О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ

Светислав Басара нас је даривао још једном својом салатаром којој се у салонима декадентних културних београдских кругова још тепа "колумна", мада такве вечите полуинтелектуалне колумнисте са каденцом ради гутљаја у прислону за шанком имате у свакој биртији са историјом, па ником не пада на памет да их назива културном елитом.

У најновијој колумни "Српска салата" Басара се бави такође "колумном" трутовског колеге Саше Илића са "Пешчаника" "Културна кухиња" . У најкраћем, Илић се згражава над неком књигом "Ка српском становишту" у којој су поларизовани "свесрпски, у бити антихрватски програм спрам Југосфере и Европске уније". Заборавио је Илић да помене Аустроугарску, но нема везе. Кулминација згражавања Саше Илића је што се нови министар културе и информација Владан Вукосављевић дрзнуо да напише предговор овом зборнику на читаве три и по стране. Ту га (Илића) Басара теши, указујући на лично философско проникнуће да "Путеви уметности, културе уопште, не могу се трасирати у министарским главама и кабинетима јер су, као и језик, ствари које имају своју егзистенцију независну од било каквог политичког волунтаризма". Мора да смо сви ми који имамо сасвим супротно искуство са "уметношћу, културом у опште" у сеферјот док није била (југо)сфера, већ равна плоча, нешто грдно побркали, кад смо мислили да ономад уметност и култура беху дресирани. И као да нам другосрбијанац Тасовац, насупрот тврдњама Басаре, није за кратко време запишао оно мало културе што још преживљава, па се и то спарушило. Уз то, Басара ће признати да у опште не може да докучи шта је то "српско становиште", јер све што било ко пише у вези досадног српскогстановишта је претенциозно, помпезно, сувопарно... опште српско националистичко место до општег места, нарицање до нарицања, истраге потурица, откривање топле воде и рупа на саксији... (Ма да... зато се "Филозофија паланке" чита у даху, просто гута очима колико је то занимљиво и динамично штиво без фразетина и лупетања). Српско становиште је само још једна од на силу Бога склепаних домољубивих појмова који гордо звуче, а ништа не значе - лупниг попут Ћосићеве "разисторије" или Ћирјаковићевог "аутошовинизма".

Дао сам себи слободу да мало поделим размишљања са колумнистом купусарске (подврста: свадбарски) преференције.

Можда једном и запамтите - "аутошовинизам" није Ћирјаковићев већ Ивковићев. Не ради се о пукој сујети и одбрани интелектуалне својине, већ о жалосном заостајању мејнстрим србоумњака за андерграунд аналитичарима у разумевању наших судбинских ломова. У датом случају закашњење је добре три и по године. Појам и те како има суштину, само што је гужва унутра, па Басара ништа не види и гуши се у тој претрпаној маси.

Но, да видимо шта ћемо са шлагвортом.

Илићу смета што у опште српски министар културе пише предговор нечему што у наслову има фонему "Србин, српско, Србија...". Такав је по Илићу унапред безнадежан за културу.

Илићева зебња је израз анксиозности без доброг основа.

Свако становиште полази из стомака, а наше становиште је безнадежно сеферјотско. Конкретно, то наше владајуће сеферјотско становиште је објаснио Стево Карапанџа, врсни кувар огромног искуства. На ТВ Кичн, пита ли га која је највећа "парти" за коју је припремао храну. Каже Карапанџа да је седамдесетих година три дана и три ноћи са четом кувара припремао храну за једну Титову журку у Загребу. Журки је присуствовало 12.000 званица. Шта мислите, колики су укупни трошкови ића, пића, декорације, обезбеђења, есцајга, пословне пратње, развоза... ове мега-гламурозне молитвене журке? На десетине милиона данашњих евара. Само неколико година касније сеферјот је пропала, тј. банкротирала.

Још, шта мислите, кад би било који српски краљ поред Лазе Пачуа могао да направи овакву баханалију достојну афричких људождерских царева? Никад, ни у бунилу. Е то је српско становиште, непомирљиво различито од сеферјотског становишта тако величанствено сажетог у максиму "У се, на се и пода се" које је победило у културним београдским круговима јер кавијар и виски за "џ" увек ће издоминирати над тамо некаквим самопожртвовањем и националним радом за "џ". И шта ће мучени аутор, већ да то српско становиште назове "псеудомитологијом". Оно што Карапанџа направи то је историја и етос, не некаква небеска фиксација.

Ако нисмо били јасни у илустрацији сукоба "српског становишта" са "југосферним"/аустроугарским и евроунијатским становиштем, да кратко допунимо:

Некада смо имали Мишу Анастасијевића, данас Ђерђа Сороша. Некада смо имали Матицу српску и њен Летопис Матице српске (Сербске летописе), имали смо и Српску књижевну задругу... који пред нама и поред нас лагано умиру. За узврат, добили смо Пешчаник, где гомилетина Титових/сада ново-евроатланских кривошијих "интелектуалаца" гвири и чуљи уши да неће случајно некоме пасти на памет да шири нешто српско, као што су "...оснивачи Српске књижевне задруге 30. априла, односно 13. маја 1892. упутили проглас "Свем српском народу""... па да дрзнику који пише "свем српском народу" очи живе ископају.