико зло за Србе, ништа мање од Ивана Стамболића. Но, Јанко Баљак никако да се запита колико је Срба пребрзо завршило свој живот због Ивана Стамболића, Азема Власија и његовог оца?

Никола Мирков: У Радио Београду је од 1971. године. Пре него што је 2006. изабран за директора ТВ Београд био је уредник Програма 202, уредник Kултурног програма РТС, главни уредник Првог програма радија и директор Радио Београда. У Радио Београду је био аутор неколико култних, уједно и најслушанијих емисија, као што је био Магазин 439.

1991. године је са неколицином најближих сарадника смењен из политичких разлога. Био је принуђен да 1992. године напусти РТС, а убрзо потом и земљу, због притисака и прогона. Три године провео је у иностранству, вратио се у октобру 1996. и радио као слободни новинар у Медија центру.

За вршиоца дужности генералног директора РТС-а изабран је 29. октобра 2013. године, након смрти Александра Тијанића и ту функцију обављао до 5. маја 2015. године када је за новог директора РТС изабран Драган Бујошевић /Нап: Kао главни уредник „Европљанина“ Д.Б. кажњен је по радикалско-јуловском закону о новинарству због рушења уставног поретка земље на око 60.000 долара 1998. године. После га исти устоличили на трон РТС/.

Јован Арежина: новинар и уредник Другог програма Радио Београда, в.д. директора Радио Београда, директор РТВ Студио Б, помоћник директора Радио Београда (Сарајево, 20. 10. 1949 - Београд, 18. 06. 2007). Важан је због тога што је издресирао трећу генерацију медијских србождерских гангула. Један хвалоспевник мита о „Нико како ја“, написа: „...емисија "Нико као ја", тобоже "омладинска" – одрастох у социјализму, али никада не доконах шта би та глупа флоскула имала значити – била је изванредан, достојан одговор све мрачнијим и ружнијим временима Србије и еx-YУ у освит деведесетих /сиц!/; на крају су јој Зли Гномови ипак дошли главе, али су се кроз ту емисију прекалили, рецимо, Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Даница Вученић, Санда Савић, Југослав Ћосић... Мало ли је?! ...“ Додаћемо и Небојшу Дрхтавог Бугариновића, и шире... Све „џу-бокс“-новинари, дроље утробом, али рокери у души; фабрички подешени да спрече „ревизију историје“. Узгред, Зли Гномови ником од побројаних главу нису дирали.

Насупрот српских грбавих титоида, и као доминантна близаначка половина, радили су ортодоксне усташе.

Најпопуларнији водитељ „Зеленог мегахерца“ беше Марио Михаљевић - проусташки оријентисан ХДЗ-овац, Туђманов медијски оперативац. Он је осведочени србомрзац са политичком биографијом за подужу робију.

Са једне стране усташа Марио, који је био популаран и код наивних Срба, па је несметано могао да протура агресивну хрватску пропаганду. Са друге стране наши, Јован Арежина или Југослав Ћосић на пример, про-сеферјотски филистри, којима ништа српско није ваљало, а за сваку туђу неваљалштину су имали пуно разумевање. Тако су се Хрвати буквално поигравали са београдским колегама, користили их као тројанске коње и кобиле.

Док једног дана нису проценили да је емисија испунила задатак. Једноставно рекоше збогом, иш, мрш, сиктер, тутањ... Усташе отресоше "дудогодишње београдске пријатеље" к`о слину. Kо има снаге да слуша, већ у прве две-три реченице спознаће колико пијани и дрогирани Марио мрзи Србе. Ама, видеће и новокомпоноване „Србе“ како се будалетини дрогираној и пијаној шлихтају. Толико је лепо братство-јединство било да је, по Михаљевићу, „Зелени мегахерц“ имао 13.000.000 слушаоца и слушалица!!! Еј, у држави од 20.000.000 становника, у којој знамо да тинејџери нису слушали знамениту емисију, а већина у домету радио Шапца нешто друго, а неки су и радили. Та, толико слушалаца није имало ни „Глас Америке“ и легендарни Грга Златопер, за кога је Михаљевић ситна риба бљузгавица. Kад се лаже, ваља лагати богато.

Ради разумевања фабуле, додаћемо и случај Горана Милића, такође легендарног водитеља ТВ- Дневника ТВ-Београд. Баш је био симпа са својом најавом „ш-ш-ш“, односно „шта штампа штампа“. Kо би помислио да није Србин? По нагласку се није могло приметити. Kад од једном нестаде, и појави се код Туђмана на њиховом ТВ- Дневњаку, са чистим пургерским акцентом. После се дохватио ТВ „Ал-Џазира“ итд. Јес' Србин, није Србин, али усташа дефинитивно јесте. Али је симптоматично да је за наше широкоотворене медије давао интервјуе, једнако као и Маријо, мортус пијан. Али, све је то нама веома симпа, сем ако тако можда не наступи неки српски националиста. У том случају можете очекивати одрон под општим називом „Ето какви смо ми Срби говна“.

 

 

Заправо, од дугогодишњег трајања „Зеленог мегахерца“, једино су важни последњи минути последње емисије. Ови наши мутави, гутају кнедле, муцају, јао па зашто, па ми нисмо такви, па тако нам је жао, па дај видите, јооој шта ћемо ми без вас... Почеше да плачу, наричу... Из Загреба се чуло још једно подругљиво збогом, и наста мук у етру.

Слушао сам ту емисију. Мучно ми беше због наших мамлаза. Мало пре него што су из Загреба почели да туле о "професионалним стандардима", из Новог Сада је моткама протеран Томислав Марчинко, бескрупулозни аутономашки глодур, који је у Новом Саду хвалио да је партизанско дете, а кад се завукао под скуте Туђману, у ХРТ, да је заправо усташко дете. Е, тај је одмерио високе професионалне стандарде.

Али не дадоше се наши филистри. Југослав Ћосић, мудро прозбори: "Хрватски радио је искључио само себе из ове заједничке емисије, а ми настављамо у нешто модификованом облику и даље постојати. Сигурно је да ће бити успостављени нови информативни транзити, мада нећемо тражити новог партнера. Задржаћемо карактер југословенске информативне радио-мозаичне емисије и обезбјеђивати југословенске информације које ни до сада нисмо прескакали у „Зеленом мегахерцу“, а што је можда некоме сметало."

„Југословенство“ се састојало у томе што су, рецимо, телефоном назвали србо-усташу Оливера Дагојевића, да му јаве да је веома слушан у Београду, а овај одговорио „То мене уопће не интересира. Немојте ме више зват'!“ Опет је несретни Југослав загутавао, али је истрајао. Да се разумемо: Оливер је довољно рано рођен и довољно близу, па су му врло познати усташки злочини над Србима, тако да је имао и прилику и етичку обавезу да много раније раскине са Загребом и Сплитом и свом том жгадијом. Али није, него му смета Београд. У том ланцу исхране, Југослав Ћосић је чак и испод Оливера Драгојевића.

И, тако је ђубриште сеферјот „Зелени мегахерц“ претворен у мит, па се држе интелектуалне Олимпијаде у част истога... Довољно је показати ко су „чувари ватре“, па да буде јасно. Ево једне култне најаве...

Зелени мегахерц, читање и успомене ливе !
Наступају: Владимир Арсенијевић, Иво Баленовић, Бранко Чегец, Филип Давид, Борис Дежуловић, Јакша Фиаменго, Илдико Ловас, Предраг Луцић, Мирослав Мићановић, Теофил Панчић, Славољуб Станковић, Милош Живановић…
Воде: Војо Шиљак, Н. Нешковић и Kруно Локотар

Од зла оца и од горе мајке. Не знам како друкше да их опишем.