СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ(3) ТАЈНИ КАНАЛИ

СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ(3)

ТАЈНИ КАНАЛИ

Михајло Пупин

Да је убиство "генетски модификованог" Франца Фердинанда у Сарајеву изазвало Први светски рат је пропагандни избљувак. Промиче многима пажњи да ни прерасподела територија унутар Европе није пресудни узрок сукоба. Јесте значајан, али није одлучујући узрок. Да јесте, рат би избио још 1908., након Аустроугарског заузимања српске Босне и Херцеговине, противно свим међународним уговорима.

Кључни узроци су се налазили у судару интереса великих сила далеко од Европе. Задирали су до краја Арабијског полуострва и јужног краја Африке. И до "краја света", до Микронезије. Између осталог, дошло је до две "Мароканске кризе", од којих је друга, "Агадирска криза" 1911., била већи изазов од Сарајевског атентата. Из неразмрсивих гео-стратешких игара поменућемо само немачки грандиозни план изградње пруге којом би се спојили Хамбург преко Аустроугарске и Србије са Шат-ел-Арабом. Циљ је дакако био нови енергент - нафта. У сврху слабљења доминације Велике Британије, планирана је и изградња велике војне базе. Србија је међутим одбила да учествује у овом пројекту, јер је у пакету са пругом ишла и "царинска унија", што се и онда као и данас знало шта значи. Србија се одговорно према својој државности тако сврстала уз Велику Британију и Француску.

У осталом, Немачка је напала из Намибије Јужну Африку пре него што је почела Церска битка. истовремено, Нови Зеланд је окупирао Немачку Самоу (касније Западну Самоу) 30. августа. 11. септембра, Аустралијске поморске и војне експедиционе снаге су се искрцале на острво Нова Померанија (касније Нова Британија), које је било део Немачке Нове Гвинеје. Јапан је заузео немачке колоније у Микронезији, а после битке за Ћингдао, и немачку луку Ћингдао, на кинеском полуострву Шандунг. У року од неколико недеља, савезничке снаге су заузеле све немачке територије на Пацифику. Али, како свет и пола Србије да разуверите да се све то није догађало због мале групе југословенских националиста "Младе Босне" у балканским гудурама?

Негде дубоко у колективној људској свести, назире се нејасно и кошмарно вероватно најкључнији од свих кључних повода рата - деградација цивилизације, распад бића човечанства. Први светски рат је био увод у трајуће полураспадање, не чак ни недовршени историјски инцидент.

Први светски рат или "Велики рат" како му се раније тепало је вероватно најпрљавији рат у историји човечанства. Шта се радило на фронтовима, кланице и први пут употребљени бојни отрови су само део и последица непојамне политичке покварености у којој су предњачили Енглези. Прагматичнији од њих су били само Американци.

Тајном политиком УСА је најпре деценијама подгревала трку у наоружавању, на велику корист своје војне индустрије и банака. Затим се три године декларативно држала доктрине "америчког изолационизма", да би на крају, са само годину дана ратовања (и то не против свих централних сила, пошто Бугарској нису објавили рат већ су је чували као европско недоношче) постали најмоћнија светска сила.

Тајном политиком Немачка је оборила царску власт у Русији. Није до краја јасно јесу ли у том предузећу имале још тајнију подршку западних непријатеља. На крају су изгутали.

Тајном политиком Аустроугарска је намамчила Црногорце и краља Николу. Обећали му да ће бити краљ свих Срба и Грка, и несретник поверовао. Завршило се окупацијом Црне Горе, понижењем и рађањем "зеленаштва" које је за свагда убрљало образ Црногораца. Данас се Црногорци стиде и Мојковачке битке.

Енглези ипак носе примат у прљавој тајној политици.

Енглеска имбецилна "Галипољска кампања", ма колико се филмска индустрија и англофилни историчари трудили да ублаже и разводне фијаско, масакр (више од 250.000 изгинулих војника, понајвише из Аустралијско-Новозеладског корпуса АНЗАК) и бежанију "експедиционих трупа", остаће и светској историји као апсолут имбецилног ратоводства политичких подлаца и неспособних генерала. Тријумф много слабије и духом клонуле турске војске под командом немачког генерала Ота Лиман фон Сандерса, не само да је био страховит и срамотан за савезнике, већ је из пепела дигао турског шејтана. Узалуд су у та времена и Енглези Винстона Черчила печатили као "Галипољсог месара", Империја није одустајала од своје "прагматичне политике". Да су своју галипољску силу савезници усмерили у помоћ Србима, рат би извесно краће трајао, но не вреди о томе шпекулисати.

Шта је заправо био прикривени приоритет показао је, у моменту настанка опет тајни, споразум Британаца и Француза на Блиском истоку. Французи и Британци "исцртали" су границе на Блиском истоку, захваљујући споразуму Сајс-Пико, у мају 1916. године без сагласности погођених земаља. На овај начин издали су своје тамошње верне савезнике, а од целог простора направили стогодишњи пакао.

Балкански чвор решавали су Енглези, а како друкчије већ опет тајним Лондонским споразумом 1915. године. Концепт је био једноставан - да се сви апетити намире српском крвљу и српском земљом.

Тајним Букурештанским уговором Румунији је обећан цео Банат до Панчева.


Ова наказа (омеђена црвеном бојом) је намеравана Енглеска "награда" Србима за уложене "ратне напоре" који су се граничили са биолошким колапсом. Чак су и за "пасивног савезника" Црну Гору били предвиђени повољнији "бенефити".


Како су се ратне операције у Европи па и на Балкану одвијале добро је познато. За ову тему је важно поменути да су у оквиру аустроугарске стратегије "Срби морају нестати" први пут на европском тлу употребљени концентрациони логори за цивиле. Само један човек кога је српска влада провиђењем довела у Србију, Арчибалд Рајс, раскринкао је пред лицем целог света аустроугарску геноцидност у Србији.

Нису много према нама били бољи савезници. Много смо трпели од њихове "пријатељске ватре". Око 40.000 српских војника и цивила оставило је животе у мочварама Албаније, јер Французи, Енглези и Италијани нису хтели да помогну Србима у повлачењу. Остаће као бизарна анегдота да су Енглези уместо да помогну Србији, шест својих дивизија обукли у бермуде и послали у Африку на одмор. Да не беше нашег заштитника, руског цара Николаја, сви Срби који су се повлачили преко Албаније би помрли и Србија би нестала.

Епилог Великог рата требао се догодити на Париској мировној конференцији. Око 10 000 људи се окупило на овој првој мега-конференцији ХХ века у француском главном граду: челници држава и влада, министри и дипломати, принчеви, географи, економски стручњаци, међународни правници, тајне службе, дактилографи…. Присутни су били изасланици великих сила Британије, Француске и Сједињених Држава, али и представници из Никарагве, Уругваја и још друге 22 земље, насупрот представника Немачког царства, Аустро-Угарске монархије и Османског царства. Овај судбоносни самит је међутим протекао више у атмосфери политичког хепенинга, где су иза дебелих застора о свему одлучивали лидери УСА, В. Британије Француске, Италије и делимично Јапана. Већа група, сачињена од малих и средњих земаља, имала је само ограничена права; њихови представници могли су једино да подносе предлоге и дају обавештења, да учествују на пленарним седницама и — прихватају одлуке. Штавише, често нису били ни обавештени о току проблема за које су били непосредно заинтересовани.

Тврдње које су у српској јавности тако честе, да су дипломатија Краљевине Србије, Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић у таквим околностима Париских преговора могли малте не да лично диктирају услове и бирају територије које ће припојити су сасвим бесмислене. Но то не смета да да се такве будалаштине све упорније понављају уз све израженију злурадост.

Версајски уговор је са својих 80.000 речи и 440 чланова, најобимнији мировни уговор у историји човечанства. Бавио се прецизно и обавезом да Немачка надомести Западним савезницима штету у виду 500 ждребаца, 2000 јуница, 90.000 музних крава, 20.000 оваца, 15.000 свиња. У мировном споразуму је педантно забележен и захтев Енглеза да им се врати лобања султана Макауа, коју су Немци конфисковали негде у источној Африци. О признању и санкционисању геноцида над Србима није било ни помена, нити је моћнике било брига. Збиља импресивно за акт који је имао претензије да донесе правду и вечни мир.

Српска дипломатија је у тако скученим и несносним условима, где су се сваки час појављивале нове "идеје" расподеле територија праћене сталним притисцима и уценама, врхунском вештином и мудрошћу преговарања, ипак одбранила све виталне интересе Српског народа. Не би успела у томе да није имала јак лоби на челу са Михајлом Пупином. (Од западног дела наше делегације на мировној конференцији - Анте Трумбића и Ивана Жолгера имали смо више штете него користи). Током целога рата и у току мировних преговора, Пупинова помоћ је била огромна, немерљива. Срби су од своје мале државе коју је свако могао да прегази, за само седам година створили доминантну силу у региону, кадру да се одупре свакој претњи граничних држава. Елиминисане су кључне опасности које су долазиле од Отоманског царства, велике Бугарске и Аустроугарске монархије. Стварањем Југославије (која у време одржавања Конференције није била ни призната као држава) расформирана је Аустроугарска. Опстанку Аустроугарске била је наклоњена Велика Британија. Српске интересе су бранили Француска и затим амерички председник Вудро Вилсон.

Моного шта после Версајске конференције је без обзира на прегломазни потписани уговор остало нерешено, те су у следећим годинама уследили нови преговори, војни обрачуни и грађански ратови. У нашој близини жесток рат су водили Мађарска и Румунија који се завршио када су Румуни умарширали у Будимпешту. Речју, не да није остварен "вечни мир" како је проповедано у Паризу, већ сукоби у опште нису престајали.

Срби су учинили све што се могло снагом оружја и вештином дипломатије. Али, тада су се у Европи изродили комунизам и фашизам. Са њима, стара патолошка идеја "Срби морају нестати" добила је нову инспирацију и силину.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА