Претражи овај блог

понедељак, 19. октобар 2015.

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА

(1)



Слободан Антонић је поставио себи питање „Има ли у Србији елите?“. Одмах је одговорио позитивно, да, има, само је направио поделу на „функционалну елиту“ (То су они који држе кључне положаје у политици, економији и култури –  људи на  врху друштва/ Димитрије Љотић је ту врсту звао "котерија") и „нормативну елиту“ (у ту елиту грбавог имена спадају најбољи у својим професијама, при чему они – да би били елита, а не само добри стручњаци – морају да буду морални и сазнајни врх заједнице. То значи да ти људи морају озбиљно да брину о својој заједници.) И таман смо очекивали да развије тезу о „колонијалној елити“ , професор је закочио и задржао се на боранији.

У оквиру „колонијалне елите“, постоји једна екстремна врхунска елита коју професор, можда из разлога одбране удобног положаја „нормативног елитисте“, не сме ни да помене. То је елита српских џелата. Ми ћемо се, само на основу резултата, задржати на елити најновијих српских џелата. Ово је наша кратка ранг-листа.



НАЈВЕЋИ СИН КАО ЕТАЛОН


 


Тито је највећи. Од Тита нема даље. Тесна му беше Југославија, некмоли мала Србија. Надилази и епоху, будући да је сврстан у десет највећих крволока ХХ века.

Ако су злочини над Србима у питању, и Синан-паша  је дилетант за њега. Рачунамо да се о томе већ довољно зна, па ћемо поменути само понешто, да омеђимо селекцију највећих савремених српских злочинаца.

Нећемо о биографским подацима јер су листом фалсификати.

У једној недавној анкети у Хрватској, Тито је проглашен за најзнаменитијег Хрвата свихвремена. Није сигурно да је Тито Хрват, као што је сигурно да су многи са те листе Срби – Никола Тесла, Руђер Бошковић, Иво Андрић, Гундулић, Панчић, Валтазар Богишић, Дражен Петровић... Без њих на вечитој листи највећих Хрвата остали би неопевани мудросер Крлежа, Титова вуду-копија Туђман, те изврсни кувар Стево Карапанџа (без загледања у родослов).

Хрвати боље познају савог највећег сина, па су га описали овако:


....Још горим од Титива непримјереног луксуза доимала се Титова иконографија, коју је нажалост преузео и Фрањо Туђман, а која је подсећала на најгоре ge­ne­ra­lis­si­mu­se Из Трећег свијета: бијеле пудлице, бијеле маршалске униформе, цигаре од тридесет центиметара и одреди ађутаната уистину више нису имали никакве везе са радничким вођом бивше Југославије. Титов је особни укус у многочему је био једнако вулгаран као и његова иконографија. Тито је већ средином 60-тих постао карикатурални диктатор, који је, по свом en­to­u­ra­geu и стилу, мирне душе могао војну хунту у Ve­ne­zu­e­li или Oba­li Slo­no­ve Ko­sti, само што то нитко у СФРЈ није смио рећи...

Није се могло више очекивати од некога ко је васпитаван од самохране мајке, кућне помоћнице у богаташким кућама и по потреби наложници ако се господину приоће.

Тито је интригама, заверама и лично организованим ликвидацијама побио комплетан ондашњи ЦК КПЈ да би преузео власт у партији. После је истим средствима чистио најближе сараднике.

Тито је лизао чизме Стаљину, Черчилу, Павелићу, фон Хорстенау да му уделе државну власт. Свако то његово лизање чизама Срби су плаћали десетинама хиљада живота.



Организација друштва у Титовој држави је била најсличнија несврстаној Индији из средњег века: На врху кастинског поретка у Индији налазили су се брамани, сталеж свештеника и учитеља, који је имао највећи углед. Они су били задужени за тумачење верских текстова и вођење обреда, за законодавне и правосудне послове и подучавање младих нараштаја. Ратници и племство, чине другу касту, кшатрије. Они представљају световну моћ, а њихов задатак је да владају и штите земљу од непријатеља. Трећу касту чини слободно аријевско производно становништво, насељеници који су остали чисте расе, вајшије. Четврту касту су чинили неаријевци, шудре. Она се састојала од поробљеног становништва и социјално одбачених аријеваца. Парије, "недодирљиви", били су потпуно избачени из кастинског поретка и сматрани су недостојним живота у заједници због послова које су обављали. Парије осуђене на најтеже и такозване "нечисте" послове, који се преносе са генерације на генерацију. Ту је спадала већина Срба. Овакав кастински или сталешки систем, само у прилично дегенерисаном облику, важи и данас.

Чак и највећи Титови противници зазиру од осуде његових државничких способности. Коначно, из аспекта очувања свог положаја не може се спорити да је био успешан. Међутим, ако се исто гледа са српског становишта, резултати и дугорочне последице су трагични. Сама послератна подела државе на републике урађена је по очигледном антисрпском концепту и последице консеквентно трпимо.



У питању спољње политике, Хрвати су могли бити мирни, јер су увек могли рачунати на моћну подршку Ватикана и Немачке. Српску судбину одређују друга правила и гео-политички механизми.
Титово „не“  Стаљину, значило је „да“ НАТО-пакту. На страну етичка димензија  овог „не-да“ еквилибрирања – ако исту Титову дипломатску вештину сведете на основну дефиницију, долазите до сексуалне раднице која вешто бира макроа.  У пракси то значи да је „Трст наш“, па после није за пристојну накнаду и „carte blanche“ за ликвидацију „унутрашњих непријатеља свих боја“.
Међутим, Тито је војно помагао ослободилачке покрете браће несврстаних по Африци, Индокини и другим географски далеким али нама из неког тајног разлога блиским дестинацијама, против великих сила. Тако је примерице 18.1.1958. пресретнут од стране француске морнарице код алжирског Орана југословенски теретни брод  „Словенија“ са 150 тона оружја и муниције намењених алжирским побуњеницима. Французи су стари српски савезници па је мешање у сукоб унутар „француске фамилије“ супротан  је српским интересима.
 
Ништа паметнија нија била одлука да се са Израелом прекину дипломатски односи због њиховог рата са Арапима 1967. По једном сведочењу, чак је и у хијерархијски дисциплинованој титовој пирамиди власти дошло до јаких турбуленција по овом питању...“ Сазнавши да се односи прекидају „по наређењу", чланови Спољнополитичког одбора Скупштине СФРЈ демонстративно су напустили седницу. Вељко Мићуновић је већ тада предвиђао негативне последице одлуке са највишег места...“
Када је падом Берлинског зида СССР поражен, престала је потреба за постојањем СФРЈ, а Срби су остали на брисаном простору. Апсурд је потпун – на Титову сахрану дошла је маса светских државника, истовремено сви су били окренути против Срба.


 
Па како је такав пропалитет и зликовац заслужио обожавање? То се оличава у простонародном српском афоризму „Тито је крао, али је и људима дао/Ови данас краду, али нама ништа не даду.“  Иво Андрић је вероватно поведен за овом врстом поетске филозофије написао „Чувајте се римованих истина!“



Ко су дакле највећи српски џелати после Тита?

Нема коментара:

Постави коментар

ЗАСТАВЕ НАШИХ СИНОВА Најновије што смо сазнали је да застава наше државе није наша застава. Држава има своју заставу, народ своју. ...