Претражи овај блог

среда, 28. октобар 2015.

ОДИСТА, ШТА ЈЕ ТО „ИЗДАЈА“?


(Споменик Краљевима Петру и Александру у Скопљу, срушен после Другог светског рата)

У својој реакцији на чланак  Николе Варагића о одређењу суштине националне издаје, Владимир Челекетић је по ко зна који пут поновио најортодоксније мантре из комунистичких или љотићевских  арсенала.

Да најпре направимо малу дигресију, како би показали како се историјске чињенице игноришу при оцени ко је издајник. Када је у питању Косовски бој, питање је да ли је или није Вук Бранковић издајник? Наравно да није. Али јесте издајник – а то нико не помиње – босански краљ Твртко, из простог разлога што је упомоћ српској војсци на Косову послао мањи одред под командом Влатка Вуковића, о он сам са већином своје, тада прилично моћне војске, отишао да користећи „гужву“ осваја градове по Далмацији. Е, то је прави издајник!

Сад да цитирамо Челекетићев темељни аргумент:


Одрицање од суверенитета, међу Србима се, већ скоро читав један век, не сматра, само по себи, чином издаје. Однос већине Срба, чак и дан данас, према политичкој одлуци о стварању Краљевине СХС, после Првог светског рата, несумњиво о томе говори.
...Други пример, стварање Краљевина СХС после Првог светског рата. Занимљиво је да тај догађај, међу Србима, готово никада није сматран чином издаје, што би српске учеснике у том догађају сврставало у издајнике, већ се, нарочито од распада комунистичке Југославије, стварање Краљевине СХС, уместо обнове српске државе, третира као „погрешан“ политички потез.


Ово је, колико класичан и распрострањен пример игнорисања и историјских чињеница и околности, толико и здраве памети по себи. Колико ћете пута наићи на наслове „Лондонски уговор – пропуштена прилика“ и слично?

Истина је да је у питању био тајни уговор. Аргумент против тезе да је "Србија сулудо одбила и жртвовала зарад оних који ће јој касније руку угристи", како то обично кажу познаваоци "праве историје". Краљевска влада и јавност нису имале увид у садржај споразума јер је исти био тајан. Србија је, као и остали заинтересован свет, за појединости договора сазнала тек после револуције у Русији када је Лењин, противећи се тајној дипломатији, обелоданио његову садржину. Отуда Србија није могла да се одрекне нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о "награди" размишљало у прилично нејасним формулацијама.

Шта је уистину „нуђено“ Србији с пролећа 1915.? Ево право из пера Винстона Черчила (из мемоара „Светски рат“):


Блиска опасност пред којом се Србија налазила, и ограничени услови под којима су Савезници могли да јој пруже заштиту, учинили су неопходним да она сама учини уступке, па ако би била нужда, да се и присили на отступање Бугарима оног дела Македоније који је њима припадао по раси, историји,уговору и – све док им није одузет у другом балканском рату – по праву победе у првом рату. Србија је чак за време првог аустриског напада на њу 1915. Нашла за потребно да држи велики број трупа у бугарским областима Македоније, да би под чврстом руком имала домаће становништво /НАП Ђ.И.: Не због сталних бугарских претњи које су се на крају и оствариле?/. Право и разум, захтеви правде и неотклониви разлози нужде подједнако су саветовали Србима да врате бар неспорну зону. Обичним опоменама дипломатије придружиле су се и молбе суверена и управљача савезничких земаља. Престолонаследника регента Србије преклињали су руски цар, претседник француске републике и краљ Ђорђе V да учини концесију, оправдану саму собом, потребну ради опште ствари, животно важну за сигурност Србије. Али према свим овим апелима српска влада и парламент показали су се непопустљиви.  Савезничка дипломатија, крећући се споро напред – сваки телеграм и сваку меру морали су одобрити и сви други чланови савеза – била је досегла до те тачке да Србији запрети ускраћивањем сваког даљег снабдевања ратним потребама и новцем, кад почне непријатељска најезда, ако се не буде покорила непопустљивом захтеву савезника...

Дакле, имамо одлучно одбијање српских и Суверена и Владе и Парламента да се одрекну суверенитета и истовремено њихово проглашавање од актуелних „познавалаца проблематике“ за „издајнике“, као да се јесу одрекли суверенитета?!


Да ли је то што се српска дипломатија касније изборила за већи део Баната и још неке делове нашег националног простора, „одрицање од суверенитета“ односно издаја?


Ево каква је наказа од државе заиста планирана за Србију.


(Ово је најприближнија, не сасвим тачна мапа). На шта то личи? Зар је то Србија какву као идеал виде данашњи малициозни критичари ондашње политике?


И не само то. В. Британија се снажно залагала за опстанак Аустроугарске. Тако би Срби, да су поступили по накнадној нашој глупости остали укљештени између Аустроугарске,  велике Бугарске, подмукле Албаније и непоуздане Црне Горе. Алтернатива је била Југославија, па „узми или остави“.


Срби се нису одрекли суверенитета у Краљевини Југославији.


У Краљевини Југославији Срби су били већина у шест од девет банија.


У краљевини би „косовски проблем“ био решен. ( Пописи становништва на Космету – Срби: 1921. 26%, 1931. 27%, 1939. 34%). ИТД.


На крају, по ко зна који пут да поновимо, намера краља Александра је била 1928. Да ампутира Словеначку и Хрватску. 



И онда су, најпре Војислав Шешељ, па за њим многобројни идеолози сличне памети ту карту краља Александра потурили као понуду по Лондонском уговору, коју су Срби сулудо одбили!!!


Даље се тврди да Слободан Милошевић није издајник, мада се одрекао суверенитета на Косову и Метохији, и то на крају, након што је учествовао у издаји других српских покрајина.


Међутим, било би довољно да се једном за свагда разбије клевета о „издаји Краља Александра“, да се ту ствари поставе на своје место, па би се и „издаја“ или „велеиздаја“ могли дефинисати без много муке.

Нема коментара:

Постави коментар

ЗАСТАВЕ НАШИХ СИНОВА Најновије што смо сазнали је да застава наше државе није наша застава. Држава има своју заставу, народ своју. ...