СРЂАНОМ ПРОТИВ ИСТИНЕ


Коначно, Срђан Алексић добио је улицу и у Београду о Светом Сави 2016. После толиких градова које се обележише његовом улицом, поклекнуо је и Престони српски град. Тек по негде тим поводом су отворене сада већ деценијске контроверзе које прате случај несретне погибије овог Требињца.

Да развејемо сваку дилему, погибија Срђана Алексића нема никакву копчу ка херојству или чојству, бар како Срби разумеју "Примјере чојства и јунаштва".

Прича је ипак вишеслојна, и носи усуд страшног рата. Ко је власан да се баци каменом на Рада, оца Срђановог, који је у рату изгубио оба сина? Дом му опустео.Човек сведен на патњу докле се не придружи. Гради човек чесме за успомену, кад више ни њега не буде на овом варљивом свету.

Међутим, истина је и нешто друго, чега се Раде боји: "Част и брука живе довијека". Још кад је брука двострука, терет је превелики. Тешко је задирати у двоструки, сваки за себе неизрециви и претешки Радов јаук. Међутим, за разлику од десетина хиљада дечака и младића који су дали своје животе у одбрани свог народа, код Алексића нема тог подвига. Старији син је погинуо ломатајући се летећим змајем, егзибиционизма ради, док се другде гинуло за свој род, а млађи на требињској пијаци, у цивилу.

Отуда Радова силна потреба да причу улепша и да јој епску димензију грчке трагедије.

https://www.youtube.com/watch?v=a_NS0FQGZAg

И видећемо да је Срђан био драго дете и одличан пливач. Видећемо да с почетка беше омиљен. Шта је после радио и какав беше, Раде избегава да каже, и није његово да то говори. Јер, видећемо и српског првопозивца, у најбољим борбеним годинама, како глумата у циркуском костиму неку "антиратну" театарску помију, док се његови вршњаци на разређеном фронту кидају и крваре, ето да одбране његово Требиње.

Но, све једно, прича је западним спин-докторима била добра (не идеална, о томе тренутак касније) за суптилну кампању пацификације Срба. "Има један добар Србин, који је као војник РС погинуо бранећи друга муслимана од пијаних четника".

Како се такве кампање раде, потанко је објашњено у филму "Ратом против истине". Вреди погледати, ради разумевања наше спиноване реалности. У филму "Ратом противистине" најпре Албанија прети "преносивом атомском бомбом" УСА. Затим се пласира као ексклузивна вест фотошоп "девојке која бежи од Албанских терориста који су је силовали са мацом у рукама". Ето затим сонга "Ми чувамо америчке границе" са кључним стихом "Слобода за све". Као "оригиналана идеја" покреће се акција бацања "старих ципела" на грање дрвећа и телефонске жице као израз подршке "заробљеном маринцу иза непријатељских линија". Стварни главни јунак, бивши маринац "Стара Ципела" се у ланцима и на таблетама појављује приведен из затвора од војне полиције у 72' филма. Није требало дуго да буде убијен приликом покушаја силовања. Сахрањен као амерички херој погинуо у борби за "америчке вредности".

Хепи енд: Председник добио изборе. Продуцент кампање ликвидиран јер пуно прича.

У кампањи пацификовања Срба, Срђан Алексић је приказан као беспрекорни јунак који стаје у одбрану свог друга муслимана. Прича је обавезно, као по инструкцији, илустрована сликом лепог тинејџера у војничкој униформи са петокраком, да не буде забуне око његовог идеолошког опредељења.

Срђан Алексић из времена пре рата

Сви медији су просто затрпани "причом због које плаче цео Балкан". Ту је неизбежни несретни и недостојни Саво Јањић "Дечански", да и он дошећери патетику. Саво је Срђанов друг из младости, за кога (Саву) треба рећи да је боље да никуда није мрдао из Требиња, него што је пошао да срамоти Свете Дечане.

О Срђану се годинама и годинама упорно наново праве пригодне ТВ-емисије, да његов "пример" вечито буде присутан. Снимљен је документарни филм "Срђо". О Срђaну Алексићу, чијa је стрaшнa судбинa и велики чин инспирисaлa редитељa Срдaнa Голубовићa дa нaпрaви филм  "Кругови" (сценaрио Срђaн Кољевић и Мелинa Потa Кољевић, игрaју Алексaндaр Берчек, Леон Лучев, Христинa Поповић, Николa Рaкочевић, Борис Исaковић, Вук Костић), који је већ освојио знaчaјнa признaњa нa фестивaлимa Сaндерс у САД и Берлинaру и нaишaо нa извaнредaн пријем и код публике и код критике. Новинaри су у Берлину, где је добио Екуменску нaгрaду, оценили дa је овaј филм "једaн од нaјимпресивнијих примерa зa филмско суочaвaње сa рaтовимa нa Бaлкaну". У aмеричкој држaви Јутa, нaкон пројекције филмa екипи је пришaо једaн вијетнaмски ветерaн и грлећи их говорио им дa су "Кругови" причa његовог животa. У рaзговору зa Дaнaс редитељ је нaглaсио: "Срђaн је мој лични херој и херој моје генерaције. У његовом делу је сублимaт свегa што јa осећaм премa том крвaвом рaту." И, гле изненађења, филм је копродукција Србије, Немачке, Француске, Хрватске и Словеније.

Улице с његовим именом у Пaнчеву, Сaрaјеву, Новом Сaду, Подгорици, Сaнском Мосту, трг Срђана Алексића у Новом Пазару, од пре неки дан улица и у Београду, сви стaновници једне улице у Бихaћу потписaли су петицију сa зaхтевом дa улицa носи његово име, тaквих предлогa имa и у Тузли, Фочи... Прослaвљени кошaркaш Дејaн Бодирогa, који је изгрaдио спортски центaр у Требињу, одлучио је дa му дa име недужне жртве, a удружење млaдих новинaрa Републике Српске и Хелсиншки комитет грaђaнa Бaњaлуке рaсписују конкурс сa његовим именом зa професионaлно извештaвaње о мaргинaлизовaним и рaњивим групaмa. Срђан Алексић је постхумно одликован медаљом Милош Обилић за "храброст и дело личног херојства".

Није то прави Срђан Алексић.



Срђан Алексић 1966-1993.
На фотографији Срђана Алексића из "реалног времена" нема нежног тинејџера већ видимо прилично огрубелог човека замућеног погледа. Сасвим је извесно да је био склон наркоманији и да је био припадник једне од група локалних "хашишара". У војсци и на линији фронта, како би приличило, сигурно није био. Након завршетка рата, у Требињу је направљен споменик на којем су уписана имена погинулих бораца, а НИГДЕ У ВОЈНОЈ ЕВИДЕНЦИЈИ НИЈЕ БИЛО ИМЕНА СРЂАНА АЛЕКСИЋА – јер он никада није учествовао у одбрани Херцеговине. Зато није могао ни бити униформи, како га је приказао режисер Голубовић.


Вук Костић у улози Срђана Алексића

Уместо тога, бавио се шверцом. Ален Главовић је био радник на пијачној тезги, да ли робе коју је шверцовао Срђан, отац Раде или Срђанова маћеха (верзије сведока су различите), сасвим је небитно.


Сам трагични догађај личи на "Рашомон". Сведоци различито описују догађај коме су присуствовали.

Јaнуaр 21. 1993, кaфић у центру Требињa. Алену Глaвовићу, који је сео сa пријaтељицом дa попије пиће, прилaзе двојицa нaоружaних који су се ту зaтекли. Од млaдићa трaже личну кaрту, мaдa су гa познaвaли од рaније. Почело је мaлтретирaње, испитивaње, шaмaрaње.

Сведочење Аленa Глaвовићa: "Нaишaо је Срђaн Алексић. Некaко ме је извукaо. Не знaм кaко. Веровaтно је ишaо зa нaмa. Кaд ме је извукaо, почео сaм дa трчим. Видео сaм дa су нaстaвили његa дa туку кундaцимa. Кaдa сaм се врaтио, Срђaн је у ропцу био нa земљи."

Грујица Спасојевић : Тог 21. јaнуaрa 1993, тик уз пијaцу, близу локaлне полицијске стaнице и кaфићa препуног млaдог светa, док су полицaјци спроводили једног млaдићa до кaсaрне, изненaдa је пришaо пијaни војник и бaјонетом нaпaо приведеног. Једaн други млaдић, који је дотaд мирно седео у кaфићу, одмaх је скочио и улетео у гужву, кaко би помогaо нaпaднутом. Док се овaј рвaо сa нaпaдaчем, несуђенa жртвa је искористилa гужву и побеглa. Тaдa су пришлa још тројицa војникa и сложно се придружилa оном сa бaјонетом. Кундaцимa и шутирaњем претукли су гa до смрти.

Др. Мирољуб Петровић: Трагичан догађај се десио у јануару 1993. када је Срђан Алексић продавао своју робу на улицама Требиња. Посао му је очигледно добро ишао јер је запослио локалног Муслимана – Алена Главовића, да ради за њега на тезги. Срђан је на кратко отишао да обави неки посао и оставио Алена самог поред робе, а неколико тренутака након тога наишла је мања група српских бораца која је затекла војно способног младића како продаје шверцовану робу. Не знамо какве су мисли, у том тренутку, прошле кроз главу ових српских бораца, али можемо да претпоставимо: „Док ми ратујемо и крв проливамо, ове битанге се баве шверцом.“

Огорчени призором, борци су пришли тезги и хтели да узму по комад фармерица за себе – „бесплатно“. Кад већ не могу да спрече шверц у Требињу и да се освете дезертерима, мислили су да могу да им заплене мањи део робе. Међутим, Ален Главовић се жестоко супроставио намери бораца да узму нешто робе и дошло је до вербалног сукоба. У том тренутку је наишао Срђан Алексић и још жешће се супроставио борцима у њиховој намери да му одузму део робе.

Дакле, СРЂАН АЛЕКСИЋ ЈЕ СКОЧИО ДА БРАНИ СВОЈУ РОБУ, А НЕ АЛЕНА ГЛАВОВИЋА.

Дошло је до гурања и натезања, а затим и туче између Срђана и једног од бораца. Том приликом Срђан је задобио ударац руком у лице, од којег је пао, ударио главом у бетон, и више никада није устао.

Ова верзија трагичног догађаја потврђена је од стране требињског огранка Удружења бораца Републике Српске.

Једaн од четворице нaпaдaчa, некaдaшњи кaрaтистa, отaц двоје деце и једини који је, две године кaсније, нa суђењу изрaзио жaљење, погинуо је ускоро нa рaтишту. Остaли су осуђени нa по две године и четири месецa зaтворa. Суд није могaо дa докaже ко гa је убио, пa је убиство оквaлификовaно кaо тучa којa је кaо последицу имaлa смрт.

У свим интерпретацијама једна ствар је неспорна - можда је, из овог или оног разлога, Срђан бранио Алена, али Ален није бранио Срђана, већ је побегао. Сама та чињеница учи нас нечему, али лоши смо ми ђаци, вечити понављачи. Спин-доктори међутим нису могли, што би им највише одговарало, да направе нову причу о Бори и Рамизу који гину загрљени. Зато су кукавичлук иначе лошег човека Алена забашурили "избегличком патњом".

Чини ми се да је најближи истини један коментатор са "друго-српске"у РС "Буке" (ако изузмемо реченицу по принципу "о покојницима само најлепше"):

Дивос:
Objavljeno: 27.01.2015.

У рату се свашта догађало много тога лошег, видимо у Требињу су и у јануару 93-е, живели Бошњаци, неки попут овог Алена и шверцовали, али шта би у тим месецима са Србима у деловима БиХ под контролом тзв АБиХ? Мање-више сви су злу судбину доживели, из многих градова и места већ темељито очишћени и прочишћени, многи убијени или одведени у казамате тзв АбиХ и мучилишта, Ова четворица припадника ВРС су осуђени за овај догађај, одробијали (тројица, један ће погинути на бранику отаџбине), али за убиства неколико хиљада сарајевских Срба нико (или готово нико) није процесуиран. Али, тако то иде, мора се истрајавати на подметнутој и лажној причи у протеклом нам рату. Немили догађај (тог кобног за Срђана дана) је почео у једном кафићу, овај Ален је упао у невоље не зато што беше Бошњак (Муслиман), него зато што беше шверцер и због поганог језика (и знам добро о чему пишем). Такве ствари су се у рату дешавале, наравно нико нема оправдање за насилништво, али у том рату би моји саборци из ВРС када не би били на положају, а и тако у правилу гладни, исцрпљени и промрзли, били често презрени, омаловажавани, трпили увреде и подјебавања "оних који су се снашли", провокације разних муљара и шверцера, у правилу би то игнорисали, не би обраћали пажњу, али некада би и реаговали. Наравно дежурни моралисти испраних умова немају појма о чему пишем, али баш ме брига. Немио догађај се преместио на улицу, Срђан се умешао и ствари су се отеле контроли и пошле по злу. Овај Ален је побегао главом без обзира, добро и није у таквој ситуацији очекивати да се бије, али бежећи могао је суграђанима и познаницима барем завапити "људи, убише Срђу", можда би се неко још умешао, можда и не би било тако кобно, али добро, то су ситуације које вас једноставно затекну, и није смислено паметовати о томе данас. Да, ти "дежурни моралисти" се данас згражавају, осуђиваће и ову четворицу, али ти Срби су двоструко кажњени, осуђени су и одробијали судску пресуду, али ће на савести и души носити прекинути живот несрећног Срђе, њима сигурно тада беше најжалије што су ствари по злу отишле, и они ће свој крст носити до краја живота. Е сад, треба ли Срђо добити улицу у неком граду у Српској? У другим околностима би требао, али ту морају добити предност они истински хероји, Зоран Боривина, бели вук Срђан Кнежевић, Здравко Ђоројевић, Предраг Томић, Млађо Мотика, Раденко Галинац, Вељко Миланковић, Милан Тепић и оних 20.000 најбољих припадника ВРС који нису данас међу нама и који погинуше бранећи свој род, своје породице и оно свето, Републику Српску, заправо нема у Српској толико тргова и улица колико је ових најбољих међи нама који изгинуше у том суровом времену, Прича о Срђану је записана и испричана, прича о младићу који је само добро чинио. Било би добро и испричати приче о оних 20.000 најбољих Срба, о томе какви су били, рећи понеку и о њиховој жртви али на жалост многе те приче неће бити испричане...

Узгред, знате ли да у Београду не постоји улица са именом војводе Јована Стојковића - Бабунског?

Ко је у опште тај? Можда фудбалер? Што војвода? О чему ми овде причамо?

Коментари

  1. Ти, џукело партизанска, сад сам ти пустио коментар, и више се не јављај.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога