О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ



Држим у рукама „ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ за 1894. КЊИГА 177. Уређује А. (Антоније) Хаџић. Тежак осећај. Са једне стране за данашње прилике непојамни национални труд, са друге детиња наивност. Какав је то напор био да се народ србски образује и прикључи ондашњој напредној Европи. Невероватно! Само један примерак из овог летописа: „ Цар лир“ од Виљема Шекспира, у преводу Лазе Костића. Довољно? Па затим прилози, од „хисторичесних“ до критика уџбеника математике.

То наше распеће између одбране националног бића и вере да ће нас Европа примити под свој скут, ако подигнемо своју изображеност, чини ми се да се јасно огледа у редакцијском чланку (нап: Вероватно А. Хаџића) посвећеном овај пут прослави четиристогодишњице Цетињске штампарије. Па ево, слово по слово прекуцаног виђења те прославе из „Летописа Матице српске“ за 1894. годину.





КУЛТУРНЕ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ НАРОДУ

….......

Прослава 400-годишњице прве српске штампарије у Црној Гори

13. 14. 15. 16. и 17. јула 1893.


У нѝзу разноврсних светковина и прослава на културноме пољу можда ни једна није тако изненадила изображени свет у Европи као четиристогодишњица прве српске штампарије и то у Црној Гори. Многи одлични људи на први глас о тој светковини нису хтели да верују у истину те појаве; било им је у неку руку непојмљиво, да се на том вековном разбојишту могла још пре четири сто година подићи културна установа, која је у оно доба управо тек у повоју била и која је у гдекојим културним средиштима европским тек скромно показивала, да је ипак у животу. Незнање, а и нека врста поноса, не допуштаху многима да се опријатеље са помишљајем на чин, да се баш у Црној Гори, тој патријархалној државици, о којој знадоше само толико, да бије бој за чемеран али славан опстанак свој, - могла подићи штампарију већ четрдесет година после проналаска јој. Али тај чин, тај сјајни доказ културнога развитка српског, не да се побити ни неверовањем ни смешкањем ни порицањем. Он постоји упркос свему том, а доказ су му књиге, штампане у оно доба. И кад се у Европи уверише, да нема сумње у истини тој, тада су зацело многи и многи искрено пожалили, што је дивље варварство тако сурово нарушило и спречило напредовање народа српског, који је већ у оно доба показивао толико смисла и тежње за културом и науком.

Проналаском штампарије почела је тек наука постајати свеопштим добром свију људи. До тог доба била је наука управо својина неколицине доколних и богатих људи, који су с једне стране могли годинама преписивати по које црквено и научно дело, а са друге стране опет могли тако удешено дело купити. Гутенбергов геније учинио је краја таквом лаганом напредовању изображења и знања и када је свету једаред пукло пред очима шта је добио тим проналаском: онда га је одушевљено и пригрлио. Данас излазе за сахат више штампаних листића него пре за десет година, па и то је мало речено.

Да такав проналазак и огроман утицај му није умакао од схватања изображенијих и вољнијих синова српских, показује и опет, како је народ наш готов да прими тековине, које воде умноме напретку и развитку, показује и опет, како тековине на културноме пољу налазе у народу нашем свагда одзива и гостопримства. Ни за пуних шездесет година од прве српске штампарије год. 1493., разгранала се та еминентно културна установа готово по свим крајевима српским – у оно доба и у онаквим приликама успех заиста јединствен, тим пре и тим већма, кад се с њиме упореди успех те установе у осталој Европи, у којој су владале сасвим друкче прилике него тада на балканскоме полуострву. Ми видимо како се дижу штампарије у Горажди 1521. и 1531., у Рујну 1537., у Грачаници 1939., у Милешеву 1544., у Београду 1552., у Мркшиној цркви 1562., у Скадру 1563., да не спомињемо српску штампарију у Млецима 1519-1638. А поред штампарија остаће на свагда и светла успомена трудбеницима српским, који су их подигли, као што беху: Ђурађ Црнојевић и јеромонах Макарије, јеромонах Теодор Љубовић, ђакон Радоје и други многи,*) којима нека је вечита хвала и признање.

Није прошло ни месец дана како се у Дубровнику разлегало одушевљено клицање народа српскога у славу песништва и песницима (Нап. Ђ.И. : Поводом откривања споменика српском песнику у српском Дубровнику Ивану Гундулићу, који је накнадно постхумно преведен у хрватске књижевнике **) а већ се у Црној Гори спремала светковина, која је по смислу и значају свом можда још претежнија и значајнија, и ако јој повод у даљем развитку свом није показао онај успех, коме се у први мах надало. А није га показао за то, што га није могао показати. Друге, животне прилике спречаваху му утицај и успех – пушка и ханџар добише главну и непрекидну реч а inter arma silent Musae. Тај Значај, значај прве српске штампарије, разумео је и достојно оценио и цео свет.

Прослава дубровачка имала је обележје фамилијарности: српски народ славио је своју поезију а свака поезија носи на послетку ипак тип и сигнатуру онога народа, из кога је поникла, те може тако у првом реду занимати и одушевити баш народ тај. Друкче стоји ствар са науком. Наука је тек у одличном смислу међународно добро, и сваки успех на њеноме пољу камичак је више на свеопштој и светској згради. А то лежи у објективности науке, док је свака поезија мање-више израз субјективности, било личне било народне. У Дубровнику није било и страног света; прослава се одржала у ужем, српском, у свесрпском кругу. У Црној Гори пак било је, осим представника из свију крајева српских, још изасланика готово свију културних народа европских. Међународни значај те прославе показао се дакле већ у том. У Дубровнику се говорило само на једном званичном језику, у Црној Гори беху језици свију заступљених народа званични, пошто се изасланик свакога народа у неку руку осећао код куће, славећи науку и њене трудбенике. Имена Ђурђа Црнојевића и јеромонаха Макарија беху тада у устима свакога, а сваки је та имена изговарао онако како је умео и знао, поштујући у њима међународно начело науке и научности. Никоме од присутних гостију није ни пало на ум, да том приликом истакне можда већи и напреднији степен изображења свог народа пошто је сваком било јасно за што није и народ српски могао подједнако корачати с другим народима на културноме пољу. Па ако се ипак по гдекоја груд живље надимала, ако је ипак по гдекоје срце веселије куцало: беше то у првом реду високога домаћина, који је с поносом могао показати на прошлост свог народа и на изображеност својих предака. Слава на бојноме пољу дична је и узвишена је, али слава на умноме пољу још је дичнија и узвишенија.
 Ево, кажу, "Обод", прва црногорска, никако српска, штампарија



Прослава четиристогодишњице прве српске штампарије протекла је сјајно и достојанствено. Цео народ српски дубоко је осећао значај њен и с поносом је пратио и одобравао речи својих синова, који су га тамо заступали. И други изображени народи гледали су с признањем и саучешћем на земљу, где им представници одабраним речима одају поштовање културноме чину. Као неки виши рељеф дизала се та светковина над осталим догађајима у свету; сваки је знао да се ту не слави ни случајни успех ни лично истицање, већ начело, које осваја свет, до душе, лагано, али добротворно и спасоносно. То начело беше изражено не само чином прославе већ и сваком ниансом њеном, било при озбиљним састанцима и научним расправљањима, било при забави, весељу и лакокрилој шали. А Црна Гора, та челенка народа српског, заоденула се свечаним рухом својим и с правим српским, словенским гостољубљем примила је и пратила госте своје, дубоко уверена о значају тих дана. Високо стêње црногорско одјекивало је и тада од метака из пушака и усклика из радосних груди, али у знак победе над најгрђим непријатељем људским, над умним мраком и незнањем.

С истим утиском оставише и гости Црну Гору, уверени још, да народ, који је већ пр четири сто година могао разумети значај културне једне установе, не ће и не може заостати иза осталих народа ни у мирној утакмици на умноме пољу. Разум и срце народа српског, оно што га је и до сада уздизало и крепило, јемство је и за будућност, а потоњи нараштаји, који ће временом бити носиоци и културнога задатка српскога, оправдаће уверење, с којим се разиђоше учесници тако узвишене светковине.
Ми пак захваљујемо удесу, који је и народ наш одарио красним својствима, којима се може одликовати и истаћи, да на послетку ипак мора извојевати и достојно место у колу изображених народа а уједно и признање тих народа. То нек нас крепи и нек нас соколи у даљем раду, јер само тако ће нам временом бити боље.

--------

*) Види о томе опширније: „Старе српске штампарије“ од М. Ђ. Милићевића. „Јавор“ 1893. бр 11. и 12.

…..

**

Новине српске, службени лист Кнежевине Србије у суботу 19. септембра 1892. године на 1036 страници пишу: (Гундулићев споменик) У мају месецу 1893 године откриће се споменик српском песнику Гундулићу... У своје време послан је на ову цељ повећи прилог из Београда али је споменик изашао много скупље него што се мислило,и зато се наша браћа Дубровчани (Срби) обратише нама за помоћ...Српске новине у даљњем тексту наводе дародавце из Београда и целе Србије и моле да се још више Срба прикључи овој акцији па кажу: „Грађанству препоручујемо да обилатим прилозима посведочи своје велико уважавање према успомени нашег великог песника у Приморју“.

----------



Коментар:


Ако занемаримо патос у стилу изражавања који одудара од савремене стерилне новинске презентације сузбитог осећања али са особеним трудом да се искористи што мање српских речи, прво што запада у очи је комплекс културне инфериорности малог балканског народа. То се види из описа сâме цетињске прославе, али још већма зато што је овој прослави дат примат у односу на дубровачку светковину, јер је првопоменута била интернационална. Нагласићемо да је овај утисак примерен накнадној памети са стодвадестогодишњом историјском дистанцом. Наиме, ондањи наши културни прегаоци нису гледали у плећку шта ће бити; али, битније, јединство српскога народа у та доба беше природно, обично, нешто што се подразумева и није подложно било каквом преиспитивању и клецању. Пре но што се напљуваним каменом хитнемо на сени наших добрих предака, замислите какву би неверицу и узбуђење изазвало да знају да се у свим градовима које поменуше као стабилне ослонце српства и српске културе и изображења, данас једино може глава изгубити на гласно помињање српства, најпре у „перјаници српства“ - Цетињу? Изузетак је Београд, где „фикс-идеју“ да су сви поменути градови српски, смеш изрећи и нећеш бити убијен, али од каштига лустрације немаш куда утећи.

Да, из данашњег гледања, са сигурношћу можемо рећи да је свесрпска прослава у Дубровику немерљиво вреднија од прославе сумњивог морала штампарије на Цетињу. Камо среће да смо се тврдокорно држали свесрпске културне парадигме дубровачке, него што смо гостили облапорне европске хуље, уверени да се тако приближавамо културним и изображеним европским народима.

И, уистину, нетом пошто сити и ласни напустише Цетиње, праћени пуцњима из пушаках и прангија сујетних домаћина од силине у ходу раширених ногâ, исти европски изображеници почеше нагрђивати Србе. „Лакокрила шала“ изобрази се у оловну поругу. Гутенбергов геније беше им од помоћи да штампају у огромном броју скаредне карикатуре у којима су Срби приказивани као „вашљиво племе“, недостојно постојања. Никада на нас нису гледали друкше већ као на сировину и механички људски ресурс. Сви они изображени се лако претворише у звери за које су Срби били тек мали оброк. Нашим културним прегаоцима на крај памети не беше да ће се Гутенбергово сокоћало највећма користити за политическо и економско освајање надмоћних народа над онима мањима и слабијима. Таква пропаганда беше летећи ћилим на коме западни изображени народи стигоше до њиховог највећег достигнућа – геноцида. Изображени Европљани под именом културизације извршише геноциде од Америке Јужне и Северне, до југа Африке, од Африке до Азије. О Европи да не говоримо. Али, само су један и по геноцид (онај над Јерменима) признати, остали не, Гутенбергу хвала.

Веровали су добри и јаки Срби да „Наука је тек у одличном смислу међународно добро, и сваки успех на њеноме пољу камичак је више на свеопштој и светској згради...“ Нису они могли знати да ће „научни камичци“ само двадесет година касније додати одлични прилог људској касапници и хвале вредном квоцијенту побијених у односу на уложена средства. Одавно је доказано да наука јесте објективна и свакако неопходна, али да је према хуманости индиферентна. Наука ће бити хумана онолико колико ваљају они народи који на томе пољу предњаче.

Ако се вратимо на почетно болно питање разсрбљавања неупитно српских чворишта, од Дубровника и Скадра до Горажда, Грачанице, преко Београда до Новога Сада, па до Сентандреје (нап: по попису из 1720. 88% становника беху Срби) и све до Будима, где већина исто беше православно-српска, питање је шта се то десило са нама? Кад се помислило да је доста са разсрбљавањем и омразом од којих нам излипта крв и на нос и на уши, ето нама војвођанера, дукађинера и бошњака, па чак и особитих „бео-фашиста“ у повоју, за нови циклус пакла. У време писања горњег чланка незамисливе беху све те превисоке ограде од отровног глога које сами међу собом подигосмо.


Миливој Николајевић: Грање у води


У време титоистичке диктатуре, чак је и Матица српска била у функцији деструкције српскога рода. У неком времену, председик Матице српске беше и обезлично партијско мазало Миливој Николајевић, кога се више нико не сећа. Цео живот уважајеми Николајевић провео као паразит под заштитом Матице српске, са чланском картом. И тај беше оснивач и један од првих редовних чланова Војвођанске академије наука и уметности, која је, по дефиницији, карактеру и подлаштву, управо супротност идеји и прегнућу Матице српске. Па ето нам још једне прилике за наук.

Традиција је важна, заправо кључна за трајање једног народа. Зрели народи то знају. Они, пак, недоврши, склони рушењу традиције, заправо су иза сваке традиције, добровољни повратници у њима омиљене примате и народне штеточине.

Данас је „Летопис матице српске“, који, под различитим околностима, али никад благодатним, баштини српскоме роду такав културни капитал како ни једна друга институција, у агонији, у равни туристичког бедекера недостојно завистан од некаквих бедних грантова које деле уљуези у влади Србије, барабар са елџибити фестивалима и другим кукавним НВО.

Ја из свега могу разумети да је једино исправно да се крене тачно супротним кораком – културним појавама српским од Дубровника и Скадра, до Сентандреје и Београда, без устезања и дигнутог чела. Ако нисмо кадри да се изборимо да у статусу Матица српска и наша непроцењива ризница „Летопис Матице српске“ буду неприкосновене свесрпске институције, неумитно ћемо бити, и ово што нас је остало, лак плен изображених народа снажно доминантних на пољу научноме и технолошкоме, који свог Гутенберга слабо и славе, јер поседују далеко напреднија и убитачнија средства.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА