Претражи овај блог

среда, 21. октобар 2015.

2. Богић Богићевић – професионални Бошњак


Богић Богићевић: „Ја јесам Србин, али не по професији“





Богић Богићевић је рођен у Угљевику 15. Маја 1953.


О Богићу Богићевићу нема пуно да се прича. Он је пример како есенција глупости, националне неодговорности и аустроугарског васпитања може за врло кратко време да произведе рат и судбинско страдање рођеног народа.


Можда баш зато, Богић Богићевић је најзаборављенији српски политичар.




Богић Богићевић, босанскохерцеговачки политичар, члан Предсједништва СФРЈ од 16. маја 1989. до септембра 1991. године. За члана Предсједништва СФРЈ изабран је референдумом грађана БиХ, 25. јуна 1989 године, између пет кандидата, те тако, постао први, демократски изабран члан Предсједништва СФРЈ из СР БиХ.


Судионик је хисторијске сједнице Предсједништва СФРЈ, одржане 12. марта 1991. године када је овај орган одлучивао о увођењу ванредног стање у СФРЈ. Формално, војни врх предлаже подизање борбене готовости, али је стварни циљ био увести војну управу у Словенију и Хрватску те срушити републичка руководства у Македонији и БиХ.


Социолог, политичар који ће “у догађајима који су претходили сукобима у Југославији, показати велику одговорност, принципијелност и одлучност.” Као члан Предсједништва СФРЈ је на изненађење про-милошевићевских чланова Предсједништва, иако и сам Србин, гласао против. Од тог времена вриједе ријечи које је изговорио: “Ја јесам Србин, али не по професији“.


Та „велика одговорност“, како поступање ББ цинично називају проусташки новинари, то бизонско „НЕ“ је произвело рат - и то је ствар историјске фактографије а не личне пристрасности. Није он само тада рекао „не“,већ се сврстао на страну хрватско-словеначке коалиције (у којој је Македонија била врло колебљиви трабант). Кључна ствар у свему је да је он изабран на директним изборима, па га није било ни мало лако сменити. При томе, ББ је победио свуда у БиХ – сем у Сарајеву. Подразумева се да су Срби акламативно гласали за њега. Ваљда је логично да има особиту одговорност према онима који су му дали своје поверење, а не да ради против њих. Међутим, он је под изговором да „заступа све грађане БиХ а не само Србе“ стао на страну другог дела „грађана БиХ“ и то онога дела који је брутално кршећи устав БиХ решио да од БиХ створи џамахирију (видети како данас изгледа Сарајево) у којој за Србе нема равноправног живота.


Да је ББ био иоле одговоран, однос гласања у Председништву СФРЈ не би био „пата-карте“ (где су усташе уз кикот увек могле рачунати на подршку главатог Србина) који је неумитно водио у хаос, већ би био 5:3 у корист пројугословенске струје. Вероватно би се тај однос брзо претворио и у 6:2. Каква је логика да однос 5:3 води у рат (како је тврдио), а 4:4 не води у рат? У сваком случају, преговори око наше будућности би се водили у радикално другачијим околностима и распоредом терета одговорности. Сигурно није имао мандат да води СФРЈ у ратни распад.




(Ово се не односи на моју личну перцепцију СФРЈ, већ на реалну политичку констелацију).


Какво је национално поимање ББ било може послужити податак да је истом приликом, када је „прозрео“ намеру војно врха, гласао да се ЈНА стави на страну Слободана Милошевића, који му је иначе био одвратан, у сукобу са српским националистима 9. Марта 1991. уз образложење да „није знао да ће војска изаћи са тенковима“. То може само ако је био уверења да ће војска изаћи са бициклима.


(...Богићевић: 9. марта 91. године догодиле су се велике студентске демонстрације, такозвана "плишана револуција", када су стотине хиљада младих људи изашле на улице Београда. Сјећам се добро, била је недјеља, чланови Предсједништва су били у републикама, у градовима из којих долазе у Београд. Телефоном смо обавијештени да дамо сагласност, коју бисмо верификовали сутрадан на самој сједници, да војска заштити савезне објекте. Већина чланова Предсједништва, укључујући и мене, за такав приједлог није имала никакве резерве зато што се то могло догодити и без наше сагласности. Нико тенкове није спомињао.)


Тренутак његовог потпуног тријумфа је био када је Борислав Јовић заплакао:


„...Богићевић: Мени је од раније била позната свака тоталитарна, свака националистичка матрица. Само ако другачије мислиш, ти си против мене, јер људи су се поистовјећивали са читавим колективитетом, са читавим народом. Народ - то сам ја. Ако си ти против мене, ти си против мог народа - и обратно. Сједница је настављена 14. и 15. марта. Између осталих, позвао ме је Јовић. Ја нисам могао вјеровати да човјек у тим годинама почиње да плаче. Ја том његовом притиску, као и десетинама, стотинама других телефонских, писмених, усмених … нисам подлегао. Нисам се никада двоумио, нисам се колебао, нисам никада имао друго рјешење.“




Замислите тај тренутак кад човек у очају, последњим снагама, покушава да волину, блањану па тесану будалетину призове памети, а овај, пошто јесте блањана па тесана будалетина, тај очај доживи као своју оргазмичну надмоћ?

Тако је Богић Богићевић постао српски Славко Кватерник.




 

Као награду дарован је местом предсједника Олимпијског комитета Босне и Херцеговине.



Нема коментара:

Постави коментар

МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд   "Јовица Будисављевић, бивши игра...