Претражи овај блог

субота, 09. април 2016.

СЛОВАЦИ-ЧЕТНИЦИ И СРБИ-УСТАШЕ


Ако се покаже истинитим да су Словаци четници, тачно ћу прећи у Словаке, јер међу Србима не могу да дишем од усташа.

Наравно, повод  је двоструки пропагандни спин, једнако примитивно оруђе у интерној политичкој макљажи СНС и ДС. Пошто јачи кер креира јавно мњење, превладао је фалсификат СНС. Вучићев агитпроп ТВ „Пинк“ је драматично обнародовао „нови гаф“ Бојана Пајтића који је нaзвао Словаке четницима и перверзњацима. Као „доказ“ следи „сецкана салата“ шпијунског снимка мобилним телефоном где видимо инкриминисаног Пајтића како хули на Словаке: „У другом светском рату у Војводини није било четника ...  али јесте по први пут да видимо словачке четнике, имате први пут после другог светског рата Словаке који улазе у српску етничку странку…“ и то је нешто што је потпуно перверзно.“  Дакле, наслов којим је по систему „тепих бомбардовања“ нападнута Србија, нема благе везе чак ни са сецканом изјавом. Ствар је по непровереним извештајима добила карактер међудржавног проблема јер је наводно Словачка амбасада упутила оштар демарш због вређања Словака да су четници па с тога последично и перверзњаци.

Јавност у Србији се поделила на оне који сматрају да је на поменути начин увређен  део словачке националне заједнице и оне који тврде да је увреда генерална. Никоме међутим није запарало слух и очињи вид, да су и једни и други и трећи, Пајтићевци и Вучићевци, али и Чанковци и ини, увредили целу Србију.

Најпре, одакле идеја Пајтићу да СНС баштини четништво? То што је Николић основао СНС је вредно четништва као кад бисте фалсификовану новчаницу од десет долара равнали са златником вредним хиљаду долара. Како смо у даљем току видели, СНС-овци се згражавају на оптужбе да су четници. Нема међу њима четника већ само дресираних „титоваца“ или вечитих конвертита.

Надаље, Пајтић игнорише чињенице да су хиљаде људи побијени и у Војводини приликом инвазије нациста на Краљевину Југославију 1941., под оптужбом да су четници или сарадници четника. Затим су партизани, почесто састављени од дојучерашњих усташа и домобрана, поновили исти крвави ритуал. Нека Бојан Пајтић оде на стратиште у Рајиној шуми, није му далеко, па нека тамо понови да ту леже перверзни „сарадници четника“, иначе највиђенији Новосађани тог времена.  Нека исто ураде они који су се лицемерно „згрозили“ на изјаву. Да видимо колико србождерских идиота има. Ако је амбасада Словачке заиста упутила поменуто протестно писмо, пожељан је и њихов представник.

Једина валидна чињеница која је потребна у увом питању је да од свих војних формација који су ходили за време WW2 Србским Војводством, једино четници нису чинили злочине, поготово масовне злочине. Једино четницима нису крваве руке. Ко је ту перверзан, Пајтићу? Зашто се не згражаваш на стварну увреду четника а не Словака, Вучићу?

Увреда је заправо страховита и неопростива – Пајтић је увредио а Вучић га подржао у увреди целе Србије! Јер, Србија јесте била четничка. И треба ли неко да се стиди што су му се стари борили једнако против нациста и бољшевика?

Ексцес ваља размотрити у мало ширем контексту.

У Хрватској је у највећем јеку кампања „демистификације“ „болних тема“ из прошлости. Тако је управо уприличена премијера филма „Јасеновац – истина“ Јакова Седлара. На „антинацистичком“ сајту „е-новине“ становитог  титоисте Пере Луковића, филм је назван „селективним“ и „контроверзним“. Ради потврде своје новинарске професионалности, цитиран је декларисани усташа, министар културе РХ, Златко Хасанбеговић :
„Министар културе Златко Хасанбеговић је након приказивања филма изјавио да су овакви филмови корисни јер говоре о бројним табу темама. -То је најбољи пут да се коначно расветле бројна контроверзна места из хрватске историје. Целовиту истину у свим аспектима никада нећемо сазнати до краја, али је идеал покушати се њој приближити колико год је то могуће. Суочити се треба са свим мрачним странама, али у позадини тог суочавања увек мора бити само истина - рекао је Хасанбеговић.“
Од овакве циничне усташке интерпретације Јасеновачког геноцида, за разлику од дегенерика Пере Луковића и усташких бабетина које бауљају Београдом, оградио се чак и део хрватске јавности. И тај део јавности, да се не лажемо, воли усташе, али одбија њихову одбрану вашарским триковима Петрице Керемпуха. Јер, би и они да се некако смањи масивност свехрватско-католичког злочина (невезано само за Јасеновац и само за Други светски рат). Зато жигошу очигледни фалсификат, градећи се „антифашистима“, али једнако нијечући општи хрватски злочин. Поменути Седларев филм је гебелсовско ђубре у пургерској изведби: „Trailer želi posebno naglasiti poslijeratna pretjerivanja u broju jasenovačkih žrtava suludim naslovom iz Vjesnika "Mnoge leševe iz Jasenovca Sava je donijela do Zagreba“. 

Ако Хрвате демистификује наведени морбидни цитат, шта је са нама? Каква је ствар са борбом за истину у Србији? Како ми учимо децу?

„Познати филмски режисер Милорад Бајић једини је аутор документарних филмова у Србији и Европи који још увек има чак десет забрањених филмова на националној телевизији!То су филмови: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, „Јама“, „Јасеновац 1 и 2“, „Јадовно“, „Генерал Младић“, „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“ и „Само нас истина ослобађа“. Многи од наведених филмова били су награђени на фестивалима документарних филмова или су учествовали у званичној селекцији. „Већина филмова приказана је на фестивалима документарног филма у Београду, али су забрањени на такозваној националној телевизији. Моје филмове забрањивали су редом генерални директори, председници управног одбора или главни и одговорни уредници РТС-а – Душан Митевић, Драгољуб Милановић, Ратомир Вицо, Дејан Мијач, Милорад Вучелић, Александар Црквењаков, Бојана Лекић, а сада и Александар Тијанић“ – резигнирано прича Милорад Бајић.

Бранко Станковић /уредник култног документарног програма „Квадратура круга“/„Крио сам од РТС да снимам филм о Пребиловцима“.

Да ли је мало? Може и даље: „Александар Тијанић већ три године не жели да емитује филм „Валдхајм – Скривено зло“ аутора Данка Васовића, који говори о страдању српског, јеврејског и ромског народа у поменутом логору /Јасеновцу/“.

Можемо додати „Тежину ланца“ 1 и 2, Бориса Малагурског, или „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ у продукцији „Погледа“ и Милослава Самарџића – опсежан документарни серијал који би свакако требао постати наставно средство у школама.

Како се види, практикум националног самопорицања није на делу од јуче или, како се често воли натукнути, од  5. октобра 2000-те, већ је много старији. Он је иманентан свакој титоистичкој или крипто-титоистичкој „духовности“. Ћутке прелазимо преко усташке пропаганде, не смета нам апсолутна цензура српске истине, сасвим нам је прихватљив Ивица Дачић који се у предизборној кампањи размеће именом и „делом“ „Друга Тита“, за кога знамо да је по злочинима близак Павелићу.

Кад смо такви, не могу нам бити криви Словаци, који се у овом несретном караказану сналазе као и сви други. Оставимо људе на миру и погледајмо себе. Не постоји тај рудник стида, који би нам био довољан. Не због онога што нам као срамоту намећу комесари из НВО и Титови следбеници, већ супротно. У осталом, да нисмо пали као народ, не би на земљи постојао ни траг од тих протуха.

Нема коментара:

Постави коментар

МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд   "Јовица Будисављевић, бивши игра...