Претражи овај блог

петак, 02. децембар 2016.

ПАД ЕЛИТА: ИСТОРИЈА ЈЕ ГРОБЉЕ АРИСТОКРАТИЈА


Тим речима је Вилфредо Парето описао драму смена друштвених слојева и група на власти упозоравајући да се елите устручавају обновити талентованим и надареним појединцима из нижих слојева, затварајући се и допуштајући полагану дегенерацију способности елите да влада. Он је био загледан у историју када су резови између друштвених слојева били груби, а промене споре.

Данас су промене брзе, а резови и разлике разбијене у стотинама прелазних облика.

Но ако и јесте тако, чињеница да су на власти мањине, да владају над мање организованим, застрашеним и поводљивим масама уклопила би се у његову конзервативну и назадну теорију.

У последње време раширила се идеја да наступа доба буђења маса, побуне против естаблишмента (ма што то било и ма ко га чинио), побуне против отуђених елита које су занемариле бригу о обичном и просечном човеку.

Важно је макар на час бити у медијима, а разметање тривијалним искуствима приказује се као дубока промишљеност. Златна младеж не прима у своје редове некога ко се истакнуо својим постигнућем – важни су баналност или порекло. Бити ништа не значи да треба бити и нико; елиту попуњавају људи без заслуга, способности и знања; довољно је да постану познати и да су у медијима.

Масе су већина. Победа Доналда Трампа објашњава се тиме, премда је Хилари Клинтон добила два милиона гласова више. Пегида, Нова Зора, пољски национализам, Виктор Орбан и Фидес, Nordica Resistance Movement или Вилдерс и Рита Вердонк, Брегзит… све се то тумачи побуном ћутљиве већине која се осећа губитнички у таласима глобализације, интернационализације и мултикултуралности.

Ту тиху већину, непрекидно и дан за даном, наводно је разјарило игнорисање њихових страхова, предрасуда и реално осиромашење.

Провала примитивизма на нашој политичкој сцени, јавно величање сасвим интелектом просечних, често необразованих људи који одједном добијају могућност и храброст да кажу ”истине” које разуман човек тешко прихваћа, али се повлачи пред лавином мржње, измишљања, агресивности и простачког речника.

Тешко је читати застрашујуће коментаре испод текстова. Више се не ради о изузетку. Не можемо се заваравати да се ради о болесним људима, већ о масовној појави застрашивања, простачења и вређања.

То је последица две важне околности. Прво, елита се расточила. И десно и лево, у центру и на периферији политике појављују се људи којима годи да буду сматрани елитом иако ни по чему то не заслужују.

Политика се сматра запослењем, а не позивом. Елита и гламур приказују се као једно. Доколица је обележје елите, као и расипништво, површност и губљење времена у хедонизму.

На политичкој сцени шепуре се људи без идеја, без прошлости који ништа велико нису чак ни упропастили јер нису имали шансу. Но ако су бледи, бескрвни и без профила, то не значи да немају важне квалитете. Ћутљиви су и немају мишљење, понављају бесадржајне фразе, глуме вође, жртве и харизматике.

То посебно вреди за политичку елиту. Интелектуална елита је децимирана инфлацијом диплома и титула, културна елита комерцијализацијом и масовном културом, техничка срозана на ниво додатка машини, третирани су као запосленици, без шансе да постану директори и креатори економске политике.

Политичка елита расточена је политичким дилетантизмом, схваћањем да већина влада, да се масе лако придобију, да су програми формалност, идеали за будале, а идеализам застарела романтична перспектива.


Онај ко мисли да се у политици, лакше него другде, може прикрити недостатак идеја, интелигенције, знања и искуства, и то на дуги рок и успешно, нажалост је потпуно у праву. Моћ прикрива будалаштину, размишља се што стоји и какви су планови иза исхитрених фраза, а важна дужност ствара утисак стварне изузетности. Sancta simplicitas (света простота), опортунизам, уплашено ћутање и флексибилна начела су у српској политичкој пракси еволутивна предност. Опстају само најбољи у томе.

Каква је то карикатура елите!

Noblesse oblige! Заборавило се да елита, одабрани и моћни немају само права него да имају обавезу да се понашају достојно свом положају.

Римски аристократи своје су врлине (virtu) морали доказивати стално: храброст добровољним одласком у рат и на опасна места, милосрђе плаћањем избора, хлеба и игара из властите ризнице, памет начитаношћу и писањем. Поштујући те неписане обавезе, стицали су поверење и оданост, владали су с унутрашњим уверењем у супериорност.

То данас изгледа анахроно, заправо будаласто. Али државник не постаје нико ко нема осећај обавезе и одговорности. Но опет застарело и далеко од стварности наших владара и управљача. Воле право, не воле одговорност.

”Ми разликујемо изврсног човека од обичног говорећи да је изузетан онај ко поставља веће захтеве према себи, а просечан онај који према себи нема захтева” (José Ortega y Gasset).

Не, ја баш и не верујем у добростивост робовласника и властеле. Но верујем да су барем глумили своју бригу за поданике, да су се клели у своју племенитост и да су пазили на то како изгледају у очима других.

Данашње аристокрације у томе заказују. После говора о бризи за старе и незапослене одлазе на раскошни ручак, разумеју поплављене јер је и њима пукнула цев, осуђују непотизам, а за врхунског стручњака за воде доводе грађевинца с вишом спремом, посећују сеоске дернеке и гламурозне пријеме, тврде да су дипломати ако су били на коктелу, сматрају се модним узорима и не примете сарказам у коментарисању стила, у косу стављају уметке као да су ћелави.


Чак и не покушавају да глуме јер мисле да им је све дозвољено, да имају права, али не и дужности. Мисле да су лепи јер им то улизице кажу. Мисле да су пожељни, но не мисле да су одговорни.

Нестанком елите гомиле добију снагу и увереност. Ако председником може постати гробар са титулом, али без знања и харизме, ако највећи публицитет добија незналица најдужег језика, нестрпљив да покаже дилетантизам, ако премијер владе стручњака постане неко ко не зна шта пише у Уставу, ако на изборима побеђују прононсирани криминалци, како добродушној или агресивној будали из масе поставити границе амбиције и арбитрирања?

Када су критеријум спољне политике кафанска нагађања и предрасуде, када економску политику воде лоши ђаци, а законе доносе они који их и не прочитају, незаустављиво наступа ерозија поверења и лоша власт.

Кога би требало следити и коме веровати и дати глас? Руку под руку либерали и демократи, социјалисти и народњаци страше говорећи о укидању социјалних права, уклањању заштитне мреже која је губитнике спашавала од пада на економско дно.

Подједнако сви стишћу образовање, укидају селекцију према образовању и знању, затварају једина преостала врата за напредовање оних који се нису родили са сребрном кашичицом у устима.

Неће бити преврата, револуција и шансе способнима да задовоље амбиције и напредују – што толико треба друштву – затварају се и с те стране. Која је стварна разлика левице и деснице? У стварности иста политика влада са различитим предзнаком.

Ту престаје политика и почињу манипулација и обрачун. Но војске, генерали и војници криво су се сврстали. Како пише Хабермас ”Према мојој процени домаћи политичар су се поставили погрешно према десничарском популизму. Погрешка владајућих странака лежи у признању да је црта фронта, коју дефинише десница: МИ против система”.

Разумном човеку тешко је разумети да милијардер позива радничку класу Америке да гласа за њега, а тиме против елите и владајућих иза којих, тврди, стоји завера богаташа. А да радници доиста и гласају за њега.

Да је историја гробље аристократија, не види се на Новом гробљу, него у дневним новинама.
--------------

Волео бих да сам ово ја написао, али нисам. Само сам србизовао. Све је исто, само сам  тек понешто прилагодио нашој средини и избацио вишка ијекавице. Иначе, чланак је написао маестрални Борис Крегар, непатворени Хрват и задрта комуњара (што се, за разлику од Срба, међусобно не искључује, будући да је комуњарство по дефиницији антисрпско).

Треба читати Хрвате. Њихови политички аналитичари несумљиво имају степеницу више моралног дигнитета и интелектуалне независности од наших фуњара са титулом "политички аналитичар", који се, са једва неколико изузетака, могу само назвати политичким курвама.

Нема коментара:

Постави коментар

МАМАЉУГА ОД ФУДБАЛА Нису Енглези изгубили утакмицу од Хрвата у семи- финалу СП у Русији зато што су Хрвати играли спектакуларан ф удб...