Претражи овај блог

среда, 21. октобар 2015.

3. ВЕЉКО КАДИЈЕВИЋ – Дезертер са два ордена за храброст


Главина, Имотски 21. Новембар 1925 - Москва, 2. новембар 2014. Родитељи (отац Србин, мајка Хрватица) били порклом из Имотског. Његов отац Мирко био учесник шпанског грађанског рата, и умро у Шпанији 1936. Године. Вељко је 1943. године, са свега 18 година, ступио у Народноослободилачку борбу и постао члан Комунистичке партије Југославије. После ослобођења Југославије, наставио је професионалну службу у Југословенској народној армији. Од 1958. до 1962. радио је у Првој управи Генералштаба ЈНА у Београду, организацијској јединици југославенске војске задуженој за израду ратног плана, заједно с Фрањом Туђманом и Душаном Биланџићем. Завршио је Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА, а 1963. године и Колеџ за команданте и генерале (енг. US Army Command and General Staff College) америчке војске. У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФРЈ. Од 2001. године живи у Москви, а 2008. добио је и руско држављанство. Преминуо је у Москви 2. новембра 2014. године.  Носилац је многобројних југословенских одликовања, међу којима су Орден југословенске звезде са лентом, Орден ратне заставе, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Републике са златним венцем, два Ордена за храброст и др.


Иако никада нису саопштене званичне бројке, подаци који се сматрају најближима истини, говоре да је ЈНА крајем осамдесетих имала преко 220 хиљада људи сталног састава под оружјем. Располагала са око две хиљаде тенкова, 1,5 хиљада оклопних транспортера и борбених возила пешадије, стотињак ратних и помоћних бродова, 700 борбених авиона и 200 хеликоптера, на хиљаде топовских цеви различитих калибара, неколико лансера ракета земља-земља типа ФРОГ-7, домета 100 км.  Ту су били разни подземни аеродроми, „тајна“ атомска склоништа за руководећу елиту чија је деценијска изградња коштала на милијарде долара и разни други објекти, колико скупи, толико и безвредни. Истина је да је наоружање било помало демоде, али га је било много и премного, поготово за један грађански рат.


И таква сила под командом Титовог омладинца и америчког кадета Вељка Кадијевића, у Словенији је разбијена од локалних волонтера и ловачких друштава за десет дана, да би даље кренула путем срамног расула.


У ратовима лако долази до деморализације војске. Сетимо се да је после Дринске битке 1914. Прва српска армија доживела скоро потпун распад, иако су ратни циљеви били јасни, почетни морал изузетно висок, а официрски кадар је дао све од себе (због чега је та битка добила назив и „Официрска битка“ јер је у борбама, дајући лични пример, погинуло седамнаест српских пуковника). Дошло је до дезертерства, масовног пијанчења, случајева пљачке па чак и силовања. Прву армију једва су поново дигли генерал Живојин Мишић, 1300 каплара и лично Краљ Петар у пратњи два сина у првим борбеним редовима.


Шта се могло очекивати у ЈНА која није ни припремана да брани државу од усташа? Та војска је утемељена на миту о (аустрофилном) "братству и јединству" свих југословенских народа и народности и идеолошки ослоњена на Савез комуниста који се распао пре државе а само мало после свог родоначелника СУБНОР. Распад  је почео у самом врху ЈНА на чијем је челу био идеолошки затуцани, национално кастрирани и војнички неспособни Вељко Кадијевић. Није ово чудо, с обзиром да је у селекцији официрског кадра владала негативна селекција. Основни критеријум је био морално-политичка подобност, затим је требало проћи безбедносну проверу која се базирала на параметрима „Бихаћке републике“, и врло важна је била национална и територијална заступљеност. Тако су у тој пирамиди покварености, најгори избијали на највише позиције. Да парафразирам једну стару мисао пок. А. Тијанића „ЈНА је била једна огромна септичка јама, у којој су највећи комади најбрже искакали на површину“.


Из плејаде битанги, зликоваца и џибера на позицијама „савезних секретара за народну одбрану“ и „начелника генералштаба“, као карактеристични пример ћемо навести случај Радомира Хамовића званог Раде, учесника Народноослободилачке борбе, народног хероја, генерал-пуковника ЈНА и у периоду 1961-1966. Начелника генералштаба ЈНА. Елем, сам Раде у својој аутобиографији „Капетан Раде са Романије“ пише да је његов отац Милан био пословни мозак породице. Током Првог светског рата обогатио се тргујући кафом и храном уз одобрење аустроугарске владе. Како је такав Раде прошао „безбедносне провере“? Па ја га не бих пустио да чува сеоски амбар, не државу. А колика је његова вера у комунизам, анти-капитализам, социјалну равноправност била, можемо закључити из податка да је васпитао свог наследника Вука Хамовића, једног од највећих овдашњих муњевитих тајкуна неидентификованог првог милиона.

ЈНА је – показаће се касније – некакву квази-стратегију имала: то је оно што генерал Вељко Кадијевић у својим мемоарима, дефинише као "излазак на границе будуће државе". Те границе су 1990. и 1991. цртали сви: др Војислав Шешељ, Савез комуниста – покрет за Југославију (СКПЈ), Алија Изетбеговић и Киро Глигоров... Сви нацрти обухватали су мање-више исте територије, разликовао се само њихов политички садржај. У таквој конфузији и без проглашеног ратног стања, национални консензус био је немогућ.


На другој страни ново-усташка војска је формирана од највиших часника ЈНА а да Кадијевић није ни мукнуо. Први министар обране, добављач оружја и заповједник хрватског Збора народне гарде био је генерал Мартин Шпегељ, први начелник Главног стожера био је генерал Антун Тус, први заповједник ХРМ-а био је адмирал Свето Летица, а први заповједник ХРЗ-а био је генерал Имра Аготић. Уз њих генерали Томислав Биондић, Јосип Ерцег, Божидар Грубишић (Србин), Јосип Игнац,Иван Штимац.


Комплетан високи официрски састав војске БиХ Алије Изетбеговића, међу којима је такође било Срба, је из ЈНА. Опет ћемо дати карактеристични пример: Сакиб Махмуљин. Рођен је 1952. године у Козарцу, Приједор. Бивши је официр ЈНА с чином мајора. Чврсто је повезан с муџахединима (постоје видео снимци на којој се јасно види на скупу муџахедина), а сматра се и једним од “твораца” одреда “Ел Муџахид”. Како је Сакиб прошао безбедносну проверу?


Лакши пут је да се ЈНА комплетно оптужи да је дезертерска. То није цела истина. Констелација је била таква да су официри кој су остали верни заклетви проглашени за ратне злочинце, док дезертери и издајници воде државе.


На почетку распада СФРЈ у Словенији је остало стотинак тенкова и самохотки, само у Вараждину је остављено (генерал Трифуновић) 65 исправних тенкова. Нешто касније, ЈНА признаје да јој је отето 170 тенкова и 142 оклопна возила.


На инвентарским списковима ЈНА и њене наследнице ВЈ недостајало је и мноштво "ситница" типа и количине 15.000 пушака, 600 артиљеријских оруђа, 2000 противтенковских ракета, 13.000 мина, 550 оруђа ракетне артиљерије, 500 пушкомитраљеза, 30.000 бомби, око 10 милиона метака и неутврђене количине експлозива. Не зна се колико је, кога и чега бивша ЈНА оставила на терену који је морала да напусти. Немогуће је, такође, проценити "добитке" екс-ЈНА почињене минирањем, онеспособљавањем или демолирањем и/или пљачком сопствене имовине (база Жељава и аеродром код Бихаћа, аеродром Тузла, опрема и стамбени фонд у Македонији, комуникацијске инсталације, експлозив у онеспособљеним ракетама, бомбама и минама...).  У том тренутку с почетка деведесетих за крађу и "предају" војно тужилаштво је поднело 700 кривичних пријава против стотинак официра, 50 подофицира, 500 војника и на десетине цивилних службеника.


Генерал Марјан Чад и његови потчињени су ОДБИЛИ НАРЕЂЕЊЕ ВШ (Čovjek čiji je neposluhspasio Rijeku) и предели усташама складишта наоружања у Делницама. Далеко од тога да је то једини случај; не, био је то стандардан поступак ЈНА у Хрватској ЗБОГ КОГА ЈЕ ИЗГУБЉЕН РАТ, али је карактеристичан. Шта је тамо ЈНА поклонила усташама да убијају Србе? Ево: „5.500 тона муниције и минско-експлозивних средстава у објекту „Велебит 3“, точно неутврђен број пиштоља , снајпера цал. 7,9 мм, аутоматских пушака 7,62 мм, пушкомитраљеза 7,62 мм, митраљеза 7,9 мм, ручних бацача М57, ручних ракетних бацача 90 мм, минобацача 82 и 120 мм, бестрзајних топова, топова 20/1 и топова 20/3 и точно неутврђене количине муниције и наоружања, а што се налазило у касарни и у објекту „Велебит – 2“.“ (пријепис из пресуде Војног суда у Београду, ИК број 43/92 од 13. априла 1992. године)“. Осим масовног одбијања наређења, предаје капиталне количине наоружања и технике, имамо и чињеницу да „моћна и традиционална војна структура“ не зна ни колико топова има у неком складишту!


Већ тада, током 1991-2, хрватски генерали су закључили – на основу „решавања касарни“ – да је рат фактички добијен. У исто време Кадијевић и његови билмези, школовани у истим школама, нису знали где ударају. Повлачење војске у касарне, „тампон зоне“, скандалозно двомесечно порозно окружење Вуковара, изазивање опште конфузије, је опис стања на српској, односно југословенској страни.


...Горњомилановачка резерва дигнута је у ноћи између 16. и 17. Септембра 1991; речено им је да иду у Санџак, али су се нашли у околини Руме у својству "елитног одреда добровољаца за чишћење заосталих џепова отпора чим Вуковар падне". Добили су оружје које не познају; није било лекарских прегледа, па су се са здравима у строју нашли дијабетичари и срчани болесници; снајперске пушке које су добили нису биле упуцане. Када су резервисти поставили логична питања официрима, названи су издајницима и кукавицама... Ваљевски резервиста Владимир Живковић седа у оклопни транспортер и одвози га до пред Скупштину СФРЈ у знак протеста... Треба пуно маште да се схвати тај ред и дисциплина кад неко може да седне у борно возило, а да нико не примети ни да фали нити ко је и куда иде, пређе 100км јавним путевима и тако изађе пред скупштину?!


Уместо да се „не изува“ из чизама због војничких обавеза, Кадијевић се бавио политичким ујдурмама. Из Београда су му са пуним правом приговарали што не спречава, односно што ради аљкаво и трапаво, наоужавање Туђманове страначке војске, класичних СА одреда. 


Кад се рат у Хрватској већ распламсао, у августу 1991. Кадијевић се у хангару задарског аеродрома срео насамо са ондашњим хрватским предсједником Фрањом Туђманом. Њих двојица су друговали у Београду 1950-их као млади официри. Садржај разговора отишао је у гроб с обојицом.


Са Месићем и Антом Марковићем је „меркао“ свргавање Милошевића и Туђмана...


Из Србије су му приговарали стално оклевање и дезоријентацију. Према Бранку Мамули је то изгледало овако: “Кадијевићу, као увијек, недостајало је покриће – Предсједништво СФРЈ није функционирало, чекао се избор Месића, а уставне замјене у командирању оружаним снагама није било.”


Ишао је дотле да се упетљао у покушај пуча у Русији.


Када је све упропастио и када је издаја ЈНА била потпуна, повукао се у миран живот. Чим су око куће почели да му се шуњају истражитељи Хашког трибунала „запалио“ је у Русију, ону исту у којој је хтео да учествује у промени поретка. Тамо је написао књигу „Контраудар“, у којој се бавио својим правдањем, а на крају је изнео план како да из Србије крене револуционарни контраудар, са илегалцима у првим борбеним редовима, и све се врати на старо...“ Организација мора бити »спој младости и  искуства« (стр. 300), која мора бити масовна, а политички деловати јавно и илегално. После самог ослобођења Србије нека ова организација постане партија, масовна политичка организација!


(Преметаљка)





Човек је остао закопан у неком Булајићевом филму, и само у таквој некој фикцији могао је да победи.


......




Нема коментара:

Постави коментар

МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд   "Јовица Будисављевић, бивши игра...