Претражи овај блог

недеља, 13. децембар 2015.

УМЕТНОСТ ТИТОВОГ МОРДОРА


Мордор је замишљен/а као држава апсолутног зла. Но, бар има, до душе нешто повишену, топлоту. Чисту естетику чини се да су аутори филма "Господар прстена" преузели од Југословенског комунистичког уметничког концепта монументалног апстрактног споменичарства. 

Од краја Другог светског рата сасуто је хиљаде тоне бетона, челика, гранита, алуминијума у огромне безобличне творевине. Или оне са обликом и ликом, али са лажи у себи. Рачуна се да је направљено преко 7000 различитих споменика на комунистичкој револуционарној псеудо-историји, по измишљотини без премца у европској цивилизацији. Сваки трећи дан трајања Титостана је по неки споменик отваран негде, или нигде, "усред ничега" (енглески превод наше лепе речи вукојебина), најчешће без истинског повода. Разлика је у томе што је Титова споменичарска архитектура марсовски ледена, лишена људског осећаја, за разлику од ватреног Мордора .


На шта личи ова бетонска накарада? О чему прича? Шта је порука? Ко се ту поштује? Свемирска жаба или Титово око? Ништа и нико? Битно да је велико, па су кепеци који су "отварали" споменик, у својим очима узрасли сразмерно количини бетона саливеног у грдило. Замислите исту "скулптуру" у светлосним и топлотним  модулима Мордора, па ће се разумети застрашујућа порука.

Да ли пак некоме путнику-пролазнику може пасти на памет да "...у тренутку кад прстолики облици постају одвојени један од другог, овај споменик открива своју структурну изазовност, неку врсту вежбе уперене против сила гравитације..." како тврде уметнички аналитичари светског реномеа?

Ако нисте знали,ово су "звезде петокраке", до душе мало побркане.
А ово је први апстрактни споменик у бившој Југославији. Препустићу читаоцу да покуша одгонетнути о чему је реч.


Изгледа да је споменик на Козари Душана Џамоње из 1972. врхунац ове социјалистичке алкатраз естетике и замало па "фасцинантно искуство".

Споменик има форму цилиндра сачињеног од 20 трапезоидних стубова, између којих постоје конусни отвори. Посетиоци могу ући у споменик кроз отворе, који су уосталом и пројектовани тако да се људи могу кроз њих провући. Унутар цилиндра стоји се у мрачном простору у облику димњака, из којег се кроз споменуте отворе пружа поглед према споља. Унутар споменика човек има утисак да се налази у замци, да је окружен, што је јасна референца на догађаје из времена Другог светског рата у области Козаре. Наиме, немачке трупе су уз помоћ усташа на Козари опколиле партизане и сељаке који су бежали од фашистичког терора. Кружна форма споменика зато асоцира на клаустрофобично искуство окружења, али са друге стране, асоцира и на интегративну идеју Кола, традиционалног плеса који је практиковало становништво овог региона (Козарачко коло). Конусна форма отвора на споменику је направљена тако да је једноставније ући у споменик, него из њега изаћи. Излажење из споменика је физички врло непријатан чин, али се зато напољу налази широка чистина која је коришћена за играње кола у времену пре деведесетих година. Међутим, ова два круга наглашавају две логике које се међусобно искључују: једну базирану на антифашистичкој солидарности и борби која превазилази етничке принципе, и другу која окружује прву са намером да је уништи, логику фашистичке мржње и етничке искључивости. Опсада може бити разбијена једино кроз другу врсту круга – коло.

... Иманентни мотиви споменика су различити универзализми на формалној и уметничкој равни, као и у политикама на које оне реферишу. Постоји извесна фасцинација веома универзалним карактером који ови споменици имају, формална снага која надживљава своје сопствене време, док су истовремено ти споменици исто тако и резултат веома специфичних историјских околности. „Безвремена временска линија“ (?!) је то што генерише вишеслојни простор који отвара дијалог између историје уметности и специфичног историјског искуства. Идеја комунистичке револуције садржи многе универзалистичке тврдње као што су једнакост мушкарца и жене, али више од свега, намерава да интегрише перспективу светске или космичке-планетарне заједнице. У специфичном случају Југославије, комунистичка револуција се материјализовала не само у укидању приватне својине или праведнијој дистрибуцији вишка вредности, него и у пројекту модернизације, образовања, антифашизма и заједничког мултиетничког простора. Можда је главни задатак ових споменика револуцији било промишљање начина како би се овакве универзалне тврдње могле артикулисати и формализовати путем језика естетике.
Могу наручени критичари богатог речника и безобалних визија да описују споменички комплекс како год желе, ништа их у томе не омета. Међутим, уистину је тешко замислити да је неписмена једнодимензионална партизанска руља размишљала о "дијалогу вишеслојних простора" или да "Идеја комунистичке револуције...намерава да интегрише перспективу светске или космичке-планетарне заједнице". Отуда, чини се да је притисак савести на нараторе био превелики, те су нехотице дали заправо мрачни опис Титове Мордор-државе. "Унутар споменика (= Титове Југославије) човек има утисак да се налази у замци, да је окружен." Окружење је клаустофобично, "мрачан простор у облику димњака". Класична, дакле, бољшевичка душегупка. "...једноставније ући у споменик, него из њега (Титовог Мордора) изаћи. Излажење из споменика је физички врло непријатан чин, али се зато напољу налази широка чистина..."  
 Како се води "брига" о српским војничким гробљима од времена ФНРЈ
Да је овакво виђење ближе истини наводи нас општи контекст Титове "револуције", коју наручене или залуђене апологете називају "еманципаторском". Једна од кључних акција те "еманципаторске револуције" - коју уметнички критичари чудом прећутаху - беше невероватни, дивљачки, вандализам, који је у равни онога који спроводе муслимански верски фанатици. Рушење ранијих споменика и политички неподобних гробаља, разбацивање костију неподобних покојника, беше свети револуционарни задатак. Сравњивање са земљом највећих стратишта или "ударање" бетонски плоча на јаме безданке - наднационална еманципација. Јасеновац је карактеристичан пример. Све што је могло подсећати на хрватски геноцид је почишћено да ни трага нема. Само је  "у духу" апстрактне уметности београдски вајар и архитекта Богдан Богдановић који је, вели се, био некаква наднаравна авангарда, "осмислио бетонски цвет" који много више личи на усташки знак, али се за такве асоцијације ишло у затвор. Није се такође смело питати зашто Тито никада није посетио Јасеновац? Стигао је и до "Намбије" а Јасеновачки логор му био далеко?

 
Ту долазимо до деликатног кокетирања комунистичке уметности са усташким "наративом". У том смислу, занимљив је споменик Батинској бици.

 










Све изгледа у реду са Аугустичићевим скулптурама, само су ("из естетских разлога") окренуте на супротну страну - како видимо, претећи се обрушавају из Хрватске ка Србији. Ако се та симболика изврнуте слободе и обрнутог антифашизма, бесна мржња и претња, повежу са ужасном погибијом коју је партизанска страна претрпела (највише присилно мобилисаних србијанских дечака који су сплавовима преко Дунава слати право у наручје смрти), порука постаје савршено јасна.

Краја, међутим, нема. Комунистички еманципатори (макар биолошки и "Срби" били) су на сваки начин показали да су изгубили витештво предака. Витешки краљ Александар је 1919. на Мирогоју подигао споменик са натписом "Палим хрватским војницима у Првом свјетском рату 1914. - 1918."(Не заборавимо, у време витештва је и немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен подигао споменик српским браниоцима Београда са натписом "Овде почивају српски јунаци". 1918. Српска војска је заробила Макензена, али га нису убили, поготово не мрцварили као животињу- што је манир комунистичке багре - већ су га третирали као ратног заробљеника.)

 

Овај натпис бесрамно су обрисале чете крилатих анђела кад су у српњу 1945. слетјеле на Мирогој. Сљедећих педесет година споменик је без натписа, и многи нису знали да то није један од безбројних споменика партизанима, већ споменик палим хрватским војницима. Класично комунистичко кокетирање и афектирање. 1995. нео-усташе су вратиле натпис, не помињући краља Александра. Типично. Српко витештво и добра рука опроштаја је ишла и даље. 1932. подигнут је споменик и за Prosinačke žrtve 5. prosinca1918. Ради се заправо о оружаној побуни "славних" (сети се Мачве) 25. и 53. домобранске пуковније. Вође побуне су кажњене са једном до десет година затвора! И то се зове "мрачно време диктатуре краља Александра"!!!Замислите да су сличну побуну, са пуним правом, дигли Срби у Београду 1945? Па партизани не би побили неколико хиљада људи колико су побили, већ би уништили Београд за вјек и вјеков, како ни Хитлер није урадио. И тај свети емаципаторски задатак би извршили Срби, зна се који и какви.

На другој страни, у неком широком бескрају, простире се Миљевина, натопљена крвљу већином шумадијских дечака. Ником ти дечаци никакво зло, ни у борби, нису учинили. Побили су их домаћи српски архи-изроди и припадници SS Ханџар дивизије, прекостимирани у партизане. Неки "Грухоњићи" и "Шешељи", "Драшковићи", "Бисерко" и "Лубурићи", "Вулини", "Капичићи" и "Ђиласи". Који неки садашњи демократа или националиста помиње Миљевину? Никада! То је простор њиховог очевог слома и мајчинског задојавања. Црна рупа у црвеном сећању. Људско тело носи 4л крви. Рачунајте са колико је шумадијске крви од 22.000 дечака и младића, посут предео Миљевине. Којом су крвљу задојени партизани који су одмах након задојавања заузели Дедиње и Војводину?  Знамо да је Драшковић - Видак, а Шешељу у Вучићу старијима имена се не помињу, због прождеране халапљиве одвратности.

Ако се прочита претходни пасус, не мора се наново објашњавати дволичност оних који се куну у ЗАВНОБИХ а истовтемено динамитом руше споменике НОБ



Рушити безобличну масу није нарочити грех. Зато су тако страшни и велики споменици прављени. Безоблично лицемерство бивших Срба. Бетонске реликвије лажног братства-јединства, лажног социјализма, лажне државе.

Није истина да је у окамењавању "револуције" било "избегавања било каквих људских фигура". Напротив. Титова фигура је дигнута на ниво Заратустре. Аугустичић је направио заиста фасцинантну фигуру перфектног Саурона, који мисли.



У стварности, модел стварног Тита је оличење изопачености.



Његови тупоумни, малоумни, разбожени, крвожедни, приземни, бенасти, од неписменог у се-на се-пода се Пепа Бандића дигнути на "апстракни" ниво шупљовагог мамлаза Душања Џамоње сатрапи и слугани, су заскрнавили Србију.

Написаше неки, опет наопаке свести, да је "Неподношљива тежина невидљивог":“Они /споменици/ одају атмосферу јутра после журке: мирис пикавца и устајалог пива, наквашеног тепиха и увоштаних лампиона. Сећање на социјалистичку журку која је сада завршена..." 

Знали су, али није крај. Још су на власти Титови тупоумни и бенасти секундарни сатрапи. Њих прате ситне душе ситне производње ситне части, који се "из хобија" баве скупљањем одбачених револуционарних глава". 

 
За узврат, вредни колекционар камених фаца убица и и зликоваца, ће бити обилато награђен као "успешан бизнисмен", ради производње кајшева, торби и папуча.

Једина сврха наказних споменутих и неспоменутих обличја беше да улије ледини страх свима који то виде. Опомена да су способни сваког да убију ко се не покори. Док не би како су још у Дрездену наумили.

Ово што написах, држим уз памћење свима онима бољима од нас, који су остали без православног обележја. 

Нема коментара:

Постави коментар

ХРАНИ КУЧАНА ДА ТЕ УЈЕДЕ   Питање рехабилитације Милана Недића није тако једноставно  као питање рехабилитације команданта ЈВуО...