Претражи овај блог

субота, 05. децембар 2015.

ДОБРА КАПЉИЦА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ



(Из архиве: 28. 5.2013.)


 

Ако ћемо право, никад се човек не би одвојио од мајмуна без помоћи алкохолног врења.

Не би Аргонаути повратили Златно руно да Херкул не беше онолика пијандура, каквом га је описао хелениста и литерата Роберт Гревс.

Троја је пала због превише вина. А шта је Тројанцима држало борбени дух до тада историја не помиње.

За Марка Краљевића и његовог верног коња Шарца знамо да беху алкохоличари.

Има ситуација где се алкохол грубо поиграо с нама. Остаће за сва времена записано и овековечено подужом епизодом у амбициозном документарном  серијалу „Београд, вечити град“ аутора Александра Диклића, да је Београд априла 1941. „освојило седам пијаних Немаца“. Мој субјективни утисак је да управо из те епизоде провејава сладострашће српским поразима тзв. „другосрбијанаца“. Таква епизода може врло корисно да се употреби у затирању патриотизма младих нараштаја, мада сам догађај није имао никаквог суштинског значаја. Било би занимљивије знати шта би дрегер показао код Черчила и Стаљина, када су политиком „фифти-фифти“ тако лако и трагично преломили српску судбину?

Оно што ме је погодило у очињи живац и натерало да напишем ових неколико десетина редака је недавна ударна емисија јавног сервиса Србије „Можда да, можда не“, од које нисам погледао више од два минута. О чему су присутни причали има коме ће се исповедити. Мене је дубоко повредила већ класична злоупотреба шљивовице у грађењу ружне слике о Србима. Наиме, неминовно присутна плавуша из другосрбијанских редова је испричала један добар виц, али га је унакарадила како само оне то знају. Ради се о измишљеном  експерименту где се белим мишевима дају разна пића и посматрају њихове реакције. Плавуша је навела текилу, ваљда зато што је Амери плаћају, па није хтела да дира виски, од којих и бивши трапери и Индијанци поблесаве. Као што знамо, виски и није изворно америчко пиће већ еликсир храбрих Шкота. Затим је на ред дошла вотка, према којој је била статусно неутрална. У оба случаја пића су благотворно деловала на расположење мишева. На крају дође проба са шљивовицом, од које, пазите шта рече „МИШЕВИ КАО И СРБИ ПОСТАЈУ ХИСТЕРИЧНИ!!!“…  Ово је изрекла уз другосрбијански традиционални фацијални грч који би требало да представља цинични осмех. Аааа, ту сам употребио даљински пошто ништа убојитије нисам имао при руци. У оригиналној верзији вица, од вискија мишеви само буду весели, после опијања вотком позаспу, а из њих плава пара избија, а кад се напију шљивовице изазову мачку на мегдан. Има у овој шали, како ће се касније видети, више истине него што на први поглед изгледа.

Зашто тајити да су алкохолни дестилати готово судбоносно утицали на исход многих преломних историјских догађаја, који су временом постајали камени темељци националних идентитета многих народа? Усудићу се да упоредим два донекле слична догађаја, две битке; једног великог и једног малог народа.
 
Прва прича се односи на широм света познату тврђаву Аламо. Битка се званично претставља овако:

„Дејвид (Дејви) Крокет ( David (Davy) Crockett; 17. август 1786 – 6. март. 1836.), амерички народни херој, познат као “King of the Wild Frontier” (Краљ дивље границе). Био је ловац (трапер), војник и конгресмен Тенесија где је и рођен, учесник у тексашкој револуцији. Фебруара 1836. пуковник Тревис знао је да је изгубљен – са малобројним војницима био је опкољен снажном мексиканској војском у тврђави Аламо у Тексасу. Одједном се зачула весела свирка гајди. Био је то Дејви Крокет са својим друговима и пушком Бетси, који је дошао да се придружи тексашким борцима. Јунак Дивљег запада, увек са шубаром од ракуновог крзна, кожној блузи и индијанским мокасинама, дочекан је радосним клицањем. О њему се причало да је једном убио 47 медведа за месец дана ловећи их чак и у њиховим јазбинама. Али, 6. марта 1836. Мексиканци су кренули у последњи јуриш (нап. после тринаестодневне опсаде). Дејви Крокет се огорчено борио и пао, изрешетан мецима, заједно са последњим браниоцима Алама.“

О тој бици написано је, веле упознати, око 5000 студија, направљено небројено играних, документарних и цртаних филмова, прича и дечијих цртанки. На бојним заставама писало је „Сети се Аламоа“. Тврђава Аламо је несумљиво чвориште и неприкосновени камен темељац целокупног американског „слободарског националног идентитета“.

У стварности Дејви Крокет је био пропалица у поодмаклој фази алкохолизма. Вероватно није био сасвим ни свестан, од свог добро распоређеног вискија, где је дошао. Од њега је хероја направила жута штампа коју годину раније. Светлана Слабшак чак тврди да је највећи амерички народни херој имао проблем са сифилисом. Но, знајући за Светланину мужефобичност, ову њену дијагнозу примамо са крајњом резервом.


Противнички командант, гереналисимус Санта-Ана коме је право место било у оперетама, а никако на бојишту, шепурио се десетак дана око тврђавице, док су бранитељи безнадежно чекали помоћ коју им сународници нису упутили. Онда се догодила битка, која је трајала један сат. Толико је Мексиканцима требало да измасакрирају несретне бранитеље. Још су неко време трагали за онима који су се посакривали. Један од тих беше и Дејви Крокет, кога су извукли из неког подрума. 
У војном смислу, битка је била безначајна. 
Један амерички блогер је написао да је сва та прича око Аламоа „коњско стајско ђубре“ којим се испира мозак младих Американаца. „Тамо су се борили за слободу и то је све што треба да знаш“ вели песма на крају једног пригодног блок-бастера. Тачка. Големи део човечанства прихвата слободарску формулу делиријум тременса тексашке битанге, разгаљено бленући у екран одакле их Холивуд преко својих избријаних лепотана и лепотица беспрекорних фризура и у највећим дивљинама, учи историји човечанства. Тако смо се примакли логичком расуђивању да је еволуција човека реверзибилни процес у коме се, бојати се, људи претварају у тексашке трапере. Јер, непобитна је истина да је устав нове Тексташке државе чије је стварање почело код мале тврђаве, озаконио ропство, које је Мексико одавно укинуо. Ни земља није била њихова. И то је „борба за слободу“???
Али, грандиозна америчка индустрија производње славне прошлости урадила је свој посао. 
Неке три деценије раније, Срби, мали балкански народ, дигоше устанак против Турака.  
Једна од првих битака беше код манастира (намастира) Чокешина, на обронцима Цера. По предању, то је задужбина Милоша Обилића. 
Шта шта се то збило око Чокешине? Прва година устатанка 1804. У најосновнијем, скупи неки Ножин-Ага или Мула-Ножина коју хиљаду Турака и крене у помоћ опкољеним Турцима у Шапцу и Биограду. Пошто је сазнао да успут нема већих устаничких снага сем пар стотина хајдука код намастира Чокешине крене прво на њих, да их не би остављао за леђима. Код устаника којима је заповедао Јаков Ненадовић настане пометња са вечитим питањем „шта нам је чинити“, јер Турака беше вишеструко више. Ђорђе Ћурчија се залагао за „повлачење“ на шта је Јаков употребио аргумент „да са Турцима бој бити није прљити бабе по мраку“, на шта се Ћурчија наљути и са својом четом оде уз Цер. Јаков одлучи да се утврди у намастиру и ту дочека Турке. Након повлачења Ћурчије, устаника, по тврдњи В. С. Караџића*, није остало “млого више од двеста“. … „но Недићи (два брата, такође хајдуци, из нахије ваљевске из села Осјечине), и који су сад остали мјесто Ћурчије, и тако се изопијали да готово нијесу виђели један другога, повичу „Ми нијесмо жене да мремо овђе у затвору и да крвљу цркву поганимо, него идемо на мејдан да сретнемо Турке“. Па изађу више намастира те онако пијани сретну Турке (на Лазреву суботу, уочи Цвијети)…“
  

…И ту се, на брду Џајевац, бише цео дан. Турцима стиже упомоћ још војске. Било их је десетоструко више него Срба. При  крају боја, оно што је остало од Србаља, све израњављено беше, нестаде им и џебана а „у ђе којих су пушке биле од млогог пуцања позагоријевале да већ танета нијесу могла ни силазити у њих.“ Онда су се тукли ножевима и пушкама као батинама. До последњег. 
Јаков одоцини са појачањем. 
Неки извори говоре да је Срба са браћом Недић у боју било више него што пише Вук Ст. Караџић. Бележе да су свештеници опојали 303 погинула. Караџић, опет, пише да је Турака пострадало више од хиљаду. Можда бројеви и нису толико пресудно важни.  
Турци јесу битку добили, али дух им беше сломљен. Оно што је од десетковане њихове војске остало разиђе се кућама, а сам Ножин-Ага једва живу главу од својих спасе. Побегне некуд у Босну. Манастир Чокешина би сачуван од паљевине.** Убрзо, предаду се и Шабац и Биоград Србима.
  
Не од препеченице „хвалисави“ Срби, већ немачки историчар Леополд Ранке, битку на Чокешини је назвао „српским Термопилима“ а браћу Недић „српским Леонидама“.  
Тако је почело стварање нове српске државе. 
Наравно, битка код Чокешине има и свој мало накићени еп***.  
Стодесет година касније поново је Чокешина заливена крвљу. Овај пут у бици са Аустроугарима. 
Затим су наступиле деценије Великог Заборава. Намастир је тихо пропадао. Манастирску имовину отеше комунисти.  
 Сестра Ана

Онда је дошла сестра Ана. Ни налик костимираном мексичком генералисимусу Санта-Ани, већ тиха православна монахиња. Стрпљиво крену да поправља што је оронуло. И, кажу људи, народ је почео да се враћа својој светињи.
Манастир Чокешина
  
Да ли ће или када ће нестати фацијални грч наших плиткоумних плавуша и плавушана са почетка приче? Хоћемо ли престати да се стидимо и ругамо својој и славној и трагичној историји? Докле ћемо се поводити за квази-историјом пијаних америчких конгресмена што јуре за медведима, проглашавају ропство за слободу и владају светом? Не знам. Наше је да истрајемо. Понекад и уз помоћ шљивовице.  
……
* ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ „ПРВИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК“
„Просвета“ Београд, 1947.
** По другим изворима Манастир Чокешину су Турци том приликом ипак похарали и спалили.
***  Филип Вишњић: Бој на Чокешини“
http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%98_%D0%BD%D0%B0_%D0%A7%D0%BE%D0%BA%D0%B5%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B8

Нема коментара:

Постави коментар

ТОМИСЛАВ ЛОВРЕКОВИЋ, СУПЕРБОТ Томислав Ловрековић у својој маскуларној фази Супербот није глуп. Он има стил, креативан је, уме да ...