БАТА У НИШ, ЧАПЛИН ИЗ НИШ

БАТА У НИШ, ЧАПЛИН ИЗ НИШ



Јуче бејах у Ниш.

Била је то моја авантура XXI века, ако не рачунамо Пети октобар (који, по неким интерпретацијама и не спада у XXI, већ исти почиње 2001.). 

Повод је по суштини трагичан, по појавном облику лакрдија.

Ради се о питању реституције, односно враћања имовине отете после рата од стране багре комунистичке. У другим крајевима може бити да је друкчије, у Србији су комунисти били најгора багра. Елем, та багра је, у нашем случају извесни Миле-Дудула и још неки исто истакнути друговачки револуционари, у биртијама и којекаквим буџацима - али свакако у атару села Друговац, договарали коме ће домаћину шта да отму, и после то комсомолци и сеоска гологузија спроведе у дело.

Сад се наша држава решила да униђе у Јевропу. Ред је, по јевропским обичајима да се не сме красти приватна имовина. Ако им је веровати. Како год, режим мора да некако спроведе реституцију, односно да се каже да је реституција спроведена, а да се не спроведе, или прецизније, да се само мало спроведе. Знате, наша влас' је исти Миле-Дудула, само у одијелу а'ла Мило Ђукановић. Да заправо спроведу реституцију, морали би лишавати плена своје бирачко тело и себе саме. Хоћеш у "цивилизовану Европу" како се сам приказујеш, ал' да све остане као '46.-те. Изгледа да је режим у ситуација Буридановог магарца коме прети смрт јер не може да се одлучи између два пласта сена. Не, ово није тај рад. Магарац је већ појео први пласт, а други није толико питање јер ЕУ, власник овдашњег владајућег магарца, и не мари, док је магарац покоран. Тако је режим, састављен од пљачкаша туђе имовине, смислио закон и процедуру којом вас замарам најкраће што могу.

Како рекосмо, имовина је пљачкана у Друговцу код Смедерева, а "случај" се решава у "испостави" у Нишу(?!).  Док је за пљачку било потребно стакло ракије и наперен пиштољ, сад треба хрпа документације, све са муром. Затим је стигао позив; ко не дође, наглашено је, попушио је за своју имовину. Рачуна се да је одустао. Срећа, па је расправа заказана за 12х, иначе би било много компликованије. Имао сам везу звану "Ниш-Експрес". Брат Маринко није био те среће, он је морао да потегне из Париза. А он је кључни лик, јер је стоицизмом Луцифера истрајао кроз сву бирократску фортификациону режимску мрежу.

Тако ја ноћ нисам могао преспавати к'о дете пред пут на море. Ујутру, прије зоре ране, првим аутобусом за Нови Сад, па одатле "Ниш-Експресом" у 6,10х за Ниш. Замерка Новом Саду је што ништа није радило (запамтите ово), те не могадох да се окрепим за пута, какав је ред.
Морам одмах да вам похвалим "Ниш-Експрес". Тврдим да су најбољи наш ауто-превозник. Савремени аутобуси, чистоћа перфектна, брзи, услужни и љубазни. Замерка - може назив фирме да се напише и ћирилицом, не боли.

Улази у аутобус чичица ситнији од и једног чичице из краја кога знате, и старији од мене, тако да нисам био најстарији у аутобусу. Не може спортску торбицу да тури горе у стелажу колико је кратак. Одма' се распричао са сапутником, и обавештава га да се управо враћа са једног маратона. Трчи. Даље је објашњавао разлику између полу-маратона, категорија и маратона. И ту негде су обојица слатко заспала. Ја хтео у једном моменту да се укључим у дискусију као проверени фудбалски тренер, човек спорта, и посаветујем маратонца у критичним годинама, да се мане цикличног спорта привлачног интровертним личностима и до'вати се, до душе проскрибоване, слан'н'нице (једрина српска реч са три н). Шта му вреди живот, ако се свео на биолошку тачку?

До мене сео један млађи господин из Ниша. Ово наглашавам да нервирам војвођанере, пошто војвођанери мисле да су само они господа, а нису. Колико сам (нехотице) чуо из његових телефонских разговора, Ниш јако заостаје за Новим Садом. Политичко питање је ко ту губи? Ужа Србија или Војводина (Београд не бих укључивао)? Но, пошто сам фокусиран на горњи случај, уздржавам се.

Ал' "Ниш-Експрес" пичи. Нема станке за пишање. Не се мају с ту дангубу. Кад наиђемо на џомбу, аутобус лети 10 метра кроз ваздух, што није неки проблем, сем по оном претходно поменутом. Главно, стигосмо тачно по распореду у Ниш. Ја волим Србију, и ту сам био пун емоција. Затим крочих на тло Ниша, што је био мали корак за мене, али превелики за моју леву ципелу. Пукла је под емотивним оптерећењем. Пошто сам био временски ограничен гледе рочишта и требао сам да се спојим са екипом из Смедерева, није било шансе да идем у шопинг. А око станице, ко за инат, нигде buffeta??? Тако сам са поцепаном ципелом ступио у Одељење за реституцију, обратити пажњу, Булевар Зорана Ђинђића 17б. Чим је таква адреса, знам да нису чиста посла.

Тамо нас љубазно приме и чекамо. Једна врло држећа жена, таман по критеријумима Змаја од Шипова, док смо ми чекали, ишла два пута пишати. Трудна ли је? Рочиште каснило. Главном уђемо ми, кад уђе и наречена Прангија. Она је "саветник" за реституцију. Одлучно звечи штиклама. Поред ње, једна врло уморна жена као дактилограф, коју бих заобишао. Ту поче званично утврђивање ко је ко, јесам ли ја ја и имам ли правилно пуномоћје за сестру, и све тако. Рече нам саветница да је случај можда најобимнији који имају. Цца пет кила хартије. И све иде глатко и љубазно. Није спорно ни да је нека земља отета, па је то судски доказано и пресуђено да се то врати; али, пазите, то је било после Петог октобра а пресуда није извршена јер - како рекоше у суду - не постоји политичка воља. И то је прогутала наша Прангија. Брат Маринко хоће да укључи свој лап-топ, јер је све ту, на згражавање Прангије. Каква електроника, довољна је Она. Прескачем два и по сата констатовања онога што сви знају. Сазнали смо да је нека парцела сада сеоско гробље. На мој предлог то смо поклонили селу. Надам се да ту лежи Миле-Дудула. Ако и не лежи, једном ћу доћи да му се званично попишам на гроб; а ако неком није право, даћу му благовремено адресу.


Сазнао сам, бдв, и да ми је, поред два кошаркашка тренера Ивковића, рођак (даљњи) и Сале Ђорђевић.

Када је изгледало да смо све разбирикали, Прангија затражи родослов, да се тачно знају сви виртуелни наследници. "Правно нас је поучила" "Да Суд то ради.". Пазите. треба да нађемо све давно отиснуте рођаке у Америку и Аустралију и свуда. Пет генерација. Њима да је ваљало, не би одлазили. Али, поената је, имовина се виртуално дели на све наследнике. Нама припада само наш виртуални део, остало држави, као да ми је рођаке она сексуално правила. Ако је тако 99 наследника, а они нису тражили враћање, моје је може бити 1%, јер сам тражио. А да је пукла гума на аутобусу, па да нисам стигао, ни то. И друго, ако је моје дато некој битанги, то није питање. То је, веле, "приватна својина". Моја имовина је његова приватна својина. Држава ће дати индулгенцију од пар евра у року двадесет година. И квита. А вредност имовине ће одредити њихов плаћени вештак. Више ће добити "вештак" на оцену жмирењем на буљаво аустроугарско око, него људи о чијој се имовини ради.

Након ове правне поуке Прангија је уз цинични осмех, звечећи штиклама, тријумфално напустила салу, носећи под мишићавом мишком 5 кг предмета и отишла да пиша.


Онда смо имали проблем да Маринка спречимо да иде право до Стразбура. Рачунам да смо тако спасили српску европску агенду. Свакако, фрустрација је страшна. Прича је о земљи Солунаца.

Оно што сам у кратким флешевима видео од Ниша, није похвално. Рецимо као повећани Ветерник (предграђе Новог Сада).


У том се време до мог повратка јако скратило. Одиграо сам пивски рулет - попио сам пет пива, без права на опоравак. Ако "Ниш-Експрес" не буде нигде стајао до Новог Сада, осим поцепане ципеле имаћу још један блам.

Стао је. Када је возач ухватио микрофон и објавио да имамо станку од десет минута, изговорио сам десет "Здраво Марија". Остало је још 6 минута, довољно за освежавајуће Зајечарско пиво.
 
Запамтите, од овог пива бољега нема. Лечи и враћа расположење. С поштовањем.
 
У међувремену, одиграла се још једна  мала игра. Имао сам место бр3. Но ту неки лик ставио свој супермодерни руксаг. ОК; ал ја седнем на моје место. Појави се наречени са краватом, сав затегнут, политичар ли је, хохштаплер ли је, јбг, вели "Господине, има места и назад, не морамо да се гурамо овде." Ја одговорих "Не сумњам". Онда је он демонстративно напустио позицију уз моје "Само изволите" и повремено ме врло мрко гледао. Из задњих редова.

Тако стигнемо у Нови Сад у 21.40. Утеко ми аутобус. Последњи за Сириг стиже у 23.15. Све би то било подношљиво, да је ишта радило (видети почетак). И тако сам ја, са ципелом Чарли Чаплина, био приморан да седим у чекаоници сат и по. И да подносим како сви гледају у моју ципелу. Ако би разумели моју психологију, разумели би да горе казне за мене нема.


Једино што ме храбри, то је што не би веровали колико младих људи воли спорт. Прислушкивао сам њихове разговоре мобилним, слушао шта причају са дуговима и другарицама, све везано за спорт и, наравно, школу. Деликатно удварање се подразумева. Добра су та деца.

Онда сам полако, по леденом ветру, стигао кући. Хвала Богу. Са чврстим закључком да наша држава третира Србе у Србији једнако као Шиптарска квази-држава Србе на Космету.
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА